Роман Сељаци, Бранко В. Радичевић почиње реченицама:
Мај изневери. Бејаше влажан и ветровит. Свети Ђорђе освану у среду, паде на посан-дан. Узнемирише се се свечари. Свети Ђорђе је чувен мрсан светац. И сад његови свечари, као Никољци зимус, ишли су чак у Београд и, још даље, у Ечку. Нису нашли шаран рибу.
Тако ћу и ја почети!
Реч је о писцу мрсне а не посне речи!
Неправедно запостављен и гурнут у страну а један је од значајнијих српских књижевника у другој половини двадесетог века. Поред тога што је био велики писац, он је и сакупљач народних умотворина и боем. Ово последње му додатно даје на значају, што се мене лично тиче. Дан му је био кратак. Ноћ: дуга!
Рођен у Чачку, сада већ далеке 1925. године, упокојио се у Београду 2001. године. Био је, за време Другог светског рата, партизански курир и логораш. (Отац му је био артиљерац и солунац). Правник. Новинар. Књижевник српски. Кривац што данас постоји Сабор трубача у Гучи. И Дисово пролеће у Чачку. И Меморијал Надежда Петровић. Био је председник Српске књижевне задруге. Уредник Дуге. Радио је и у Борби, и уређивао је. Оставио иза себе разнолико, обимно и вредно дело. Објавио је око 70 књига, романа, поезије, прича, народних умотворина. Он је један од најплоднијих српских писаца у другој половини прошлог века!
Сви су му остали помало дужни, и родни град, и критика, и читаоци. Он није остао дужан никоме (икоме). У данашње време, нажалост, није ни читан, ни прочитан! А, био је културна експозитура Чачка у Београду. Критика се углавном бавила његовом поезијом, фразеолошки, досадно и без елана. Има радова о њему али мало који говори о његовом месту у српској књижевности.
Покојни Мачиста има времена да чека да га помену, вели Момо Капор.
Има ли? Питање је. Омладина више не чита ништа дуже од твита.
Завичај има важно место у његовом стваралаштву. Из његових редова о руралном проговара урбани пустињак, чини се, понекад, и циник. Своја дела, као и сви писци, црпео је из детињства. Уз помоћ тешке речи и црне слике, у својим књигама брани жене. Можда: мајке?! А сигурно очеве, синове и кћери – кроз причу о жени! Михиз је написао о његовом роману: роман о жени, толико женски да је право чудо да га је написао мушкарац!
У свом приповедању Радичевић увек иде до краја. То, понекад, плаши читаоца и згрожава критику. Или: супротно: није важно! Чини се, да је то и хтео.
Као код Достојевског, тако и код Бранка В. Радичевића, у његовим делима тешко се могу пронаћи срећне жене и задовољни мушкарци. Не зато што он тако воли, већ зато што он тако види. Неиспуњени и искомплексирани мушкарац искаљује свој бес над немоћном женом и чини је несрећном. И, нису они несрећни једно због другога већ због своје природе и места у заједници. Такви људи, своје ближње, чак и своју децу, повређују својом љубављу. У роману Ноћ тела вели писац: ...неко живи и постаје честити само да не би увредио родитеље који су били честити. Исто то касније захтева од свог детета. Породична част. Изводећи на пут свога сина, није свестан да му у крв и месо утискује судбоносни печат своје трагике...
Жена није срећна и склона је самоубијању чак и кад је бела! Самоубица сам и крв је моја отрована! Жена је увек сама и најчешће бира својом вољом своје мучитеље. Код Бранка она чак не може бити силована него досилована, јер је самим постојањем и местом у друштву већ на неки начин понижена. Исто тако, у нас има села али нема града, осим можда и само полуграда!
У роману Ноћ тела, ликови, и мушки и женски, достојни су ликова Фјодора Михаиловича, али на српски начин, мада нису лишени словенског фатализма. И, као код Достојевског, на крају романа се појави крвави нож.
Суровост мале средине, паланке, мазохизам и садизам паланчана, погана реч која разједа у човеку његову вољу за животом, а онда све те провинције и ружне речи његови ликови понесу и у велики град и дају им још већу димензију – о томе говори писац, поготово у романима Ноћ тела и Бела жена. Провинција је равнодушна према туђем болу тек за нијансу мање од великог града који је циничнији.
Он брани жену и онда када је по карактеру поставља на само дно, када је описује као курву најгоре врсте, ону што пљује хлеб који је храни и брука дом, породицу, децу.
Лепа жена је увек крива и увек несрећна. Њу лепота не брани већ напада. Никада није довољно вољена, говори писац, а ми то знамо и без њега. Како ли је тек оним женама које нису лепе, оним самим и незаштићеним, са дна, то не знамо?! Има таквих жена: роде се као старице, вели писац.
Углавном, ни код Радичевића, а ни у стварном животу несрећни људи никада не заврше срећно. Само: трагично!
Жудња! Похота! Инцест! Сарказам! Парадокс! Гротеска!
Дела превратничка! Мрсна реч!
Посан живот и масна страст!
Његова стварност је оно што он осећа а не оно што он види!
Његова слика је натуралистичка!
Поред несрећне жене најчешће је ту мушкарац кукавица а поред несрећног мушкарца је жена којом господари сопствено тело. Ипак, мушкарци су слабији јер су принуђени да стално доказују своју мушкост!
Одрастање девојчице уз блудну мајку, у кући која је, уистину, јавна кућа, и њен каснији однос са својим сином (када девојчица постане жена и роди), у тематском центру збивања је код романа Бела жена. То је траг Набокова или траг Радичевића, свеједно је и више симболично и упоређења ради него ради стварне паралеле, јер су оба романа (Лолита и Бела жена) објављени исте 1955. године, али ова наша српска Лолита није предатор већ је жртва. Она је пола девојчица, пола блуд, вели писац. Српска Лолита не заводи – она пати. Она се не нуди, њу отимају и нуде други. Похотници који више не гледају мајку већ траже ћерку која још није сазрела као жена. Боже, како си само безобразно израсла, размишља њена мајка!
Пут Беле жене у пропаст започео је вирењем девојчице кроз кључаоницу! Приморана, а после и опседнута, да кроз кључаоницу гледа своју мајку са разним мушкарцима, девојчица је остарила пре времена и изгубила илузије (невиност) и без физичког контакта и акта (...први пут сам видела себе кроз отвор кључаонице). Решила сам да постанем жена. Јер било је превише оних виђења у кући. Мајчини гости су постали нестрпљиви. Тражили су да и ја седим у њиховом друштву. А моји грозничави снови, праћени јавом иза зида, доносили су ми изјутра модрице испод очију, изгрижене усне и изломљена рамена. Нисам могла више. Ја сам одавно све то већ доживела, у својим сновима; већ одавно сам постала жена.
Перспектива ћерке па мајке, то је роман Бела жена.
Чим је мајка – није човек, пише у роману Сељаци!
Жена је прво мати. И љубоморна на одраслу ћерку, пише у роману Бела жена.
Бела жена није вољена. Бели човек не зна да воли. Дође му на исто. Али, и једна и други гаје у себи клицу самодеструкције и суицида. Бели човек је роман о немоћи... написао је Слободан Марковић.
Радичевићева порнографија је еротска а еротика му је лирска (књижевна). Колико је Чарлс Буковски иза Филипа Рота, толико је Бранко В. Радичевић испред обојице – у књижевном смислу. И не упоређујем их без основа и икакве везе, упоређујем их због књижевног у еротици и еротског у књижевности. Еротика не може бити уметничка уколико не кокетира са порнографијом.
У данашњем времену, времену лажне политичке и родне коректности и још лажније бриге о људима, добар део књига Бранка В. Радичевића нико не би смео ни да штампа а критика би га разапела као мушког шовинисту и болесника, и то пре свега што су ти романи сурово реалистични и говоре истину која постоји ту негде међу нама али се ми правимо да је не примећујемо. Михиз је 1971. године написао: ...блеснуо је најпре као нада младе поезије, па брзо после тога елиминисан из књижевности нечијим „указом“, поново се пробијао на малу сарајевску капију, долазио у Београд, враћао се у Сарајево и цело време писао стихове... Било је ту добрих стихова... Али су одавно наступила времена да добра песма не значи много, да добар песник значи све... Боје су му од земље и од страсти... Готово без икакве друге рефлексије ван оквира секса, ова поезија је код нас најпутенија љубавна лирика коју знам... Готово је чудо како се спасио порнографије, корачајући на самим ивицама где се страст у блуд сусрећу...
Михиз је писао да у Мачисти постоји крепка снага у којој он тражи боју за своје небо! Са Михизом је, педесетих година, становао на Старом сајмишту. Већ тада је био писац и ноћобдија. Ишао је и у УДБУ на саслушања јер је у пићу знао свашта да говори. Саслушања су се претворила у послушања. Михиз је волео да му аутор говори песму Љубомора!
Тада је певао дан у гранама топола.
Сетим се тебе и одмах ми грешна мисо.
Јутром река, а ти лудо гола.
Па мишљах: да је река мушко, ја бих од бола вриско.
И ја сам могао рибе клати.
Нисам веровао грму нити женској јови.
Ти си се могла и младом клену дати.
Из твог су чела ницали бели рогови.
...брдовита од паса, ливадаста под пасом...
Оно што је Живојин Павловић снимао у својим црноталасним филмовима то је Бранко В. Радичевић писао у својим романима. Социјални моменат у његовим делима је важнији од еротике, само, мало ко то види на прави начин. Па и секс је у његовим књигама социјални и друштвени феномен. Мак Диздар 1956. године пише: Двије књиге које су изашле једна за другом – Земља и Бела жена створиле су популарност Радичевићу, али, у исто вријеме, и једнострано мишљење да је његово поетско поднебље искључиво секс, еротика. То је, међутим, само релативно тачно. Та два дјела (једно у стиху а друго у прози) представљају само једну фазу у развитку овог писца у којој је еротика развијена до грубости, али она има и других наговештаја. Ти наговештаји освојили су у Вечитој пешадији нове поетске просторе...
Добро, да се не помисли погрешно, није Бранко В. Радичевић само тмуран, суморан приповедач који приповеда о несрећним и изгубљеним људима. Несрећни и изгубљени људи знају да буду и срећни и остварени јер они за боље не знају и не треба им. Често он у својој тмурноћи потражи хумора и ироније, понекад и сарказма. Уме он на весео начин да пише о нашим манама и врлинама. Такав је, рецимо, у роману Грубићи и нежнићи, где је у причу уведена плејада ликова, станара зграде у Возачкој број 63, специфичних и живописних људи и веселих ситуација са тужним завршетком. Сваки лик овог романа прича је за себе. То је та паланка у граду, свет официра, ситних превараната, трачева, парадокса и болесних ситуација. То је прича о љубомори која се манифестује кроз мазохизам (а каква би иначе била љубомора?!). Жена може да буде болесна и од великог здравља, тврде ликови ове књиге. А, и кад је болесна, треба је лечити батинама или мушком снагом. Истући жену било је као „добар дан“. Оне су то прихватале као нешто нормално и образлажу следећим речима: Какви су, такви су, без њих не можемо... Бију нас, то је тачно. Али, ни њима није лако живети. Треба лебац зарадити... Свака је од нас била бивена, па опет лепо, живе смо, здраве, ништа нам то није наудило... Неко бије што воли, а неко – опет – досадно му, па зато бије. Шта би друго чинио... Не ваља кад је муж само наоко као гром. Шта би са њим: у иглу да га уденеш?... Он: глава, она: врат. Па, куд врат, тамо глава...
Разговарао је са људима и крајпуташима (којима је лично кумовао). Слушао је шта труба има да му каже о његовом народу. А, опет, читаву збирку прича посветио је гуслама. Мораву је посебно поштовао, одмах иза тога колико је волео Овчар и Каблар. Јер, волео је српски језик, пошто му је био матерњи а мајка му је била неизбрисиви траг у сваком написаном слову. Та, стотине стихова посветио је мајци!
Крајпуташи су камени војници и окамењени сељаци, они стоје на бранику отаџбине, части и породице као последња линија одбране. Иза њих нема више ничега! Уједно су и опомена! Плава линија живота (византијско плаво са крајпуташа) је линија којом се српски сељак успиње на небо плаво! Српска сељачка, војничка и орачка гробља су осветнички летописи свога времена... пише Бранко В. Радичевић.
Маргина је центар јер народ је на маргини. Елита не постоји осим оне квази. Уосталом, осврните се око себе и све ће вам бити јасно, како је и њему, ономад, било јасно. Један од ретких српских књижевника, из његове генерације (плус – минус), који није био однарођен, напротив, а опет, у његовим књигама има мало тога популистичког и „народног“ у демагошком смислу (иако се, често, не чини тако). Јер, он је о својим људима и своме народу похвално говорио описујући његове мане али је тај народ у потпуности разумео и био уз њега. Романи су му пуни несреће, рекох, можда је зато он тражио од трубе да га разгали и развесели?!
Успео је да својом личном поезијом створи народне песме! У свом његовом елитизму књижевног он је био народни умотворац!
Стихове ја најчешће низао о мајци, оцу и сељаку, завичају, у свим својим варијацијама и хиперболама, да не кажем парадигмама, и увек користећи српски изворни језик! Оба Бранка својом поезијом су нешто нарушила и дрско начела неке теме о којима се није смело гласно говорити, написао је Предраг Палавестра 1958. године.
Његове кратке приче су игра речима народних умотворина. То су питалице, ругалице, надгорњавања, здравице, загонетке, одгонетке, пословице... ето, то су његове кратке приче...
Бранко В. Радичевић је важан по томе шта је писао, како је писао, о чему је писао али и, по томе, какав је човек био, колико је постигао у људскости?! Важно је његово место међу људима, оно што је представљао (поготово у завичају). Важно је где је остао недоречен, где је претерао?! Све је важно! Јер човек је, није само писац.
Његови сељаци мисле на земљу и стоку, или на пичку, ретко на све истовремено. На пород мисли свако ко га има, свако ко га нема и свако на свој начин. Потомство и пород нису једно исто. Потомство и пород постану исто само ако син остане на земљи и настави тамо где је отац стао. Дочим, пород може да буде и копиле, док је потомак онај који ће родити унуке за опстанак бабовине. У роману Ноћ тела пише: Важно је да очеви живе. А кад су они живи, деца на смрт не помишљају. Прво умиру очеви. Они су на то добровољно пристали. И нико с језом не говори о њиховој смрти. Свакако, то је тако обично и потребно. Такав је ред умирања, ред који би било немогуће пореметити. И док очеви живе, деца, ма колико била стара, могу бити безбрижна.
Сељак стоички подноси све муке и срамоте уколико зна да постоји наследник који ће орати земљу у зноју лица свога и чувати стоку више од жене и деце. Отуд сељак, код Бранка, има тај наизглед незаинтересован и фаталистички став према грубости, непоштовању и неприхватљивом понашању синова, кћери, снаја и зетова, неретко и властите жене. Сељаку ништа није важније од порода који ће постати и остати потомак. Јер, чак ни синови нису увек потомци, поготову они синови што само мисле како да се домогну имања и како да га што брже распарчају и продају. Не, нису то потомци сељакови, то су душмани његови! Јер, по сељаку, Бог је ружно створио човека! Поред тога ко ће на имању остати и увећати га, питање свих питања сељака је: ко ће свећу да ми пали?
Бранко В. Радичевић - Мачиста је писац кристално поетске кратке реченице и дијалога који ништа не значе а све говоре. Радичевић је писац кратке форме чак и у дугим формама а кратка форма му је ионако кратка. Рекох, дијалози: подужи. Завереник секса, по Михизу! Уопште, поставља се питање, као код Андрића, јесу ли романи Бранка В. Радичевића кратки, или су у питању подуже приповетке, или су његови романи збирке повезаних прича?! Суштина целовитости његових романа јесу фрагменти. Слика можда није увек јасна али делићи слике јесу! Како рече критичар Миодраг Максимовић: његови романи се не могу препричавати!
Изгубљени град, то је роман атмосфере и језичког богатства!
Ћорава посла – како рече Предраг Протић – инат су и севап! Додао бих: и праштање. А говор опет сочан и мрсан. Рањен а недорањен. Чује се тај говор кроз замандаљен прозор са сокака црних ратних ноћи препуних страха и смрти.
Сујеверице и друге приче су ласцивна сведочанства народних схватања и прихватавања:
Женин је посао, веле:
да донесе воше (воде)
да опере коше (кошуље)
да укува гра (пасуљ)
и да пичке да.
У његовим књигама (записима) наилазим на оно што и сам често радим и замера ми се: стављам две тачке набрајања: по неколико пута у истој реченици: јер не желим да себе ограничавам: у ономе што желим да набројим: и колико пута то желим да учиним!
У његовим делима војници и сељаци марширају у историју и књижевност уз звук трубе која зове у јуриш!
Он не пише теме ради - већ језика ради!
На Сабору у Гучи, тридесетом по реду, 1990. године, Бранко В. Радичевић био је домаћин. Ево његове беседе на отварању:
Све се изгледа мења. Сабор остаје исти. Као елемент. Земља. Ваздух. Вода. Печење. Лебац и сланина. Бели лукац. Коловођа и кец. Први и последњи у колу. Сабор је чудо. И то чудо над чудима. Требало је, пре тридесет и пет година, промарширати улицама Гуче. У антерији. Са шајкачом на глави. У присуству власти. У пратњи трубача.
То је чудо. Тај поход који траје. Који не престаје. Од Сабора до Сабора. Од града до града. У касно лето. Пред јесен. Думбара бубањ. Игра коло. Али, молим вас, замислите: како је то било пре тридесет и пет година. У прикрадици. У прекорици. Као иначица. Тек ће нарасти инат. Тек ће се заинатити прави инат. У свеопштој сумњи.
Прикрадало се. И припремало велико коло. У прикрадици. Наизглед наивно и невешто. Требало је имати храбрости. И одолети покудицама. Шта ће вам то ту? И зашто ће вам баш ту? И шта ће ту Драгачево? И зар се то сме у Драгачеву? И шта ће други рећи? И како ће се други понашати? И ко ће за то одговарати? И шта ако се то у нешто неприлично изроди? Опасно је! Није време! Зашто баш трубе? И шта ће ту трубе? Па то подсећа на ратове! И какви су то били ратови! Има ратова и ратова. Освајачких, нападачких, тлачитељских, неправедних, опаких и зловремених. Шта ће ту трубе? На шта нас подсећају? На некаква књажевства и краљевства?
Није Србин измислио трубу. Шта ће труба у колу? Има она преча посла. Зна се њено место. Испраћа у ратове. И маршира с војскама. Један, два. Под командом. Један, два. Не може у шест корака.
И грунула је. У Драгачеву. Као изазов. И пркос. Присетила. Подсетила. Промладила. Дахнула ведрином. И надом. Јер народ игра. Има наде. Јер народ игра. Добро је кад народ игра. Засвадбариће јесен. Рађаће се деца. Оживеће њиве и ливаде. Биће леба и сланине. Заратариће земља. Неће заратовати. Она ће заратарити. Јер бог Перун, врховни српски бог, није бог ратова, већ берићета, бог плодности. Он опомиње громовима и муњама. Он управља земљом и небесима. И шаље кишу на жедну земљу. Оплођује. Препорађа. Омлађује. Ствара. Дарује.
Требало је лукаво, полако, стрпљиво, уз неопходне додворице и непотребне пристанке, очувати саборовину, која је постала дар, напајала људе вером и надом да још има здравља и да није све прошло и да ће се живети и плодити.
Заиграло је велико саборско коло. И породио се велики, општенародни инат. Труба се претворила у чудо. Ослушните је. Дрма. Чућете што никад нисте чули. Чућете ако сте посустали. Чућете ако сте посумњали. Има спаса. Има наде. Чућете ако сте се одродили. Чућете ако се још нисте породили. Чућете ако сте се заплодили.
Мој глас је слаб. Немам снаге да надвичем трубу. Све што сам говорим, казаће вам труба. Она непрестано само о томе труби. Треба је чути, слушати и разумети. Она уместо нас проговара. Једног дана, ко зна када, дошла је међу нас из далеког белог света. И проговорила је нашим гласом. Баш као да је свирала. Као да се усвиралила. И угуслила. Видели смо је на сликама посвећеним Божјим просторима. Анђели навешћују долазак Страшног суда. Она се потпуно припитомила у Драгачеву. Не позива на јуриш. Неће у рат. Не навешћује пропаст света. Долазак Страшног суда. Започиње коло. Светкује. И разастире радост. И зато је добродошла. Као препородитељка. На радост. И весеље.
Добрило Ненадић је говорио о почецима празника трубе за Политику: Дабоме, памтим и почетке нашег вашара у Гучи. Ту је био умешан стари чачански арамија Бранко В. Радичевић Мачиста, претеча сексуалне револуције у овим крајевима, бекрија, кваритељ женскиња, писац штипкасте прозе, џумбус мајстор који је са својим романом „Бела жена” наговестио свеопште пипање. Као претеча овога доба.
Бранко В. Радичевић је писао о патњама свога народа, о епопејама и страдањима, о усташама, онолико колико се могло и смело (у прикрадици) у времену када је то радио. И страдању других, о жртвама и џелатима! Али и у таквим случајевима, као у роману Четврта ноћ, он пре свега прича људску причу. И зликовци су људи. И курве су жене. Једино жртве немају своје јасне контуре већ су безлични духови. Драган Јеремић за Четврту ноћ каже да је то атмосфера помраченог ума.
Четврта ноћ нам говори: Те године Руси пробише мађарски фронт. Надкапетан се вратио у земљу. Пред пропаст, болестан, стиже у манастир Светог Крижа. Умолио је да га прими фра Јуре Јукић. Говорило се за њ да је уман и праведан човек... Затече фратра како чисти некакву пиштољчину... Пред запрепашћеним надкапетаном отвори велики сандук и показа му гомилу малих, посивелих, одсечених дечијих ушију... А фратар се насмеја.
- Сад знаш да ти је унапред опроштено.
Приказао је усташе као зликовце, онакви какви су и били. Они силују чак и мртве жене под Стаљинградом и јебу своје сестре. Мало је то ко смео у нашем времену. И то, ни мање ни више, него у психолошком трилеру.
Сад, питање врло важно: како је писац ласцивних реченица, чији су се редови додиривали са порнографијом, и писац грозоморних сцена људског зла, могао да пише онако нежне стихове о мајци и да пише лепе приче за децу?!
Одговор је: таленат свестраности!
Кратко јасно!
Причу Бајка о дечаку и Месецу завршава речима:
Ето: испричах. Али, да сте чули моју мајку кад она то прича! Тако лепо нико на свету не прича. Ви бисте је пажљиво слушали и никад причу не би заборавили.
Тако лепо прича моја мајка.
Тако ћу и ја завршити!
