Пише: Игор Ђурић
Јебеш писање о политици кад не можеш
њиме било шта променити на боље.
Јебеш, уопште, писање кад њиме не
можеш утицати на свет који те окружује.
Јебеш неписање – зашто постојати?
Како рекох: какво јебено писаније.
Кога брига за то. Савршено функционише та ствар: ви пишите шта хоћете а ми ћемо
да радимо шта нам је воља. Брига људе. Мало се насмеју, неко каже: „Свака му
част, ако им је рек'о“; други кажу: „Лупета глупости мајмун искомплексирани“;
трећи туре коментар и лајк – и: то је то! На истом смо месту одакле смо
кренули.
Изливаш свој бес и немоћ у перо, па
су ти редови бесни и немоћни. Зајеби. Уместо да оштриш перо, боље би ти било да
наоштриш глогов колац. Са неуништивим вампирима ми имамо посла.
Реплика из неког америчког филма
коју изговара покојни Робин Вилијамс, један од ретких америчких глумаца
који је личио на човека те отуд
није могао ни да издржи до краја, гласи у парафрази овако: Мењајте
политичаре често као пелене: због истог садржаја и истог разлога због чега се
мењају пелене!
Емир Кустурица: Холивуд прави говна, али је најгоре од свега што се та говна некако трансформишу у читаву идеологију а то је већ опасно.
