Ја сам Игор Ђурић, књижевник, слаб према старим књигама и добром вискију. Написао сам много књига (од којих су неке и добре), укључујући романе, поезију, критику, приче и есеје. Сматрам да је писање прозе: пишање уз ветар! Писање поезије је свирање курцу! Једино што вреди у свој овој работи јесте читање!

КОМШИЈА И КОМШИЛУК!

                                           

 


Пише: Игор Ђурић

   *

Можда је комшилук по дефиницији место коме дете посвећује неподељену пажњу; на тај начин деца усвајају смисао који у огољеној форми долази до њих из површине стварности.

Филип Рот, Америчка пасторала

*

Некада је комшилук био сложенија основна јединица друштва, одмах после породице. Комшилук у својој суштини и јесте породична ствар. Више породица на малом простору.

Квалитет живота највише је зависио од комшилука (када се изузму здравље и породица, наравно), од тога ко ти је у комшилуку, поготово ко ти је први комшија, јер важно је да ли је твоје породично гнездо оплемењено или контаминирано нечијим присуством. Важно је било са киме се граничиш, са ким се међиш.

Комшије су битније од родбине, ове друге уосталом не можеш да бираш. За разлику од родбине са комшијама се виђаш свакога дана (осим ако ти рођаци нису комшије), делиш добро и зло, близу су ти оку и срцу. Зато, временом, ако је комшија добар он ти постане ближи од рођака. А, и ако је лош, буде ти већи душманин него да ти га је мајка родила.

Отуд, настали су временом и обичаји који уопште нису били небитни, штавише, били су веома важни: на Слави ти у чело астала седи комшија; кад жениш сина први комшија ти је стари сват; када је жалост у питању, не дај Боже, комшилук је ту да се нађе и помогне.

Наравно, догађа се и све супротно! Када је комшилук лош, живот ти се претвара у ноћну мору, човек тада остаје без свог последњег уточишта, без своје пећине, без своје јазбине, без последње линије одбране: без свог дома!

У таквим случајевима не називате једни другима „добар дан“ већ се псујете, гледате се преко ограде кроз нишан, тучете се кочевима на међи. Уколико живите у згради онда стално лупате једни другима по цевима радијатора ударце упозорења, имате вербалне окршаје у ходнику зграде, позивате милицију због ремећења кућног реда, пријављујете једни друге комуналној полицији, тужите се.

Постоји и трећа опција, данас најраспрострањенија, а то је потпуно игнорисање и равнодушност према људима са којима делите ограду или зид. Тада је важно само да су линије прецизно повучене и да их нико не прелази. Годинама живите једни поред других а не познајете се. Додуше, уздржано се јавите једни другима уколико не можете да се склоните у ходнику (што је на улици лако изводљиво) или када се сударите на степеништу (или лифту, не дај Боже), или када се видите преко ограде, и, то је то.

Више од годину дана сам живео у једној лепој згради у Њујорку а нисам упознао икога из зграде, нисам их ни виђао, а о дружењу није било ни говора. Некада је, вероватно, било другачије и у Њујорку, као  што је сада другачије код нас него како је некада било. Глобализација – идиотизација!

Прво што ми пада на памет када се присећам прошлих и давних времена јесте то да је било много деце у комшилуку. Викендом, празницима и када је распуст, све је кључало од дечије граје. Бивало је и плача, и смеха, и свађе, и туче, и игре, и дружења, и песме, и солидарности. Деца су се тада играла напољу а улазак у кућу био је казна.

Тадашњи систем васпитавања и заштите деце био је хуманији, ефикаснији и бољи. Када те на путу од школе до куће неко малтретира наћи ће се рођак или комшија да те заштити. Кад на другом крају вароши, села или улице, чиниш нешто лоше или си се у лоше друштво уватио па крећеш погрешним путем, неко од рођака или комшија који те је видео наћи ће начина да дојави твојим родитељима о твом понашању а неретко ће те ухватити за уво и лично предати оцу у шаке.

Кад имаш добар комшилук, а то ми друго пада на памет, ум и сећање, тешко да ти може штогод зафалити у кризним или ванредним ситуацијама, озбиљним или мање озбиљним.

Дошли су ненајављени гости (ко се па у то време и најављивао?!) а у кући ни трунка кафе, ни грам шећера, ни суска ракије (попио све деда звани Баца, било је сумњиво што сваки час иде у оставу). Одмах се трчи по комшилуку са празном шољом или шишетом (што је уједно била и мера позајмљеног које треба вратити) и позајмљује се. Уједно се комшија позове на ту исту кафу и ракију. Нестало је зејтина: трчи код старе комшинице. Позајмљено се увек враћа у истим посудама и иста количина уз неки ситнији додатак, два јаја или парче пите. Успут се попије кафа и домаћи сок.

Цели дан сте били ван куће а цича зиме је. Треба брзо наложити шпорет и што пре загрејати собу, да се деца не смрзну. У руке лопатицу па у комшилук по жар. Онда трком назад да се жар не угаси, исти у шпорет, преко њега дрва и ето ватре за тили час. Отуд је и настала она чувена изрека када се кратко задржиш код комшије а он би да заједно попијете још коју мученицу:

- Седи море, куд журиш, ниси дош'о по жар!

Или:

- Ајде седи још, бојиш се да те снег не завеје кад се будеш враћао кући – алудирајући да делите исти плот.

У добром комшилуку, шта год да се спрема у једној кући а да је мало гледније (боље) носи се у комшилук: пита, колачи, редовац. Кад се закољу свиње по комшилуку се носи месо, чварци, џигерица, маст. Што је комшија слабије стојећи или има више деце онда се њему однесе више. Уосталом, када је поменути свињокољ у питању па и онако ће целога дана комшилук бити у дворишту где се реди пастрма: помажу или одмажу, најчешће гледају и пијуцкају. Увече ће се васцели комшилук сјатити код домаћина на свињску даћу.

Посуђе, тањири, шерпе, у којима је однесен дар, оперу се и чувају до прве прилике када могу бити враћени, али не празни. Ако се нема ништа друга онда се стави кафа или шећер у коцке.

За весеља или жалости цео комшилук се ставља у погон. Доносе се столови, клупе, посуђе, намирнице, виљушке, ножеви, ракија, све што треба. Ангажоваће се и људи. Унапред се зна ко ће служити, ко ће кувати а ко ће се једноставно напити без да је ишта помогао.

Најчувеније су спонтане комшијске пијанке. Седну двоје комшија у двориште, под 'лад, да попију кафу. Ништа нарочито, можда су нешто мајсторисали, најчешће су се једноставно видели па позвао један другога. Још нису ни сели како треба а видели су трећег који иде друмом, кренуо негде или се враћа, па и њега позову. Већ се сипала и ракија. Док домаћин у башти бере парадајз и лук за мезе, стигао је и четврти комшија са тањиром сира а дете је већ послао да купи пиво (са све провидним цегером и празним флашама за амбалажу). Код пете ракије већ су пристигле и жене у потрази за својим заблуделим мужевима. Оне ће у летњој кујни или иза куће (свакако на пристојној удаљености од јачих половина) уз кафу оговарати, у пола гласа, своје већ пијане мужеве. Пристигла су и деца и прете да лоптом поломе тањире и чашице па их због тога очеви грде и вијају по авлији. Нема растанка док се добро не понапијају. После ће кући а ујутро ће немо махати једни другима, преко ограде, са влажном крпом преко главе.

Елем, свуда пођи, на крају: кући дођи. Кућа је грађевина, дом је место где се породица осећа срећно и заштићено. И: спокојно! Али, нема доброг дома без доброг комшилука.

Како је то данас, углавном?

Крадемо једни другима интернет сигнал, свађамо се око паркинга и не смемо ни за трен да останемо  насамо са комшијским дететом јер ако их помилујемо по глави или им дамо чоколаду вероватно ће нас оптужити да смо педофили. Толико смо се отуђили да више нико и не гледа у згодну комшиницу а клинци не мастурбирају мислећи на њу. А некада су комшијске свађе имале више емоција и биле страственије од данашњих љубавних веза.

Некада је комшилук знао где држиш кључ од куће (опште место: испод отирача или саксије са цвећем) ако сте кућу уопште и закључавали. Ако негде и одете, комшије ће обилазити кућу, увече палити светло на тераси и намиривати стоку. Код комшија се улазило без куцања са повиком „домаћине, има ли кога?!“. Деца су јела где се задесе, где је ко код кога, никада се није комшијско дете одвајало од властите деце а најслађе је и било јести код другога (родитељи би се правдали: „Има свега и код куће ал' њему је слађе код вас, са другом децом“).

Наравно, добар комшилук се међусобно и оговарао, онако својски и комшијски, провинцијски, емотивно, из љубоморе, најчешће из навике. Понекад и са разлогом. Поштени став тог оговарања што су сви оговарали свакога, што нико није био поштеђен и што је било (у односу на данашње време) наивно. Данас нема ни тога: оговарања су пуна мржње и отрова, лоше намере, са подметањима и са жељом да се некоме науди.

Било је и комшијских љутњи али су оне најчешће трајале кратко (уколико нису везане за међу или жену) а најчешће узрок су била деца и њихови несташлуци. Било је и комшијски злочина (опет због међе и жене), није да није. Али: ретко!

Тврдим: 80% цене некретнине зависи од комшилука. Чак и на пустом острву!

Поред свега, у антрополошком, етнолошком и онтолошком смислу, комшилук је важан (данас поготово) као битан фактор у очувању идентитета и одбрани породице. Изолација појединца, његова отуђеност, наметнута агенда о ЛГБТ нормалности и осталим лево-либерално-зеленим подметачинама, сва та оруђа против породице и човечности, мање су опасна у здравом окружењу, то јест: комшилуку где дете расте. Против тих процеса дехуманизације лакше је се одбранити уз помоћ хуманог окружења које дели исте вредности.

Комшилук је и систем безбедности, сигурносна камера и видео надзор, то је аларм – ако је комшилук добар. Код доброг комшилука много је теже опљачкати нечији дом или напасти укућане тога дома. И: супротно! Док је постојала институција комшилука били смо безбедније и хуманије друштво.


СВЕ ЈЕ ОТИШЛО У КУФЕР! (Прича до куфера!)

  


Свадила се пица и гузица,

Гуза пици тијо беседила:

"Ао пицо, уда комшинице,

Мени твоји гости додијаше

Тебе јебу, мене с муди туку!"

(В.С. Караџић)

*

Пун ми је куфер ових што филозофирају и иду ми на куфер сви они који мисле да знају боље од мене који ми је куфер и шта ми иде на куфер и чега ми је пун куфер (или се каже: кофер; свеједно је боли ме куфер за то).

Не кажем, не разуме се ни ја ко Марица у крив кофер, или што би реко мој заставник Трки: разумеш ти мој куфер! Али, докуфрчило ми је да више идем на свадбу без кофера и пиштоља.

Баксуз јесам, сто оних женских работа и један кофер да ставиш у џак, до'ватићу се за куфер, али, фала коферу и ови око мене су исти куфер, само друго паковање.

Све што се догађа око мене је го кофер, све мој до мојега. Сви су нешто накофурчени, ускуфурчени, куфчевити, глупи ко куфер. Куфче се!

Попуше ми куфер!

Нису ни за кофер!

Глупи су ко куфер!

Неки од њих ми кажу:

- Отиш'о си у кофер, начисто, чим пишеш овакве глупости.

Ја им одговарам:

- Јесам, куфер. Ево вам кофер! Повуците ме: слободно!

Оде све у кофер, видим ја. Отишло већ, у куфер, види се.

Зато им одговарам преко кофера.

Ионако сам давно у куферу.

Сваки кофер се издркава и шиљи сам себе: на мене! Ко да сам куфер од овце! Или: кофер од човека!?

Размишљам, ударим се куфером по челу, ово није ни за кофер, који је ово куфер, који сам ја кофер, који си ти куфер красни?! Нек иде све у кофер! Ионако ми куфер служи само за пишање!

Неки куфер се догађа, неки се људи куферче, туђим кофером глогиње млате, иду ми на куфер, шиљокуферани, глупи ко кофер, јебем им мајку куфером у...

Хоће ли бити боље?

'Оће, куфер!

Хоћу ли ја бити бољи?

'Оћу кофер!

Скупио сам се ко куфер и 'ладној води, откопчан ми шлиц ('де је покојник у кући врата су отворена). Нисам ни за куфер! 'Оће ме ко будалу кофер! Цео живот: сува куфера!

Попели су ми се на кофер па неће да ми сјашу с куфера. Кад боље размислим: пуца ми кофер због тога!

'Тедо да будем свој на своме (до куфера)!

'Оћеш, кофер!

- Види куфера у сламеном шеширу – рекоше ми, показујући на мене.

- Кофер – палац! – одговорих!

Јесам ли добио шта од судбине?!

Тањир супе и кофер у дупе

Добио сам го кофер!

Који ће ми кофер красни све ово?!

Који ми је куфер?!

Рекох већ: пун ми је кофер свега. Набијем вас на куфер. Ко је све ово смислио – на коферу висио. До куфера.

Мала моја, на куферу села - кад си села што си невесела!

Мала моја, ево ти га - (куфер) на ти - па са њега утакмицу прати!

Мала моја, ево ти га (кофер) ево - па са њега гледај Сарајево!

Шта ће ми куфер, где ћу са њим, ко у царице, ко у магарице!

Питам судбину:

- Који је ово куфер красни?

Одговорено ми је:

- Шта си очекивао, ниси ни за кофер! Који си ми ти куфер?! Ко кофер си.

- Хоће ли ми бити боље? – упоран сам.

- 'Оће, добићеш црначки куфер, очи да ти испадну.

Ћутим ко кофер.

Судбина наставља:

- Јак си ми ти кофер: добар на јелу – слаб на делу! Ни вијагра не може да подигне твој кофер!

- Боли ме куфер о томе шта ти мислиш – рекох.

- Повуци ме за кофер!

- Мрш у куфер!

- Ево ти кофер!

- Пуши куфер!

- Свирај коферу!

- То си чуо још пре рата, мој ти куфер био тата!

- Да тетка има куфер, звали би је теча!

- Диго ми се куфер!

- Е, до кофера!

Схватих да сам већ одавно у куферу.

Ето, додуше преко кофера, испричах шта ми је на души (и куфер ми пуши). Касно је, већ је између седам (на кофер) и осам (на куфер те носам).

Углавно', испричах. И, реко'.

- Кофер си реко'!

БРАНКО В. РАДИЧЕВИЋ - МАЧИСТА

  



 

Роман Сељаци, Бранко В. Радичевић почиње реченицама:

Мај изневери. Бејаше влажан и ветровит. Свети Ђорђе освану у среду, паде на посан-дан. Узнемирише се се свечари. Свети Ђорђе је чувен мрсан светац. И сад његови свечари, као Никољци зимус, ишли су чак у Београд и, још даље, у Ечку. Нису нашли шаран рибу.

Тако ћу и ја почети!

Реч је о писцу мрсне а не посне речи!

Неправедно запостављен и гурнут у страну а један је од значајнијих српских књижевника у другој половини двадесетог века. Поред тога што је био велики писац, он је и сакупљач народних умотворина и боем. Ово последње му додатно даје на значају, што се мене лично тиче. Дан му је био кратак. Ноћ: дуга!

Рођен у Чачку, сада већ далеке 1925. године, упокојио се у Београду 2001. године. Био језа време Другог светског рата, партизански курир и логораш. (Отац му је био артиљерац и солунац). Правник. Новинар. Књижевник српски. Кривац што данас постоји Сабор трубача у Гучи. И Дисово пролеће у Чачку. И Меморијал Надежда Петровић. Био је председник Српске књижевне задруге. Уредник Дуге. Радио је и у Борби, и уређивао је. Оставио иза себе разнолико, обимно и вредно дело. Објавио је око 70 књига, романа, поезије, прича, народних умотворина. Он је један од најплоднијих српских писаца у другој половини прошлог века!

Сви су му остали помало дужни, и родни град, и критика, и читаоци. Он није остао дужан никоме (икоме). У данашње време, нажалост, није ни читан, ни прочитан! А, био је културна експозитура Чачка у Београду. Критика се углавном бавила његовом поезијом, фразеолошки, досадно и без елана. Има радова о њему али мало који говори о његовом месту у српској књижевности.

Покојни Мачиста има времена да чека да га помену, вели Момо Капор.

Има ли? Питање је. Омладина више не чита ништа дуже од твита.

Завичај има важно место у његовом стваралаштву. Из његових редова о руралном проговара урбани пустињак, чини се, понекад, и циник. Своја дела, као и сви писци, црпео је из детињства. Уз помоћ тешке речи и црне слике, у својим књигама брани жене. Можда: мајке?! А сигурно очеве, синове и кћери – кроз причу о жени! Михиз је написао о његовом роману: роман о жени, толико женски да је право чудо да га је написао мушкарац!

У свом приповедању Радичевић увек иде до краја. То, понекад, плаши читаоца и згрожава критику. Или: супротно: није важно! Чини се, да је то и хтео.

Као код Достојевског, тако и код Бранка В. Радичевића, у његовим делима тешко се могу пронаћи срећне жене и задовољни мушкарци. Не зато што он тако воли, већ зато што он тако види. Неиспуњени и искомплексирани мушкарац искаљује свој бес над немоћном женом и чини је несрећном. И, нису они несрећни једно због другога већ због своје природе и места у заједници. Такви људи, своје ближње, чак и своју децу, повређују својом љубављу. У роману Ноћ тела вели писац: ...неко живи и постаје честити само да не би увредио родитеље који су били честити. Исто то касније захтева од свог детета. Породична част. Изводећи на пут свога сина, није свестан да му у крв и месо утискује судбоносни печат своје трагике...

Жена није срећна и склона је самоубијању чак и кад је белаСамоубица сам и крв је моја отрована! Жена је увек сама и најчешће бира својом вољом своје мучитеље. Код Бранка она чак не може бити силована него досилована, јер је самим постојањем и местом у друштву већ на неки начин понижена. Исто тако, у нас има села али нема града, осим можда и само полуграда!

У роману Ноћ тела, ликови, и мушки и женски, достојни су ликова Фјодора Михаиловича, али на српски начин, мада нису лишени словенског фатализма. И, као код Достојевског, на крају романа се појави крвави нож.

Суровост мале средине, паланке, мазохизам и садизам паланчана, погана реч која разједа у човеку његову вољу за животом, а онда све те провинције и ружне речи његови ликови понесу и у велики град и дају им још већу димензију – о томе говори писац, поготово у романима Ноћ тела и Бела жена. Провинција је равнодушна према туђем болу тек за нијансу мање од великог града који је циничнији.

Он брани жену и онда када је по карактеру поставља на само дно, када је описује као курву најгоре врсте, ону што пљује хлеб који је храни и брука дом, породицу, децу.

Лепа жена је увек крива и увек несрећна. Њу лепота не брани већ напада. Никада није довољно вољена, говори писац, а ми то знамо и без њега. Како ли је тек оним женама које нису лепе, оним самим и незаштићеним, са дна, то не знамо?! Има таквих жена: роде се као старице, вели писац.

Углавном, ни код Радичевића, а ни у стварном животу несрећни људи никада не заврше срећно. Само: трагично!

Жудња! Похота! Инцест! Сарказам! Парадокс! Гротеска! 

Дела превратничка! Мрсна реч!

Посан живот и масна страст!

Његова стварност је оно што он осећа а не оно што он види!

Његова слика је натуралистичка!

Поред несрећне жене најчешће је ту мушкарац кукавица а поред несрећног мушкарца је жена којом господари сопствено тело. Ипак, мушкарци су слабији јер су принуђени да стално доказују своју мушкост!

Одрастање девојчице уз блудну мајку, у кући која је, уистину, јавна кућа, и њен каснији однос са својим сином (када девојчица постане жена и роди), у тематском центру збивања је код романа Бела жена. То је траг Набокова или траг Радичевића, свеједно је и више симболично и упоређења ради него ради стварне паралеле, јер су оба романа (Лолита и Бела жена) објављени исте 1955. године, али ова наша српска Лолита није предатор већ је жртва. Она је пола девојчица, пола блуд, вели писацСрпска Лолита не заводи – она пати. Она се не нуди, њу отимају и нуде други. Похотници који више не гледају мајку већ траже ћерку која још није сазрела као жена. Боже, како си само безобразно израсла, размишља њена мајка!

Пут Беле жене у пропаст започео је вирењем девојчице кроз кључаоницу! Приморана, а после и опседнута, да кроз кључаоницу гледа своју мајку са разним мушкарцима, девојчица је остарила пре времена и изгубила илузије (невиност) и без физичког контакта и акта (...први пут сам видела себе кроз отвор кључаонице). Решила сам да постанем жена. Јер било је превише оних виђења у кући. Мајчини гости су постали нестрпљиви. Тражили су да и ја седим у њиховом друштву. А моји грозничави снови, праћени јавом иза зида, доносили су ми изјутра модрице испод очију, изгрижене усне и изломљена рамена. Нисам могла више. Ја сам одавно све то већ доживела, у својим сновима; већ одавно сам постала жена.

Перспектива ћерке па мајке, то је роман Бела жена.

Чим је мајка – није човек, пише у роману Сељаци!

Жена је прво мати. И љубоморна на одраслу ћерку, пише у роману Бела жена.

Бела жена није вољена. Бели човек не зна да воли. Дође му на исто. Али, и једна и други гаје у себи клицу самодеструкције и суицида. Бели човек је роман о немоћи... написао је Слободан Марковић.

Радичевићева порнографија је еротска а еротика му је лирска (књижевна). Колико је Чарлс Буковски иза Филипа Рота, толико је Бранко В. Радичевић испред обојице – у књижевном смислу. И не упоређујем их без основа и икакве везе, упоређујем их због књижевног у еротици и еротског у књижевности. Еротика не може бити уметничка уколико не кокетира са порнографијом.

У данашњем времену, времену лажне политичке и родне коректности и још лажније бриге о људима, добар део књига Бранка В. Радичевића нико не би смео ни да штампа а критика би га разапела као мушког шовинисту и болесника, и то пре свега што су ти романи сурово реалистични и говоре истину која постоји ту негде међу нама али се ми правимо да је не примећујемо. Михиз је 1971. године написао: ...блеснуо је најпре као нада младе поезије, па брзо после тога елиминисан из књижевности нечијим „указом“, поново се пробијао на малу сарајевску капију, долазио у Београд, враћао се у Сарајево и цело време писао стихове... Било је ту добрих стихова... Али су одавно наступила времена да добра песма не значи много, да добар песник значи све... Боје су му од земље и од страсти... Готово без икакве друге рефлексије ван оквира секса, ова поезија је код нас најпутенија љубавна лирика коју знам... Готово је чудо како се  спасио порнографије, корачајући на самим ивицама где се страст у блуд сусрећу...

Михиз је писао да у Мачисти постоји крепка снага у којој он тражи боју за своје небо! Са Михизом је, педесетих година, становао на Старом сајмишту. Већ тада је био писац и ноћобдија. Ишао је и у УДБУ на саслушања јер је у пићу знао свашта да говори. Саслушања су се претворила у послушања. Михиз је волео да му аутор говори песму Љубомора!

Тада је певао дан у гранама топола.

Сетим се тебе и одмах ми грешна мисо.

Јутром река, а ти лудо гола.

Па мишљах: да је река мушко, ја бих од бола вриско.

 

И ја сам могао рибе клати.

Нисам веровао грму нити женској јови.

Ти си се могла и младом клену дати.

Из твог су чела ницали бели рогови.

...брдовита од паса, ливадаста под пасом...

Оно што је Живојин Павловић снимао у својим црноталасним филмовима то је Бранко В. Радичевић писао у својим романима. Социјални моменат у његовим делима је важнији од еротике, само, мало ко то види на прави начин. Па и секс је у његовим књигама социјални и друштвени феномен. Мак Диздар 1956. године пише: Двије књиге које су изашле једна за другом – Земља и Бела жена створиле су популарност Радичевићу, али, у исто вријеме, и једнострано мишљење да је његово поетско поднебље искључиво секс, еротика. То је, међутим, само релативно тачно. Та два дјела (једно у стиху а друго у прози) представљају само једну фазу у развитку овог писца у којој је еротика развијена до грубости, али она има и других наговештаја. Ти наговештаји освојили су у Вечитој пешадији нове поетске просторе...

Добро, да се не помисли погрешно, није Бранко В. Радичевић само тмуран, суморан приповедач који приповеда о несрећним и изгубљеним људима. Несрећни и изгубљени људи знају да буду и срећни и остварени јер они за боље не знају и не треба им. Често он у својој тмурноћи потражи хумора и ироније, понекад и сарказма. Уме он на весео начин да пише о нашим манама и врлинама. Такав је, рецимо, у роману Грубићи и нежнићи, где је у причу уведена плејада ликова, станара зграде у Возачкој број 63, специфичних и живописних људи и веселих ситуација са тужним завршетком. Сваки лик овог романа прича је за себе. То је та паланка у граду, свет официра, ситних превараната, трачева, парадокса и болесних ситуација. То је прича о љубомори која се манифестује кроз мазохизам (а каква би иначе била љубомора?!). Жена може да буде болесна и од великог здравља, тврде ликови ове књиге. А, и кад је болесна, треба је лечити батинама или мушком снагом. Истући жену било је као „добар дан“. Оне су то прихватале као нешто нормално и образлажу следећим речима: Какви су, такви су, без њих не можемо... Бију нас, то је тачно. Али, ни њима није лако живети. Треба лебац зарадити... Свака је од нас била бивена, па опет лепо, живе смо, здраве, ништа нам то није наудило... Неко бије што воли, а неко – опет – досадно му, па зато бије. Шта би друго чинио... Не ваља кад је муж само наоко као гром. Шта би са њим: у иглу да га уденеш?... Он: глава, она: врат. Па, куд врат, тамо глава...

Разговарао је са људима и крајпуташима (којима је лично кумовао). Слушао је шта труба има да му каже о његовом народу. А, опет, читаву збирку прича посветио је гуслама. Мораву је посебно поштовао, одмах иза тога колико је волео Овчар и Каблар. Јер, волео је српски језик, пошто му је био матерњи а мајка му је била неизбрисиви траг у сваком написаном слову. Та, стотине стихова посветио је мајци!

Крајпуташи су камени војници и окамењени сељаци, они стоје на бранику отаџбине, части и породице као последња линија одбране. Иза њих нема више ничега! Уједно су и опомена! Плава линија живота (византијско плаво са крајпуташа) је линија којом се српски сељак успиње на небо плаво! Српска сељачка, војничка и орачка гробља су осветнички летописи свога времена... пише Бранко В. Радичевић.

Маргина је центар јер народ је на маргини. Елита не постоји осим оне квази. Уосталом, осврните се око себе и све ће вам бити јасно, како је и њему, ономад, било јасно. Један од ретких српских књижевника, из његове генерације (плус – минус), који није био однарођен, напротив, а опет, у његовим књигама има мало тога популистичког и „народног“ у демагошком смислу (иако се, често, не чини тако). Јер, он је о својим људима и своме народу похвално говорио описујући његове мане али је тај народ у потпуности разумео и био уз њега. Романи су му пуни несреће, рекох, можда је зато он тражио од трубе да га разгали и развесели?!

Успео је да својом личном поезијом створи народне песме! У свом његовом елитизму књижевног он је био народни умотворац!

Стихове ја најчешће низао о мајци, оцу и сељаку, завичају, у свим својим варијацијама и хиперболама, да не кажем парадигмама, и увек користећи српски изворни језик! Оба Бранка својом поезијом су нешто нарушила и дрско начела неке теме о којима се није смело гласно говорити, написао је Предраг Палавестра 1958. године.

Његове кратке приче су игра речима народних умотворина. То су питалице, ругалице, надгорњавања, здравице, загонетке, одгонетке, пословице... ето, то су његове кратке приче...

Бранко В. Радичевић је важан по томе шта је писао, како је писао, о чему је писао али и, по томе, какав је човек био, колико је постигао у људскости?! Важно је његово место међу људима, оно што је представљао (поготово у завичају). Важно је где је остао недоречен, где је претерао?! Све је важно! Јер човек је, није само писац.

Његови сељаци мисле на земљу и стоку, или на пичку, ретко на све истовремено. На пород мисли свако ко га има, свако ко га нема и свако на свој начин. Потомство и пород нису једно исто. Потомство и пород постану исто само ако син остане на земљи и настави тамо где је отац стао. Дочим, пород може да буде и копиле, док је потомак онај који ће родити унуке за опстанак бабовине. У роману Ноћ тела пише: Важно је да очеви живе. А кад су они живи, деца на смрт не помишљају. Прво умиру очеви. Они су на то добровољно пристали. И нико с језом не говори о њиховој смрти. Свакако, то је тако обично и потребно. Такав је ред умирања, ред који би било немогуће пореметити. И док очеви живе, деца, ма колико била стара, могу бити безбрижна.

Сељак стоички подноси све муке и срамоте уколико зна да постоји наследник који ће орати земљу у зноју лица свога и чувати стоку више од жене и деце. Отуд сељак, код Бранка, има тај наизглед незаинтересован и фаталистички став према грубости, непоштовању и неприхватљивом понашању синова, кћери, снаја и зетова, неретко и властите жене. Сељаку ништа није важније од порода који ће постати и остати потомак. Јер, чак ни синови нису увек потомци, поготову они синови што само мисле како да се домогну имања и како да га што брже распарчају и продају. Не, нису то потомци сељакови, то су душмани његови! Јер, по сељаку, Бог је ружно створио човека! Поред тога ко ће на имању остати и увећати га, питање свих питања сељака је: ко ће свећу да ми пали?

Бранко В. Радичевић - Мачиста је писац кристално поетске кратке реченице и дијалога који ништа не значе а све говоре. Радичевић је писац кратке форме чак и у дугим формама а кратка форма му је ионако кратка. Рекох, дијалози: подужи. Завереник секса, по Михизу! Уопште, поставља се питање, као код Андрића, јесу ли романи Бранка В. Радичевића кратки, или су у питању подуже приповетке, или су његови романи збирке повезаних прича?! Суштина целовитости његових романа јесу фрагменти. Слика можда није увек јасна али делићи слике јесу! Како рече критичар Миодраг Максимовић: његови романи се не могу препричавати!

Изгубљени град, то је роман атмосфере и језичког богатства!

Ћорава посла – како рече Предраг Протић – инат су и севап! Додао бих: и праштање. А говор опет сочан и мрсан. Рањен а недорањен. Чује се тај говор кроз замандаљен прозор са сокака црних ратних ноћи препуних страха и смрти.

Сујеверице и друге приче су ласцивна сведочанства народних схватања и прихватавања:

Женин је посао, веле:

да донесе воше (воде)

да опере коше (кошуље)

да укува гра (пасуљ)

и да пичке да.

У његовим књигама (записима) наилазим на оно што и сам често радим и замера ми се: стављам две тачке набрајања: по неколико пута у истој реченици: јер не желим да себе ограничавам: у ономе што желим да набројим: и колико пута то желим да учиним!

У његовим делима војници и сељаци марширају у историју и књижевност уз звук трубе која зове у јуриш!

Он не пише теме ради - већ језика ради!

На Сабору у Гучи, тридесетом по реду, 1990. године, Бранко В. Радичевић био је домаћин. Ево његове беседе на отварању:

Све се изгледа мења. Сабор остаје исти. Као елемент. Земља. Ваздух. Вода. Печење. Лебац и сланина. Бели лукац. Коловођа и кец. Први и последњи у колу. Сабор је чудо. И то чудо над чудима. Требало је, пре тридесет и пет година, промарширати улицама Гуче. У антерији. Са шајкачом на глави. У присуству власти. У пратњи трубача.

То је чудо. Тај поход који траје. Који не престаје. Од Сабора до Сабора. Од града до града. У касно лето. Пред јесен. Думбара бубањ. Игра коло. Али, молим вас, замислите: како је то било пре тридесет и пет година. У прикрадици. У прекорици. Као иначица. Тек ће нарасти инат. Тек ће се заинатити прави инат. У свеопштој сумњи.

Прикрадало се. И припремало велико коло. У прикрадици. Наизглед наивно и невешто. Требало је имати храбрости. И одолети покудицама. Шта ће вам то ту? И зашто ће вам баш ту? И шта ће ту Драгачево? И зар се то сме у Драгачеву? И шта ће други рећи? И како ће се други понашати? И ко ће за то одговарати? И шта ако се то у нешто неприлично изроди? Опасно је! Није време! Зашто баш трубе? И шта ће ту трубе? Па то подсећа на ратове! И какви су то били ратови! Има ратова и ратова. Освајачких, нападачких, тлачитељских, неправедних, опаких и зловремених. Шта ће ту трубе? На шта нас подсећају? На некаква књажевства и краљевства?

Није Србин измислио трубу. Шта ће труба у колу? Има она преча посла. Зна се њено место. Испраћа у ратове. И маршира с војскама. Један, два. Под командом. Један, два. Не може у шест корака.

И грунула је. У Драгачеву. Као изазов. И пркос. Присетила. Подсетила. Промладила. Дахнула ведрином. И надом. Јер народ игра. Има наде. Јер народ игра. Добро је кад народ игра. Засвадбариће јесен. Рађаће се деца. Оживеће њиве и ливаде. Биће леба и сланине. Заратариће земља. Неће заратовати. Она ће заратарити. Јер бог Перун, врховни српски бог, није бог ратова, већ берићета, бог плодности. Он опомиње громовима и муњама. Он управља земљом и небесима. И шаље кишу на жедну земљу. Оплођује. Препорађа. Омлађује. Ствара. Дарује.

Требало је лукаво, полако, стрпљиво, уз неопходне додворице и непотребне пристанке, очувати саборовину, која је постала дар, напајала људе вером и надом да још има здравља и да није све прошло и да ће се живети и плодити.

Заиграло је велико саборско коло. И породио се велики, општенародни инат. Труба се претворила у чудо. Ослушните је. Дрма. Чућете што никад нисте чули. Чућете ако сте посустали. Чућете ако сте посумњали. Има спаса. Има наде. Чућете ако сте се одродили. Чућете ако се још нисте породили. Чућете ако сте се заплодили.

Мој глас је слаб. Немам снаге да надвичем трубу. Све што сам говорим, казаће вам труба. Она непрестано само о томе труби. Треба је чути, слушати и разумети. Она уместо нас проговара. Једног дана, ко зна када, дошла је међу нас из далеког белог света. И проговорила је нашим гласом. Баш као да је свирала. Као да се усвиралила. И угуслила. Видели смо је на сликама посвећеним Божјим просторима. Анђели навешћују долазак Страшног суда. Она се потпуно припитомила у Драгачеву. Не позива на јуриш. Неће у рат. Не навешћује пропаст света. Долазак Страшног суда. Започиње коло. Светкује. И разастире радост. И зато је добродошла. Као препородитељка. На радост. И весеље.

Добрило Ненадић  је говорио о почецима празника трубе за ПолитикуДабоме, памтим и почетке нашег вашара у Гучи. Ту је био умешан стари чачански арамија Бранко В. Радичевић Мачиста, претеча сексуалне револуције у овим крајевима, бекрија, кваритељ женскиња, писац штипкасте прозе, џумбус мајстор који је са својим романом „Бела жена” наговестио свеопште пипање. Као претеча овога доба.

Бранко В. Радичевић је писао о патњама свога народа, о епопејама и страдањима, о усташама, онолико колико се могло и смело (у прикрадици) у времену када је то радио. И страдању других, о жртвама и џелатима! Али и у таквим случајевима, као у роману Четврта ноћ, он пре свега прича људску причу. И зликовци су људи. И курве су жене. Једино жртве немају своје јасне контуре већ су безлични духови. Драган Јеремић за Четврту ноћ каже да је то атмосфера помраченог ума.

Четврта ноћ нам говори: Те године Руси пробише мађарски фронт. Надкапетан се вратио у земљу. Пред пропаст, болестан, стиже у манастир Светог Крижа. Умолио је да га прими фра Јуре Јукић. Говорило се за њ да је уман и праведан човек... Затече фратра како чисти некакву пиштољчину... Пред запрепашћеним надкапетаном отвори велики сандук и показа му гомилу малих, посивелих, одсечених дечијих ушију... А фратар се насмеја.

- Сад знаш да ти је унапред опроштено.

Приказао је усташе као зликовце, онакви какви су и били. Они силују чак и мртве жене под Стаљинградом и јебу своје сестре. Мало је то ко смео у нашем времену. И то, ни мање ни више, него у психолошком трилеру.

Сад, питање врло важно: како је писац ласцивних реченица, чији су се редови додиривали са порнографијом, и писац грозоморних сцена људског зла, могао да пише онако нежне стихове о мајци и да пише лепе приче за децу?!

Одговор је: таленат свестраности!

Кратко јасно!

Причу Бајка о дечаку и Месецу завршава речима:

Ето: испричах. Али, да сте чули моју мајку кад она то прича! Тако лепо нико на свету не прича. Ви бисте је пажљиво слушали и никад причу не би заборавили.

Тако лепо прича моја мајка.

Тако ћу и ја завршити!

ЈОВАН СТАНИСАВЉЕВИЋ ЧАРУГА

  


Пише: Игор Ђурић

*

Хајдучија је, изгледа, дубоко укорењена у свесном и несвесном (национално несвесном?) бићу српском, започињући врло рано у средњем веку, продуживши своје постојање кроз, готово, читав период турског ропства, преко српских устанака у XIX веку, а онда и у XX веку, у току Другог светског рата. Хајдуци нису били само Срби који су устајали против стране освајачке силе, већ и против стварног или само од Срба набеђеног насиља чињеног народу од сопственог владара.

Владета Јеротић

*

Овом причом нећу ништа ново рећи али ће прича бити свакако моја!

Догодине ће се навршити сто година од како се Чаруга заљуљао на конопцу и пуних тринаест минута испуштао душу под будним очима џелата и 3000 гледалаца, у дворишту осијечке казнионице. На православном гробљу, у том истом Осијеку, на гробу Јовином, веле, увек је било свеже засађеног цвећа. Новинари и градске власти постављали су заседе да сазнају ко сади то цвеће али никада нису успели да сазнају. Легенда дуже живи од обешеног.

Још осамдесетих година прошлог века, као средњошколац, дошао сам у додир са текстовима једног од наших највећих новинара Предрага Милојевића, што кроз текстове и фељтоне у Политици, што преко његових књига. Човек који је током свог дугог и плодоносног живота био на „ти“ са историјом, који је у својој каријери сусретао Хитлера, Мусолинија, Черчила, Ајхмана и многе друге, био ми је, на почетку моје читалачке каријере, веома интересантан.

Тако сам, читајући Милојевића који је новинарски подучавао младе колеге да није вест када пас уједе човека већ кад човек уједе пса, по први пут прочитао и текстове о горском тићу, харамбаши, револуционару и бандиту, Јови Станисављевићу, породично званом Чаруга. То ме је дојмило (што би рекли Чаругини земљаци) али и прошло. Прочитао па заборавио. То је било време када су мене неке друге „чаруге“ интересовале, баш као што их је и Јово волео.

Поновно интересовање за славонског Робина Худа пробудило се у мени после гледања одличног филма Рајка Грлића просто названог Чаруга. Много пута сам гледао тај филм. И никада ми није досадан.

Уочи грађанског и верског рата који ће ускоро букнути, 1991. године, када је мржња међу народима СФРЈ достизала свој врхунац, снимљен је филм о Србину рођеном у селу Баре, близу Осијека. Чаругу је маестрално одиграо Иво Грегуревић, уз изванредну глумачку екипу (Петар Божовић, Давор Јањић и прелепа Ена Беговић). Сценарио за филм је урађен на основу књиге и позоришне представе (1976) које је написао Иван Кушан.

И данас, кад год погледам филм, уживам у чувеној реплици коју Чаруга (Грегуревић) изговара на питање Ене Беговић (Свилене) „шта видиш на мени, зашто ме желиш?“:

- Па чиста си, јеби га! – одговара Иво у улози Чаруге.

У филму је Чаруга приказан као интелигентан и симпатичан бандит који кокетира са комунизмом и револуцијом како би лакше дошао до пара и пичке. Црвени Божо је у филму виђен пре као комични лудак него као фанатик идеологије, а он је, уистину, стварно желео да кроз револуцију успостави совјетску власт у Краљевини СХС. Божа Црвени је стигао из Русије задојен идејама Маркса и Лењина и био је типичан комуниста и бољшевик.

Он и Чаруга, ово је већ историја  а не филм, заједно пишу програм Кола горских тића који је говорио о послушности и поштовању према вођи а казна за све преступе је углавном била смрт (што је Чаруга неколико пута и искористио, посебно одреднице Хајдучког закона, којег су упоредо написали).

Устројавамо Коло горских тића ради освете буржоаско-капиталистичкој партији, те ради зулума њихових слугу – дрске жандармерије, која не признајући законе врши најгори терор на народним масама – стоји у том револуционарном програму.

Елем, игром случаја поново ми је дошла у руке књига Предрага Милојевића (Био сам присутан) па ме је Чаруга наново заинтересовао. Узех да мало подробније проучим живот и дело чувеног одметника.

Ко је био Јово Станисављевић Чаруга?

Рођен у поменутом селу Баре 1897. године а обешен у Осијеку кад је имао тек 28 година (и силним животом иза себе), 1925. године. Иако се родио у богатој породици узгајивача говеда, рано је отишао из куће, учио занат у Осијеку, најзад, стигао је и Велики рат и он је био регрутован. Рат му није пријао па је убио наредника, фалсификовао документа и дезертирао (као што се види не класично него са папирима). При повратку кући је, веле, убио швалера своје девојке, а потом и сеоског кнеза, ухваћен, осуђен, побегао из затвора Сремска Митровица. Прикључио се одреду (банди) званој Коло горских тића којим је командовао Божа Матијевић звани Црвени Божо. Било је то време такозваног зеленог кадра, када су дезертери из аустроугарске војске кријући се по шумама (отуд назив) пљачкали и проглашавали црвене републике где год су стигли. Убрзо Божа гине а Чаруга преузима горске тиће. Живео је, потом, двоструким животом: дању и зими био би богати трговац, ноћу и лети био је хајдучки харамбаша. Убио је много људи и опљачкао силне новце. Најзад, долијао је и био обешен. То би, укратко, била Чаругина биографија.

Али, о Чаруги се не може баш укратко.



Предраг Милојевић је, као дописник Политике, присуствовао крају суђења и извршењу смртне казне над Чаругом. Процес је иницијално пратио новинар Добрица Кузмић (који је наговарао Чаругу да напише мемоаре а овај је вече пред вешање рекао Милојевићу „да, ето, неће имати времена за то“) али је решио да гурне у ватру младог колегу па је Милојевић отишао пут осијечког суда.

Милојевић вели да су из редакције Политике инсистирали да покуша да сазна од Чаруге о његовом, наводно, закопаном благу. Овај је помало двосмислено тврдио да га нема, па је и мит о Чаругином закопаном благу наставио да живи.

Милојевићу је било дозвољено да буде са Чаругом ноћ пред вешање и на сам дан егзекуције. На питање „да ли жели свештеника?“ у недоумици и равнодушно је пристао. Потом је њему дошао православни а Прпићу Великом католички свештеник. Претпоставља се да се Прпић пред вешање и одрекао Чаруге на наговор свештеника а у циљу покајања.

Милојевић пише да је Чаруга са својим тићима оперисао по Славонији и Лици (други тврде и по Срему). Људи су се плашили Чаруге али су га и волели. Носио је ореол романтичног хероја и борца против државе и власти. У тренутку хапшења горски тићи су бројали, поред Чаруге, 13 људи.

Суђење том Србину и православцу трајало је годину дана. Рекосмо, осуђен је на смрт и обешен. На душу му је стављено много тога: пљачке, убиства (11) и силовање (у истрази је признао 28 злодела а суд да би га што пре обесио није хтео да губи време те многе злочине није ни приказао). За време суђења се свакако држао, од негирања до потпуног признања али му је највише било стало да докаже да није силовао, што је на крају и успео.

Милојевић затим наводи да је у судницу долазио елегантно одевен и да је све време кокетирао са публиком у којој је било много жена. Током судског процеса се трудио да буде духовит, желео је да покаже да се не плаши па је често засмејавао публику.

Пре него је ухапшен, живео је у Винковцима под именом Никола Дрезгић, представљајући се војним лиферантом. Играо је карте и пио са полицијским и војним главешинама. Када је ишао швалерацију представљао се као Миле Барић. Управо када су се код неких људи измешала та два имена са истим човеком, Чаруга је долијао.

Стало му је до имена и мита о њему па је када се појавио неки Раде Ратковић који је пљачкао сиротињу представљајући се као Чаруга, прво писао полицији да га ухвате јер каља његово име а када ови то нису учинили лично га је пронашао и убио.

Како Милојевић пише, у тим последњим данима свога живота Чаруга се ругао и суду, и смрти. Док су га водили на губилиште певао је:

Сиви тићи соколићи...

А са омчом око врата изговорио је реченицу која га је одвела директно у мит:

- Збогом народе, Чаруга путује!

Жандарм (полицајац) Јагош Перовић, онај који је ухапсио Чаругу (Борис Рашета у својој књизи наводи друга имена и њега не помиње), дочекао је дубоку старост у Винковцима. Осамдесетих година прошлог века пронашли су га новинари и он је њима у перо говорио о Чаруги. Рекао је да је Чаруга био „лукав и опрезан“, представљао се лажно као војни лиферант па је и он лично често седео у кафани с њим. Ухапшен је, говорио је Перовић, грешком поштара који је однео писмо код погрешне Манде Смолчић (Божица Манда Смолчић, која је била његова љубавница). Заскочили су га пијаног у стану љубавнице иако да скоро никада није пио алкохол (волео је сок од малине). Ето још једног доказа о штетности алкохола.

Борис Рашета је написао књигу Чаруга – балкански Робин Худ (за хрватско тржиште Чаруга – Легенда о Робину Худу). Он је проучио судске списе и огромну литературу која постоји а везана је за Чаругу. Рашета каже за Чаругу да је био мајстор театралних егзалтација... маштовити одметник који је био глумац, лакрдијаш, човек са хиљаду лица и свако је било уверљиво... Кључ Чаругиног успеха, пише Рашета, лежи у чињеници да је Чаруга једном ногом био у политици... он је користио мржњу најширих слојева према богаташима, што је била подлога неке врсте предкомунизма... Према Рашети, Чаруга није био господар својих нагона и био је лишен смисла за реалност... Код Чаруге најчешће видимо карневал, настојање да фасцинира свет, хедонизам, еротизам, себичност, инструментализам, бруталност...

И дан данас постоје подељена мишљења о томе ко је и шта стварно био Јово Станисављевић. За неке је био обичан разбојник и убица (што је и био), за друге он је био романтични осветник и борац за малог и сиромашног човек (што је упитно али не посве неутемељено).

Чињеница је да су га сељаци волели и помагали га и да је он знао да према њима буде широке руке. Дакле, донекле, био је славонско-српско-балкански Робин Худ (али је био и Робин Уд, према Кушану). По природи свога посла он и није могао пљачкати сиротињу која нема бог зна шта.

(Али, зашто Робин Худ? Због чега не би био Хајдук Вељко? Писао је 'ајдучки кодекс, обојица су потицали из богатих српских сточарских породица, жељни славе и пажње, гиздави заводници, бећари. Ниједан од њих није трпео ауторитете, обојица су хајдуковали и били велики миљеници жена, свак за себе вечити медијски бренд, песмом опојани и митом још живим).

Он је, у неким периодима и како му је одговарало себе сматрао револуционаром и комунистом. Симптоматично је, рецимо, где и када Чаруга подсећа на ријалити криминалце са краја прошлог века, па је међу својом бандом ширио фаму о томе како он није разбојник већ ради за министарство и полицију (за „службу“, данашњим жаргоном речено). У неким писмима Чаругиним, послатим полицији, провејава чак и нота патриотизма па он наводи да се он бори против оних који су проти нашој држави. Изгледа, ипак, да му је до националног било најмање стало али то није било довољно да се и таква питања не покрену у Хрватској. Иако је Коло горских тића био вишенационално. Видимо, на пример, да аутор једне од књига о Чаруги опрезно избегава у наслову атрибут балкански када је у питању издање за хрватско тржиште.

Наиме, Рајко Грлић, аутор поменутог филма, изјавио је за Слободну Далмацију 2010. године да су у Хрватској за филм Чаруга говорили да је „четнички“. После су, додуше, мишљење променили. О филму. Мишљење о Грлићу и Чаруги, изгледа да се није много променило.

Због чега би тај филм назвали четничким када је то један вестерн препун хумора и ироније? Ја мислим само из једног јединог разлога: Чаруга је био Србин. Јер затуцаност нема границе у тражењу непријатеља чак и тамо где их сигурно нема.

Грлић на неком другом месту говори о томе како је сценарио на Телевизији Загреб одбијен са образложењем да приказујући Чаругу заправо причају о Титу. Касније је и због тога филм нападан. Грлић је на то одговорио да све наше вође, мање више имају исту нарав и понашање.

И заиста, упечатљива је сцена из филма, која даје за право идеолошкој комисији тадашње загребачке телевизије. У шуми је логор, у логору шатор а у шатору Чаруга (Вођа) јебе док тићи напољу слушају шта се тамо ради. Један од одметника каже:

Народ ћути а вођа јебе!

О сличном догађају за време Другог светског рата може се прочитати из неких књига о томе како је Тито у шатору „диктирао“ Даворјанки па су другови из штаба и пратње морали да упозоре друга Старог да буду мало тиши.

Мада, ако ћемо право, има сличности између Јове Станисављевића и Јосипа Броза, између Тита и Чаруге. Обојица су волели да се лепо и кицошки облаче, направили су од својих суђења ријалити шоу, крили се од власти и живели под лажним и туђим именима, били су војници монархије и њихове јединице су ратовале у Србији, најзад, обојица су били по струци бравари. Волели су скупе ствари и раскошан живот. И, да се Чаруга одметнуо нешто касније те досегао догађаје који су уздигли Тита, можда би и он од бандита постао револуционар?! Јер, када су потом, комунистички идеолози могли Матију Губца показивати као револуционара а што то не би могао бити и Јован Чаруга?!

Грлић је Чаругу описао следећим речима: он је био побуњени егзибициониста, био је велики вођа, јебач, лопов и зајебант!



Али није био оптерећен нацијом и вером. То се из његовог живота види. Хрватско-српске поделе њему очигледно нису биле важне, а како примећује Рашета, то је раздобље у којем хрватско-српски односи још нису били затровани.

Чаругин ће надимак касније понети многи четници и усташе, али ниједан партизан: Робин Худ није био популаран на левици с којом је делио само космополитизам, пише Рашета на 144. страни своје књиге.

На крају, највећу штету на суду нису му нанели ни Срби, ни Хрвати, већ Цигани којима је учинио велико зло.

Чувар у затвору Анте Шарић који је водио дневник о Чаруги написао је:

На питање зашто је приступио Колу горских тића рекао је да је то учинио из патриотских разлога, јер се осећао национално освешћеним Србином и заклетим непријатељом Аустријанаца.

То је ипак била само још једна улога и егзибиција коју је Чаруга извео у својим ријалитију. Рекли смо да му је било свеједно када су га питали да ли да дође свештеник, пред вешање. На дан вешања, кад је изашао из зграде и кренуо према вешалима, ноншалантно се обратио свештенику који га је чекао на вратима:

- Како иде, попе?

Јесте, тражио је да буде обешен у народној ношњи (нису успели да је пронађу) али је то, мислим, више био породични а мање етнички захтев и чин. Најзад, мислим, нисам сигуран да се у Славонији сељаци и нису много разликовали по ношњи коју су носили.

По ономе што се може о њему прочитати, ипак, није много држао до вере и нације. Он није трпео ауторитете а то је супротно од онога што црква и држава траже од верника и грађанина.

Сад, да се вратимо на претходне дилеме. Неко ко је убијао људе због пљачке не може бити револуционар, као што исто тако неко ко је помагао сиротињу не може бити само разбојник. Па ми смо на челу државе имали разбојника који се представљао револуционаром. Револуционари су много више убили и опљачкали од разбојника.

Вероватно је Чаруга био од свега речено понешто. Тешко и затегнуто му се може приписати револуционарна идеологија али му се још теже може одрекнути да је пљачкао и убијао људе.

Чаруга је, мишљење је неподељено, био прва ријалити звезда на овим просторима. Новине су биле препуне прича о њему, он је дизао тираж новина, гарантовао зараду од књига. Владала је помама и хистерија над његовим ликом и делом, поготово код жена. Када је обешен, стампедо обожаваоца је кренуо ка вешалима. Делићи конопца којим је обешен су продавани по високој цени.

Његове пљачке имају нечег филмског у себи: преобучени у жандарме ишли су на унапред одређена места. Пљачкају богаташе које народ мрзи а Чаруга се труди да свуда остави своју „подсетницу“ у виду неког чина који ће бити запамћен. Он се не крије, на крају увек каже „Чаруга је био овде“. Он не трпи лажне Чаруге који му отимају славу. Иако је био крволочан и неосетљив он је знао извести пљачку са стилом, уз врло отмене и духовите опаске.

Он пише писма полицији и новинама. Потписивао се као Капетан Чаруг. Њему је стало до форме која ће раздвојити од обичног бандита. Марија Јурић Загорка о њему пише као о демократи а Политика је писала да он ради за Троцког.

Он је попут највећих медијских звезда од свог живота, суђења и смрти направио ријалити шоу. За време суђења његова ћелија је била пуна ђаконија, писама и цвећа које су му слале обожаватељке. Академски сликари долазе у ћелију да праве његов портрет. Ноћ пред смрт он седи са новинарима. За његово вешање су се продавале улазнице а самом чину егзекуције је присуствовало 3000 људи, жена и деце. Тражила се карта више.



О њему су писане и пишу се књиге, певају се песме, снимају се филмови, раде докторске дисертације, постављају позоришне представе. Михиз га помиње на првој страни своје Аутобиографије о другима. Био је и остао је звезда. И то зато што је он тако хтео и трудио се да створи и одржава слику и мит о себи. Он је свој шоу, своју представу, играо до последњег трена, до смрти. И наставио да игра и после смрти. Знао је он то. Тако је желео.

Таштина му је дошла главе. Волео је себе више од других!

Како једном рече Чаруга:

- И најдужој кобасици нађе се крај!

Тако је стигао и крај овој (мојој) причи!

*

Литература:

Предраг Милојевић, Био сам присутан;

Борис Рашета, Чаруга – балкански Робин Худ;

Википедија;

Политика;

Новости;

Документарни филм: Чаруга огледало времена;

Играни филм: Чаруга;

ТВ Новости;

Слободна Далмација.


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a