НОВАК ЂОКОВИЋ И НИН-ова НАГРАДА!

  

Пише: Игор Ђурић

У времену када Ђоковић не може да удара по лоптици у Аустралији јер није пелцован, за разлику од Овенса који је могао да трчи у нацистичкој Немачкој иако је био црн (а, још нису ни постојали Афроамериканци), желим да кажем неколико речи о књижевном тренутку у нас (и: шире). Желим нешто да кажем за телевизију, рођаци!

Зашто помињем Ђоковића на почетку кратког казивања (за телевизију, рођаци) о НИН-овој награди?

Главни шеф у том жирију, непосредно пре него ће нам отворити очи о томе како нам је књижевност прднула у чабар, по матрици диктата новог светског поретка, критиковао је Ђоковића зато што не жели да се вакцинише и тако спаси свет и себе, иако смо са короном закорачили у време када се разбољевају сви: пелцовани, невакцинисани, они који су прележали, сви... И тај исти вирус хара подједнако и код оних који имају висок проценат вакцинисаних и код оних који нису ни опепелили калемљењем! Исто је свуда!

Е, То, то оличење спортског типа критиковало је запуштеног и дебелог Ђоковића, најбољег спортисту света, и То, нам већ дуже времена истерује ђавола из књижевности, не тамњаном већ сумпором! То, хоће да каже да је у овом времену тоталитаризма забрањено побунити се против диктатуре. Па, ко велим, рођаци, кад већ очигледно не зна много о књижевности, можда човек зна понешто о вакцинама и здравом начину живота, те не би било лоше да га уврсте у кризни штаб за борбу против ковида а да мало сјаше са овдашње књижевности.

А, сад, нешто сасвим другачије, рођаци!

На књижевно дело треба реаговати, пре свега, емоционално. То није у великој мери рационална ствар. Уколико је потпуно рационална онда то није књижевност већ у најбољем случају филмски сценарио или путопис. Али, књижевности се понекад може опростити рационалност, ипак, испадне некад нешто и из тога. Глупост и бесмисленост: не! Не постоји ангажована књижевност! Постоји само оно што књижевност може покренути у смислу људског деловања. Не постоји универзална књижевности: она се увек, и увек, рађа из националних миљеа и њима припадајућих људских и друштвених оквира.

Важно је, у књижевности, посебно у поезији, оно што сте у књизи рекли а нисте написали и да свима буде јасно то ненаписано а речено. Уколико никоме није јасно ни шта сте написали, нити шта сте казали – онда ту нема књижевности. Има, понекад, јалове коректности (нит смрди, нит мирише) и која је омеђила шта се сме а шта се не сме. Али то и даље нема везе са тиме: шта се зна, шта се може, докле се достиже.

Да би постојала светска књижевност морају постојати националне књижевности! Свака национална књижевност има своје вредности, миље у којем настаје, ароме које вуку на људе и предео где је настала. Само унутар тог миљеа може постојати субверзивност (у оквирима форме, стила или канона) у односу на оно о чему се и како пише. Мораш бити део мита и да он буде део тебе, да би имао право исти да рушиш или образлажеш (и, једино те тако људи могу схватити). Кад универзално препозна национално и локално, и супротно, рађају се класична светска дела.

Па, каква је формула, који је образац по којему вага и одлучује жири НИН-ове награде?

Та књижевност, да би била награђена, мора бити плитка и без великих мисли, осредња, сиромашног језика, не сме се огрешити о задате каноне и постављене границе политичке коректности, мора бити анационална и да подржава историјски ревизионизам и политичке етикете, али најважније, аутор се мора на самом почетку испишати по Србима, Србији и српској историји, по свему (а логично би било да се пиша по себи као индивидуи или по малограђанском менталитету,  а не по националној припадности, ако већ мора да се пиша, а књижевници често осећају потребу за тим) и, уопште није важно ако то пишање буде ван поетске, структуралне, тематске или естетске потребе. Битно је само, да, док пиша, не виче Дуулее Саавиић! већ да маше заставицом дугиних боја.

Професор, писац и критичар Марк Едмунсон је негде написао: Књижевна критика на западу почиње са жељом да се књижевност укине. И, то би био мото који би се могао ставити на грб жирија НИН-ове награде у Србији (мада се ни остале награде и награђени не држе баш најсјајније). Само што је овде мисија мало другачије дефинисана: укинути српску књижевност!

Људи из жирија НИН-ове награде, ако бих се послужио Орвеловим метафорама из есеја Унутар кита, налазе се у утроби глобалистичке идеологије која промовише ЛГБТ политику, леви либерализам и политичку коректност (локално су у идеологији другосрбијанштине). Они, уместо да буду напоље и да харпуном лове тог кита: даве се у његовим желудачним соковима.

Појам политичка коректност је настао у Кини за време владавине Мао Цедунга. Где је настао – ту је и завршио: у екстремној левичарској диктатури. Само што се са истока те диктатура преселила на запад а код нас се практикује рајинском потребом дупе-увлачења (не у сексуалном смислу већ као друштвени феномен).

Дакле, шта је суштина деловања жирија НИН-ове награде?

Већ се јасно види и дефинише ауто-шовинистичка матрица: треба унизити српску књижевност (да не остане ни С од српског, ни К од књижевног), одузети јој све уметничке вредности, национале атрибуте и идентитетске темеље. То је још један сегмент десрбизације и дехуманизације овдашњег друштва и одвајање српске културе од универзалних вредности књижевнога и уметничког. Притом, кад кажем идентитет не мислим само на Косово, породицу и Светог Саву, већ и на кошарку, црни талас, рокенрол, Николу Теслу, Јасеновац, Гвоздени пук, Битеф, ФЕСТ, НАТО бомбардовање, Музеј савремене уметности, Народно позориште, Српску кафану... на све оно што нас чини оваквим какви јесмо.

Оно што је за екстремне левичаре либерализма и поборнике политичке коректности, традиционално и породично настројен те класично образован бели хришћанин – то је за жири НИН-ове награде добар роман, написан на српском језику и штампан ћирилицом, који не пљује по идентитетским вредностима (што му не  забрањује да подвлачи лоше појаве и обичаје) него тражи без јефтиних трикова универзалне вредности у овдашњем миљеу.

Најзад, то је таман онолико српска награда колико је НИН-ов власник Рингиер српска компанија која брине о српским националним и уметничким вредностима.

Жири је овогодишњу награђену књигу правдао искораком. Искорак је својевремено био, рођаци, Хазарски речник, и нешто тако се ретко догађа и треба га препознати. Није сваки искорак вредан пажње. Искорачити се може и у лоше, и у ружно, и у глупо, рођаци.

Нисам ја за десетерац у савременој књижевности, али, дечко, нисам ни за искорак по сваку цену, искорак који није ни уназад начињен (ускорак?!), искорак који се чини у светлу почетка ове приче: вакцинишите се сви, то је искорак ка крају пандемије и излечењу, иако ћете обољевати, иако ћете друге заражавати – јер то траже од вас они који нам капу кроје и чије сте кучке у затвору званом глобално село. Искорак је, рођаци, и испишати се по публици са позорнице где се изводи балет Лабудово језеро, само, чему то служи?!

Замериће ми се, с правом, зашто онда шаљем књиге на конкурс кад год могу?! Па шаљем им да их нервирам (имам сведоке, рођаци, објективне као поменути жири) самом чињеницом да морају да приме, заведу и држе у рукама ту гадну ћирилицу и што мој издавач (иако ни сам не знам због чега) увек на првој страни наведе која је година од Косова.

Кад смо већ поменули Орвела, да кажем рођаци и следеће за телевизију: када је он писао 1984 имао је очигледну намеру да разоткрије и оголи тоталитаризам (било који) и искаже своју визију будућности у оквиру тог окрутног система. Сада се, у ствари, види да је та књига предвидела будућност тоталитаризма западних демократија и он се оголио и показао своје право лице у времену короне. И, шта сада? У Аустралији, Канади, Енглеској, ЕУ и неким државама САД – људи су затворени, везани бесмисленим забранама, приморани да се вакцинишу против своје воље, чак им и децу одузимају и киње, хушкају се коњи и пси на њих, туку их као стоку, снимају их, прислушкују, гуши се слобода говора, не постоје слободни медији, дошли смо у време када ни председник једне од најјачих сила бива цензурисан и забрањиван на друштвеним мрежама и у медијима.

Пре неколико дана сам видео на једној телевизији (гостовао и томе говорио професор Мило Ломпар) да су Орвелову књигу 1984 прогласили на неким универзитетима на западу као субверзивну и политички некоректну.

У бесмисленом времену када су у ужем избору жирија за Нобелову награду посвећену миру: НАТО, Светска здравствена организација и Ватикан, онда овај жири из НИН-а и не делује толико глупо и апсурдно. Нико и не говори да су они глупи. Они су само острашћени и у глави помућени од мржње према властитом народу и немоћи да превазиђу спознају одакле потичу.

Филип Рот, један од ретких писаца са запада који је подигао глас против бесмислености политичке коректности и ЛГБТ идеологије, написао је у роману Људска љага, између осталог, и ово:

Лепо су јој курве говориле, велика курвинска мудрост: „Мушкарци те не плаћају да спаваш са њима. Плаћају те да одеш кући“.

То је то, рођаци! Не плаћају вас да будете то што јесте, већ вас плаћају да такви какви јесте будете овде: у мојој кући!

***********************************************************

ЧИТАЈ ОВДЕ:

ОРВЕЛ – 1984: Идиотизација појединца и колективизација идиотизма!

НОСОРОГ ИЛИ ЈЕДНОРОГ?!

 Пише: Игор Ђурић

Руски хокејаш који игра у Канади, вреди му поменути име а зове се Иван Проваров, одбио је да на загревању носи мајицу са дугиним бојама (број и име) као знак подршке педерима и осталим родовима, половима и осталим зајебанцијама. Рекао им човек да је он православац и да се то коси са његовим погледима на свет, и?!, нико га није подржао у његовој слободи избора. Тамошња дебилна јавност и остало грађанство сада гa разапињу на крст (исти онај на који се позвао). Вређају га, траже да му се забрани да игра?! Траже да нестане тако “настран“ и неспособан да прихвати да је слобода говора и избора неприкосновена у демократијама. У име слободе они спутавају његову слободу.

Појединац који мисли својом главом и не прихвата наметнуте наративе левог-либералног-ЛГБТК-еколошког наратива, на западу, данас, то је онај човек који не салутира Хитлеру, тридесет и неке, а због чега је завршио у концентрационом логору. Звао се, вреди и њега поменути, Аугус Ландмесер.

Не знам, не схватам, како људи који мисле својом главом могу уопште да живе у таквим земљама. Зар је убијена свака слобода, сваки грам разума, сваки промил  интелигенције?! 

Зашто живе тамо?

Зато што су неспособни да се боре за слободу! Зато што су се опростили од здравог разума. Зато што не доводе у питање нити једну идеолошку догму која им се намеће!

Ми, овде, у Србији, треба да се боримо за слободу. Морамо. Имамо још мало времена. Док на не поједу и појебу.

У Украјини се води рат између поборника новог фашизма (запада) и слободарског света (Руса).

А шта су те дугине боје? Шта је дуга?

Дуга се појавила после потопа а сада најављује потоп!

Нојева барка се, тада, кад се попуњавала, није пуштала у своју сигурност по два мушка слона или две женске жирафе, већ парове способне за репродукцију. А сам Ноје није повео са собом неког дајгуза већ своју породицу.

Кад се потоп завршио а голуб донео гранчицу, Бог је у знак помирења дао небу дугу. Прва књига Мојсијева, Постање, 9.13, вели:

Метнуо сам дугу своју у облаке да буде знак завјета између мене и земље.

Дугина боја је била знак помирења. Сада је то знак раздора, њиме хоће да нас посвађају са Богом.

Циљано гађају децу са веселим бојама (којима су се некада фарбали вртићи и дечије болнице) и једнорозима које девојчице одрасле на Дизнијевом свету обожавају.

Марко Поло је, својевремено, описао једнорога мислећи на носорога.

То је отприлике естетска разлика између пропаганде ЛГБТК и онога што је истина: једнорог је носорог.

Салвадор Дали је волео да слика носороге али није волео да га педери гузе. Зато је у писму Алану Боскеу написао следеће о Лорки:

Као што је познато, он је био педер и лудо заљубљен у мене. У два наврата покушао је да ме опали. То ми је много сметало, јер ја нисам био педераст и нисам намеравао да му попустим. Све ме је то стављало на муке. Дакле, међу нама се ништа није десило. Али сам био веома поласкан због угледа који сам стекао том везом. У себи сам говорио да је он велики песник и да би му требало дати малчице ону рупицу од дупета Божанског Далија. Напослетку, он се спанђао са неком девојком, тако да ме је она заменила у жртвовању. Пошто није постигао да му ставим своје дупе на располагање, он ми је касније тврдио да се жртвовао он а не девојка: наиме, тада је „први пут спавао са женом“.

Дакле, ни Дали, слободоуман и луд какав је био, који је волео да гледа лезбејке, није волео да му продају рог за свећу: носороге за једнороге! Јер као сликар, знао је: у шупку нема нити једне нијансе дугиних боја!

СРПСКА НОВА ГОДИНА, или: ЈОК, ТИ ЋЕШ!

                           

Пише: Игор Ђурић

13. јануара, у време комунизма, то јест предвече тога дана, добар део виђенијих кафана ''радиће'' попис. Ето, баш се потрефило, ''случајно'', да већина угоститеља планира да баш тога дана ради инвентарисање, чак и ако је тај датум падао у суботу или недељу. То је била мера предострожности јер је примећена тенденција код непоузданих Срба да баш тога датума, те вечери, многи од њих (наравно не сви и не већина), добију ''изненадну'' жељу да се лепо обуку и да са породицом или пријатељима оду у кафану и провод. Чим љуљну коју више, што се обавезно дешавало јер каква би то српска работа била ако се не попије и поједе (са акцентом на ово прво), збуне се, шта ли?!, и у поноћ почну да се грле и љубе и честитају једни другима незнано шта. 

Нешто и роморе једни другима, љубећи се тако, далеко од ушију конобара и шефа сале. Познато је, наиме, да је УДБА имала највише доушника баш међу конобарима, пошто су они најчешће и најлакше могли чути шта говоре луди и пијани Срби против власти и државе (још и ко је са чијом женом и ко је дрпио паре из државне касе). Јер, Србин се најлакше и најмекше открави у кафани: ту каже што на другом месту не сме ни да помисли. У кафани још, тај исти Србин, склапа и растура бракове, води послове, пише песме и романе, и наравно, као што рекосмо, пцује власт и Бога.
     Све се интензивирало после пада Ранковића и чувеног Брионског пленума. Већ је дочек Српске нове 1967. године показао незадовољство и бунт Срба (поготово Срба са Косова и Метохије) који се показао на тај начин. Пала су и прва хапшења Срба у Истоку већ 1. јануара 1967. године и то највише због певања разних песама а највише због стихова: "Друже Тито, сиви тићу, пусти престо Ранковићу". Тако су Срби по ко зна који пут помешали лончиће: кроз испољавање националних осећања бранили су комунисту који са нацијом није имао скоро ништа.

Како било да било, комитетлије су схватиле да добар део Срба тог 13. јануара, у ствари, иде на дочек Српске нове године. Или: Православне, мада, руку на срце, мало чега заједничког има то све са православљем у форми у којој се упражњавало. Наиме, верници, прави, рећи ће да је то дан Светог Василија Великог, или Мали Божић, у најмању руку Обрезање Исуса Христа, али да је то нека ''нова година'' никада неће рећи. Те ујдурме они нису признавали. 

Она је, ако ћемо право, више последица неусаглашених календара (погледати шта је о томе писао Милутин Миланковић), који су нас тотално збунили, па правећи се да поштујемо стари и црквени календар ми сами себи правимо збрку. Како? Па ево, кад кажемо дочек Српске нове године је 13. јануара, ми већ самом том чињеницом говоримо нешто конфузно, јер ако поштујемо и признајемо стари календар та нова година мора падати 1. јануара, као што на светог Николу идемо 6. децембра а не 19.  децембра како сви говоримо. Али, оставимо то, јер то не би била српска ствар да није конфузна у старту.

Елем, да наставим, комунисти су схватили у ком грму лежи зец а у ком ћошку се хлади прасе на ражњу, па су покушавали да то закоче на најбезболнији могући начин: директивом да се те вечери ради попис у кафанама или да буду затворене. Наравно, бивало је и других марифетлука: наредбе да се све кафане морају затворити до 22 часа, да се тога дана не обнављају залихе и да набавка наручена волшебно закасни, или, кад баш све то не би дало резултата, онда би се предвече у највиђеније градске кафане сјатили ''удбовци'' и милиционери у цивилу, који би заузели столове и остајали до фајронта да ''другима срећу кваре'' и прибележе ко се ким љубио у поноћ. Наравно, било је угоститеља који су се оглушавали о директиве, што из идеолошких разлога, а више због тога што је то вече мирисало на добру и масну зараду.

Да разјаснимо сада: слављење или обележавање, како вам драго, Српске нове године, је био политички и национални а не верски чин и акт. То је био вид отпора у најмању руку: пркоса. То је онај српски инат специфичан по томе да се пристаје на крупне и круцијалне уступке и одрицања од националних и политичких интереса нације (као и данас што је случај) и када се тим одрицањем и равнодушношћу, те одсуством отпора и борбе чини велика штета националном опстанку, а са друге стране се истрајава, тврдоглаво и упорно, на ситним и неважним видовима отпора и инаћења. 
      Најзад, и сами корени почетака обележавања Српске нове године леже у периоду после уједињења Срба, Хрвата и Словенаца (те осталих), када је новоформирана држава прихватила за световни Грегоријански календар, 1919. године, а Хрвати почели, са њиховим познатим кампањама, да пропагирају да се не обележавају празници по старом календару (чак ни верски). Мада, мора се признати, друштво није лоше по старом календару: Руси, Грузини, монаси на Светој Гори.

Српска нова година се, дакле, најискреније и по души обележавала док је то било ''забрањено воће'' и ''опасна ствар''. Ако би дефинисали прецизно узроке и корене чињенице да је све више и више Срба славило Српску нову годину, то би најлакше објаснили на трагу старог вица о Дражи, Стаљину и Черчилу:

Лете авионом, у време Другог светског рата, Черчил, Стаљин и Дража, и препиру се ко има боље војнике. Черчил каже:

- Енглески војник је најбољи на свету, дисциплинован је и обучен, и спреман је да за империју да живот. Погледајте, па се обрати свом војнику: Џорџ за краљицу и Енглеску, jump out!

Један војник устане, оде на излаз и скочи из авиона без падобрана.

Стаљин каже:

- Руски војник је најиздржљивији и најбољи војник на свету. Он је спреман да за мајчицу Русију и велики Совјетски савез умре без размишљања. Серјожа,  выскакивает!

И заиста, један војник из Стаљинове пратње устаје и скаче из авиона без падобрана. Онда обојица, Стаљин и Черчил, упитно погледају Дражу. Он се мало промисли, прочеша браду, па викну:

- Милојица, немо' да си случајно скочио без падобрана ко ова двојица пре тебе.

- Јок, ти ћеш ми забраниш – одговори Милојица и скочи.

Због чега су Срби славили Српску нову годину наћи ћемо у том одговору: ти ћеш ми забраниш!

Да се вратимо на ту борбу лукавстава и домишљања између власти и народа. Ако кафана ипак ''ради'' попис, да би се ''доскочило Власима'', смишљани су разни марифетлуци (сада са друге стране). Уколико би се одлучило да се Српска нова година дочека у такозваној ''породичној атмосфери'', са све гостима, онда би се баш на тај дан, опет као случајно, организовала прослава усељења у нову кућу, окаснели или урањени рођендан, веридба или заруке, крштење, слазница (силазак са стоком са планине) или ''свињска даћа''. Најзад, кад све то не би било могуће, ''разболео'' би се остарели Баца, па би рођаци баш то вече долазили да га обиђу.

Ако и кафана ''ради'' попис, и Баца није болестан, онда би се одлазило у оближњи манастир (којих нама на Косову и Метохији није недостајало). Свако би са собом понео шта има: флашу ракије, печеницу, прут кобасице. Онда би се све то заједно постављало на велики дрвени манастирски трпезаријски астал, па би  барабар са архимандритом Савом ''чекали'' нову годину. Он би апеловао да се гости не напију, да не пуцају, или, не дај Боже, да у повратку не ремете јавни ред и мир и певају ''Ој војводо Синђелићу'' и песме о Шумадији (касније смо схватили, после 1999. године, да је то трагично певање серенаде под балконом неузвраћене љубави, те да су нас, макар што се Шумадије тиче, шиптарски милиционари лемали за џабе). 

     Ипак, никада ми неће бити јасно шта им је сметала песма о војводи Синђелићу и због чега је била забрањена те сматрана националистичком, и што смо је ми певали сматрајући да тако пркосимо систему? Можда због стиха: „Ти си знао Србина заклети, како ваља за слободу мрети“, јер у песми су турске главе падале и Туркиње су се клеле, дакле, не помињу се Шиптари. Или: што се помињао војвода, па макар и из Првог устанка, (јер, војвода је војвода). Почетак одлазака у манастир поклопио се са доласком Саве Кривокуће на место игумана, негде 1967. године. Пре тога, отац Јустин или отац Хризостом нису смели ни помислити да примају госте 13. јануара увече.

Углавном, уколико би се разминули са свим препрекама, на крају и са милицијом, певајући – рачунали би да је дочек успео. Али!, то није био никакав дочек, никакво славље – то је био бунт. То је био политички отпор. Као што видимо: и национални. То је био вид исказивања незадовољства и исказивања љубави, додуше у неким случајевима како видесмо: неузвраћене љубави, а када је у питању војвода Синђелић онда је то љубав према херојству и жртви за свој народ (а нешто и жеље према Туркињама). То је, најзад, било надмудривање са ригидним системом који је само Србима бранио да исказују национална осећања и то од стране самих Срба. То је било и кетманство, јер смо се претварали да радимо нешто друго у односу на оно што смо заиста радили.

Како су стеге попуштале а систем пропадао, опадао је и жар славља као и чар самог чина (јер више није било забрањено, није више бивало потребно лукавства и храбрости да се обележава, није представљало никакав бунт, могао си да наричеш о војводама и Шумадији колико ти је воља). Кафане су широм отвориле врата, почело је  масовно да се слави, отац Сава је бивао све усамљенији – није то више било: то. ''То'' је сада ово како данас изгледа: у Шумадији певамо песме о Метохији и нико нам не брани.

Мада, имам осећај, нешто ми се јавља, да уколико наставе овако ''коминтерновски'' и комунистички да нас притискају и гурају у ЕУ, да нам намећу своје законе и глупе обичаје, да нас на силу терају да будемо сексуално и политички коректни (односно, некоректни према свему што је национално, породично и српско), да ћемо ми Срби поново почети да се окрећемо дочеку Српске нове године, из истог разлога као и прошли пут: у инат и из бунта. Коме ћемо певати сада је свеједно: више нас нема на местима одакле можемо побећи у Србију!

ЧИТАЈ ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ ОВДЕ!!!