Пише: Игор Ђурић
Покушавам да читам савремене и
актуелне преводе, стране писце, хитове који се немилице штампају код нас. Али,
не иде! Лоша литература, уопште то и није књижевност. Некада је макар било по
нечег вредног. Сада је све предвидљиво и до зла бога досадно, те глупо, на
крају. Препуно општих места и урбаних квази-легенди, поготову мистике са
примесама теорије завере и разним „терористима“ по мерилима запада. Тако увек
испадне да су лоши момци они који убијају америчке војнике на својој земљи а
ови доносе слободу и демократију тонама бомби и хиљадама мртвих. Обично се све
то здроби.
Вероватно је у питању и криза
превођења, јер не могу да верујем да је све то баш тако грозно. Садашњи
преводиоци много користе компјутере и они не препевавају, не посрбљују, како се
ваља чинити, већ буквално преводе. Не постоји ни трунка жеље и знања да се
превод прилагоди поднебљу и менталитету. Превод је поновно писање једног дела,
само на другом језику. То је рад на задату тему.
Тако сам ових дана, после десет
страна шутнуо Дена Бруна а узео Шчедрина. И један и други су преведени, само
Салтиков много пре и те скаске за разлику од Браунових понекад имају у себи
уметности и смисла.
Нема коментара:
Постави коментар