Ја сам Игор Ђурић, књижевник, слаб према старим књигама и добром вискију. Написао сам много књига (од којих су неке и добре), укључујући романе, поезију, критику, приче и есеје. Сматрам да је писање прозе: пишање уз ветар! Писање поезије је свирање курцу! Једино што вреди у свој овој работи јесте читање!

ПОЗИВ НА ДИЈАЛОГ О ИЗДАЈИ!

 

Пише: Игор Ђурић
28.07 2017. године

Не постоји разумна опција дијалога о Косову са становишта државности и Устава. Можемо га предати, и тако признати резултате бомбардовања и окупације наших ''пријатеља'' са запада; и можемо се борити непризнавањем тога стања, за почетак. Позив на свеопшти дијалог о Косову је позив да се добије алиби за издају, да се аминује предаја.
Кажу, решење косовског проблема не лежи у миту (митовима). Решење једино лежи у томе! У једном миту! Косовском миту! Ми смо решење косовског проблема преточили у мит још пре шест векова. И то решење не може напоље из мита, иначе није решење. Јер, можемо ми да избацимо Косовски мит из решења Косова али смо тиме избацили из себе свој идентитет, своју особеност, па онда није важно што ће Косово отићи, у том случају одлази и остатак Србије.
ТРЕНУТНО ЈЕ ЈЕДИНО РЕШЕЊЕ ЗА КОСОВО НЕ ГОВОРИТИ О РЕШЕЊУ, НЕ ПОСЕЗАТИ ЗА РЕШЕЊЕМ! РЕШЕЊЕ ЈЕ У ПРОБЛЕМУ! ПРОБЛЕМ ЈЕ У РЕШЕЊУ! ТРЕБА НАМ ВРЕМЕ!
Рок трајања еврофанатика у Србији полако истиче па је потребно одрадити задужено пре него се искоришћени тоалет папир баци. Преузете обавезе и уцењивачки капацитети ''пријатеља'' са запада сада долазе до изражаја и то стоји иза позива на свеопшти дијалог о Косову. Метохију намерно не помињем јер рачунам да уколико не буде дијалога о њој можда и не буде предмет издаје.
Рече неко да Србија нема више деце за нове ратове. Прво, ко каже да ће рата бити? Па ми тежимо ка ''културној'' и ''демократској'' Европи. Зашто би нас они напали само зато што се не слажемо да предамо део своје територије? Друго, ако до неког рата и дође, то неће зависти од тога јесмо ли издали Косово или нисмо, имамо ли децу или немамо, већ због тога што ћемо бити нападнути са намером да будемо поробљени, и по тој логици несрећној сви ће имати децу за рат, и Хрвати, и Бошњаци, и Албанци, и Американци, и Немци, и Руси – само Срби неће имати децу која ће се борити за Србију. Најзад, што би деца ратовала кад има нас мушкараца, зрелих и искусних?! И што онда уопште имамо војску: да парадира и маршира?! Рат је страшан, то је нешто што доноси патњу и смрт, много крви и суза, али у овом случају нама прете ратом. Ми никоме не претимо! 
Земља која нема децу која ће је бранити, нема право да постоји!
Створили смо систем вредности у којем је лакше одрећи се дела државне територије него фотеље. Важнија је шака власти него национални центар државности и духовности. Највећи апсурд нашег националног проблема лежи у чињеници да већ деценијама исти људи представљају и проблем и ''решење'' проблема. Зато нам и треба времена а не решења проблема. Да поцркамо ми, па да наша деца започну борбу!

ЈЕДИНО РЕШЕЊЕ ЈЕ НЕ ПОСЕЗАТИ ЗА РЕШЕЊЕМ: ТРЕБА НАМ ВРЕМЕ!

МАРКЕТИНГ У СЛУЖБИ ГЛОБАЛНЕ ИДИОТИЗАЦИЈЕ

  Пише: Игор Ђурић




МАРКЕТИНГ У СЛУЖБИ ГЛОБАЛНЕ ИДИОТИЗАЦИЈЕ (ИЛИ: ИДИОТСКЕ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ)

Говоримо, мање више, о маркетингу. Наравно, поред тога што се све те рекламе раде (а, којима нас свакодневно бомбардују путем телевизије и интернета) за одређене циљне групе, оне исто тако и креирају менталну и друштвену атмосферу код појединца и у друштву, такође циљано и са намером. Оне поред тога што стварају јавно мњење, врше и ментални инжењеринг стварајући нове генерације малоумника, простор где су улоге јасно подељене: деца су размажени дебили, мушкарци шоње и кретени а жене ленчуге и сподобе без трунке емпатије.

У тим рекламама, углавном, више се и не могу видети деца, жене и мушкарци који нормално изгледају и делују. Поготово се ретко могу видети (у нормалном контексту, дакле ако није карикирање и спрдање у питању) бели људи, хетеросексуалци, патријархално и родољубиво опредељени, који негују породичне и хришћанске вредности (или: тамни људи, хетеросексуалци, патријархално и родољубиво опредељени, који негују породичне и исламске вредности), жене које су стуб породице, нежне мајке и верне супруге и деца која воле, поштују и слушају своје родитеље. 

Ту, у тој атмосфери која се ствара и приказује, жена мора да буде курва да би појела омиљени бомбон, мушкарац шоња и папучар да би купио тепих а дете мора све да поломи по кући и да избегне неколико фаталних повреда да би добило омиљени слаткиш. Мушкарац на тим рекламама слаже веш и пере судове док жена све то контролише, под будним оком, јер, боже мој, ово је ново време у којем треба разорити разлике у половима како би се отворила врата новима, онима што су „они“.

Гледајући већину тих реклама, нормалан човек схвата да су оне намењене идиотима а сигуран је да су их направили они који знају свој посао и знају шта раде. Дакле, идиотизација је достигла одређени ниво и сада је треба само надограђивати. Они који праве рекламе, дакле, познају доминантну циљну групу и према њој одређују стратегију и тактику, они поред тога што продају неки производ – производе и будуће потрошаче. Али, нити би они то радили, нити би ико то плаћао, да те поруке не наилазе на плодно тле и да не дају резултате.

Принуђен си, данас, да гледаш дебиле који са женама расправљају о упорним масним флекама, гледаћеш њихова срећна лица када схвате да могу да оперу посуђе иако је храна на њима скорела. Дете на реклами беснеће на свог болесног оца, викаће на њега пуна срџбе и мржње због тога што је не може водити на концерт због своје болести, уместо да му скува чај и купи лекове, да се брине и негује га. Два моржа ће попут идиота седети на каучу и лупаће се по стомацима срећни због тога што су се прејели као свиње али имају лек који ће им помоћи да сваре сву ту храну.



Убедиће те да твоја срећа и испуњеност живота зависи само од тога који телефон поседујеш и на коју си мрежу прикључен и да уколико купиш онај најскупљи више ти пријатељи и родбина неће ни бити потребни. Јер, медикаменти против прехладе и грипа, по тим рекламама, не служе за оздрављење већ да би се направили добри селфији. Ни у кући не треба ништа да радиш, нити да се бринеш што дете неће да једе поврће: фудбалери славног тима ће ти опрати веш и убедити дете да једе шаргарепу (јер за то дете родитељи нису никакав ауторитет већ су то неписмени терачи фузбала по ливади). Наравно, безалкохолно пиво биће колац у сандук и срце твог здравог разума. Забога, каква је сврха пити пиво које не „вата“ (па то су још Шурдини пајтоси елаборирали у Врућем ветру)?!

Цео минут ће те убеђивати, тебе будалу испред телевизора, како управо они имају лек који ће ти помоћи више и боље од било чега другог а онда ће ти за три секунде избрбљати да се „о индикацијама, мерама опреза и нежељеним ефектима, посаветујете се са лекаром или фармацеутом“. Онда ће те, на следећем ћошку, сачекати интелектуалци, уметници и спортисти, којима су иначе пуна уста урушеног система вредности и који на другим местима рондају због друштва које пропада, и убеђивати те да ће ти се све жеље испунити уколико се будеш кладио и коцкао и да је сечење славског колача безвредна ствар у односу на бонус који добијаш кад уплатиш новац који си отео од дечијих уста (без обзира што ћеш на тај начин разорити породицу и себе, јер у коцкарима, веле неки, има више деструкције него код алкохоличара или наркомана).

Не, таман посла, ниси ти будала, али није згорег знати које боје треба бити папир са којим ћеш обрисати дупе али и која је крпа, то јест: сунђер, најбоља(и), да све буде чисто када ти се жена врати с посла. И немој, никако, доносити доручак жени у кревет уколико на кошуљи имаш флеку и не личиш на Хју Џекмана, него прво опери кошуљу одређеним детерџентом а  онда тек приступи.



Има лека и ако си импотентан (фригидност још не помињу) али се поставља питање: шта ће ту уопште секс и можеш ли га упражњавати уколико по цео дан ринташ, бираш детерџенте, переш, чистиш, куваш, храниш децу, итд. (притом се подразумева да и остале, мушке, послове одрађујеш, јер, иначе, откуд сва та скупа кола, станови и погледи на море у тим истим рекламама, поред жене која се само пирлита). Једина ти је утеха што ћеш у паузама свих тих активности скокнути до банке где ће те дочекати љубазне и насмејане службенице и одобрити ти кеш кредит за пет минута, да можеш ко човек на одмор или да замениш славину на чесми, или да се не кријеш од укућана по стану. И да нахраниш маце и куце скупоценом храном и то за оне паре које ниси годинама понудио или послао остарелим родитељима јер, руку на срце, и они на тим истим рекламама изгледају лепо и свеже, као да им ништа и не треба, добро ухрањени и обучени, још кад дрмну неки сируп за зглобове или циркулацију, или купе мерач притиска уз приложени последњи чек од пензије, 'де ће им бити крај?!

Они ће пак, остарели родитељи, ови прави и ненашминкани, болешљиви и прилично офуцани, уживо и ваши, што једва састављају крај са крајем, што су жељни да виде унучиће и кивни на снаје алапаче и феминисткиње или на зетове коцкаре, узвратити ударац свакодневним гледањем јутарњих програма на којима се спроводи друга врста рекламне кампање (такозвано „испирање већ и онако излапелог мозга“) и тим истим незахвалницима од деце, унучади, снаји и зетова, жестоко узвратити на дан избора, зором, као што чине већ неколико деценија.

Бесни због тога и про-западњачки оријентисани, јашта, они, деца нечијих родитеља, ће претити како ће све оставити и отићи на запад (тамо, као, не постоје рекламе и идиоти који их гледају) али ће, док то не учине никад, чежњиво гледати како холивудска старлета милује гладну афричку децу или фудбалера који је добио пола милијарде евра за уговор како рекламира чипс, и искрено ће веровати у то, апсурдно  и утемељено у истини исто онолико колико та глумица заиста жали ту децу и колико онај једе тај исти чипс. Обоје су лицемери и то добро плаћени. Они који, пак, верују у виђено, углавном једва састављају крај са крајем.

Једно је сигурно, уколико сте уплатили осигурање, лопови слободно могу да вам оробе кућу или стан. Ви ћете читати новине и болеће вас кривак за све. Добро, има и непријатних ситуација, рецимо ако сте млада и лепа жена али имате гасове па вам се у лифту догоди то да ће неколико мушкараца запушити нос и гледати вас са гађењем, али чим узмете пилулу против надимања и гасова сви ће вас волети и нико вас више неће избегавати а, ако, не дај боже, средите простату са дивним препаратом који се нуди ето вас на јахти окруженог са лепотицама, све млађа од млађе и лепша од лепше, знате о чему причам.



Креативни и млади људи свих боја коже, раса, нација и сексуалних опредељења, насмејано и срећно конзумираће безалкохолна газирана пића после којих вам надимање и гасови не гину. Реклама, међутим, не показује и говори о војницима који широм света убијају цивиле и окупирају друге земље а исто тако воле да пију та пића.

То, да ли вам је будући зет кретен или није, да ли је добар, лош или зао, зависи од тога хоће ли попити киселу воду на недељном ручку код вас или неће. Са друге стране, девојка ће знати јесте ли ви прави човек за њу уколико поједете тону хране а после попијете таблете за лакше варење. Нажалост, дечаку који једе љути чипс могу помоћи само ватрогасци.

Уколико желите да терате бицикл, трчите или радите јогу за време „оних дана“ - не очајавајте. Има лека и за то. Обавезно изаберите улошке које и до неколико пута боље упијају и имају крилца. Уколико, пак, користите таблете за срце добро би било да узмете и таблете које ће ваше срце штитити од оних првих а на крају зашто не узети и пробиотике најмање шест дана пред путовање или ако пијете антибиотике који ће убити све живо у вашем организму.

И, наравно, када нас после неколико месеци изолације пусте из наших брлога а које нисмо чистили недељама, нити смо се сами купали и прали, нећемо се окупати и средити, опрати зубе и намирисати, већ ћемо само узети жвакаћу гуму и кренути на љубавни састанак: да се љубимо и ко зна шта још. Лично, дође ми да пукнем од муке када видим све оне манекене са плочицама на трбуху и синовима хомосексуалцима, и који јашу делфине, како ме позивају да купим дезодоранс, и то мене са мојим пивским стомаком и разумљивом нетолеранцијом према дукатлијама.



Наравно, ни држава, то јест њени органи, није имуна на маркетинг (овде се не мисли на онај предизборни који је тек прича за себе): позиваће вас са екрана да се превентивно здравствено прегледате а када заиста то и будете желели онда ће вам заказати скенер за шест месеци; децу ће позивати да цинкаре педофиле и родитеље – барабар, или на приказане бројеве телефона или код школског психолога, али кад дође време да се купи гардероба, психолога и невладиног сектора неће бити ни од корова него ће ту исту децу школовати родитељи, плаћаће све рачуне, куповати патике и мобилне телефоне, штитити их и од педофила; гледаћете кампање у којима ће претити како нико не сме попреко да погледа џукелу која уједа децу на улици али нико неће поменути све оне свиње, кокошке и телад, које кољемо и једемо свакодневно, нити их је брига за права сиромашних и гладних, па ни оних изуједаних.

Када те путем пропаганде убеде и натерају да носиш брњицу у виду маске на отвореном и аусвајсе свуда, и када те увере да треба да се вакцинишеш да се не би разболео али се разбољеваш ипак тако вакцинисан зато што се други нису вакцинисали без обзира што ти јеси: ипак сте у истом кошу, и када те убеде да су све оне претходне вакцине стваране деценијама ништа према овој која је настала за неколико месеци, и, када те ови други увере да је ветеринарски лек против шуге бољи од вакцине или да корона не постоји него да се пушта из ваздуха некакав отров или да су они који су умрли а ти их лично познајеш, у ствари, пропагандни трик светских моћника, онда ће те лако убедити и то да су нуклеарне електране чисте и безбедне и да тренутно нема енергије и хране само због тога што се ниси вакцинисао, Руса или због кризе на светским тржиштима а не због мешетарења на берзама и зато што се енергија и храна извозе и даље троше и бацају немилице у земљама развијеног света... другим речима: све се може уколико имаш телевизор и гледаш га, уколико ти је интернет приступачан и ако си довољно писмен да читаш новине.

Најзад, биће ту и позива на толеранцију па ће се појавити билборди на којима ће нас позивати на трпељивост и љубав према (е)мигрантима. Видећемо, тако, на билборду, како њи'ов Хасим држи нашу Јелену за руку али нећемо видети како наш Миодраг држи њи'ову Хуснију за руку чак и ако би Миодраг користио детерџент са десет пута концентрованијим нечим (јер они, су, ти мигранти и избеглице, прилично нетолерантни и то њих вређа, а нас, да простите, ко јебе).

Да не дужим већ сам одужио. Примера има много а ја немам воље да улазим у дубље социолошке и остале анализе које нико неће читати (из горе приложеног види се и због чега). Јер, овде није у питању само нуђење одређених производа већ формирање и конструкција те производња будућих конзумената по мери времена и производа који се нуде и који ће се нудити у будућности. А, руку на срце, треба и припремити сву ту стоку да се лакше влада и манипулише њоме. Јер, исти се образац користи и када дође време за политички маркетинг. Како рече један рекламни слоган: „нису све овце за шишање“. Тачно, неке су овце за мужу а неке, богами, и за клање.

Уколико наручите наш производ у следећих пола сата добићете га по невероватној цени од..... али то није све, уколико га наручите одмах и дупло добићете невероватних ....% попуста, понуда важи само данас.... и тако данима, месецима, годинама... све до Дугог коначишта и породице Топаловић.

ПРИЧА О ЈЕДНОМ ВОЈНИКУ ЈНА

                             


Пише: Игор Ђурић

Војник К.
Давно се то зби. Служио сам војску, какав је закон и обичај био тада. Шта смо ми били? Незрела дечурлија са тек напуњених осамнаест година. Сналазио се како је ко знао и како је био саздан, те васпитан. Провинцијалци свакако боље од градске деце, уколико та градска деца нису били превејани мангупи. Углавном, никоме није било пријатно, тек ретком броју оних којима ће та војска бити главни и једини доживљај до краја живота (и: најдуже путовање).
Десетари су нас зајебавали до изнемоглости. Изабрали су их баш како треба: били су глупи и немилосрдни. Иживљавања им никада није било довољно. Таман кад би помислили да у њима има нешто људскости они би нас разуверили новом гадошћу. 
Ко је био психички нестабилан: пуцао би по свим шавовима. Почетна збуњеност и страх временом се претварала у самоубилачки подстицај. Најчешће, мада је било и других, мање страшних манифестација. Нека јадна деца су дигла руку на себе. Били су добра деца јер нису хтели да науде другоме.
Такав је био и војник К.
Све зависи и од класе. Када је дружина компактнија и са јачим појединцима онда она збије редове па су и слабији заштићенији. Тако смо ми, у септембру пристигли, доста добро поднели мучења и малтретирања јер смо тешили, храбрили и помагали једни друге. Било је оних који су нам презиром доказивали да ће све проћи и да није толико страшно.
Војник К. није био те среће. Пристигли су у марту: били су јадна дружина уплашених клинаца. Код нас, у артиљерији, су постојале само две класе, због обуке, тако да кад су они стигли ми смо већ били најстарија класа, већ шест месеци ту, дакле: на пола пута. Старијих од нас није било – нити млађих од њих. А старешине у већ и од нас пробрале по њиховим мерилима и промовисали их у десетаре. А ови су једва дочекујући почели свој пир.
Ја сам био разводник. Разводници су били интелектуалци: ћате. Био сам ћата. Далеко од војске и обуке, ушушкан у топлу канцеларију, писао сам заповести, водио администрацију, другим речима: уживао сам у условима служења војске. Само бих у пролазу, овлаш, на писти приметио како десетари и остала стара војска малтретирају гуштере. И, К.-а Њега посебно.
Био је сав напет, неприлагодљив, асоцијалан. Чудо је да га нису прогласили неспособним. Видело се ''на километар'' да се не претвара. Толико је био нервозан да чак није могао ни да стоји мирно у строју већ је стално цупкао и пребацивао се са ноге на ногу. Такав је бивао и када су десетари викали на њега. Кад би му нешто наредили, уз вику увек, он би кренуо ''на извршење'' а онда би по неколико пута застајкивао, па опет кретао, несигуран где треба да иде и шта треба да ради. Често би услед те вике и малтретирања бризнуо у плач, падао у хистерична стања а то би онда још више разјарило садистички настројене десетаре. Већ би сви утонули у сан а једино би јадни К. рибао клозете четкицом или чистио чизме целој батерији.
Реших да га узмем у заштиту, јер ми га би жао.
Штитио сам К.-а онако како ми је било тада доступно и најлакше: институционално. Као ћата могао сам да га распоређујем на места где ће бити ван домашаја десетара и старе војске. Оно, пробао сам ја и да попричам са њима, да им укажем колико је бесмислено малтретирати младог човека само зато што смо и ми били некада кињени, па мислимо да тако треба. Моји класићи би ме саслушали и послушали на кратко а онда би наставили по старом, чинило се још жешће, ваљда су постајали кивни на К.-а, што се неко заузима за њега (а за њих се својевремено нико није заузимао).
Ипак, неко време је са промењивом срећом и релативно лакше проводио војничке дане скрајнут повремено у кухињу, купатило, КПС, уопште, на периферна места далеко од обуке и десетара, далеко од простора где би се мувала беспослена стара војска. То су била места која су они избегавали. Али то није могло да се дешава стално и у континуитету. Морао сам ипак да се држим некаквог распореда и ротације, да и друге распоређујем на та ''лакша'' места. Једино што сам могао увек то је да му испишем дозволу за излазак из касарне али он то није много користио. Отишао би до поште да позове своје, негде у Војводини, да нешто поједе и брзо се враћао у касарну. Једноставно, слабо се сналазио и напољу, најрађе би он код маме и тате – да је се шта питао. Али, није није се питао ништа, а и ја слабо.
Једне вечери су га напили, па су га исмевали и изводили разне неукусне шале са њиме. Прекинуо сам ту ујдурму и одвео га у кревет, грдећи га успут. Некима се то није допало, схватио сам да ће сироти К. још више награбусити.
Посете су му долазиле често, онолико колико су правила службе дозвољавала. Једнога дана се вратио после посете својих родитеља и пружио ми укусно умотану кутијицу. У њој се налазио леп новчаник и још лепше налив-перо, а у унутрашњости је била написана посвета, пишем по сећању: ''Добром војнику Ђурићу, уз захвалност за све што је учинио за мене''. Нећкао сам се, одбијао али на његово инсистирање најзад примио поклон. Налив-перо је било заиста лепо. Тиме смо запечатили своје положаје у батерији: неки су нас замрзели изистински, са тим што мени нису смели и могли ништа а К.-у су могли да чине све: осим да та туку. Сем тога: све. А то је много. У једном затвореном систему, у режиму где се није много полагало на људска права постојала је могућност за систематско кињење а да на крају они који киње још и буду похваљени за ревност.
Ја се заинатих, па се заузех још више. Интересовао сам се где је К., колико су га тога дана кињили, чак сам неку о томе прозборио и са капетаном, кога трупа није много интересовала. Схватио сам, међутим, да му чиним медвеђу услугу својим заузимањем за њега и да тиме додатно иритирам десетаре те да уколико нисам спреман и способан да га скроз заштитим боље да прекинем и не отежавам му и онако тешку ситуацију.
Обашка, почео је и он по мало да ме нервира онако неспретан и изгубљен јер ме је сваки час тражио и жалио се (оправдано) на оно што му се чини. Реших да се манем институција и да пробам са уценом а да по некима, богами, и припретим. Јер ја сам, као ћата, био задужен за све могуће распореде дежурстава и службе, па и за то који ће од десетара бити распоређен где и када, а нисам био баш ни неки плашљив човек. Неки се опаметише, неки мање, али, колико-толико стање се поправи и дође мало мира свима па и војнику К..
Све до једнога дана, убрзо, када је приглупим десетарима попустила морална кочница (јер друге нису ни имали) а ја нисам био у касарни. Отишао сам тога дана у град и запио се. Могао сам то да чиним кад год сам хтео јер сам имао дозволе код себе, ја сам их исписивао, а чинио сам то само кад сам имао пара, значи: веома ретко. Ето, тога дана ми се заломило да имам неку цркавицу у џепу, на жалост К.-ову.
Како било, за време мога одсуства обесни су десетари ''ухватили'' К.-а у своје менгеле, малтретирали су га, давали му ''оставе'', терали га да ради разне глупости и он је у једном тренутку ''пук'о'', отрчао је у клозет, затворио се тамо и жилетом пререзао вене на рукама.
Шта да вам кажем?! Нико није одговарао за то. К. је, хвала богу, остао жив јер из страха није зарезао дубоко, тако да су му лекари спасили живот. По повратку из града суочио сам се са трагичним догађајем, осетио сам део одговорности и најебао се мајке једном десетару, Босанцу, који је предњачио у кињењу К.-а а мене својевремено оптужио за корупцију, речима: ''А за мене новћаник и пенкала, јебо матер своју''.
Сутрадан су старешине гледале по сваку цену да изгладе ситуацију, скренули су пажњу десетарима да мало олабаве дисциплину и да престану са малтретирањем ''младе'' војске. Све је то трајало, наравно, док се није слегла прашина око непријатног случаја и, мање-више, после неког времена све се вратило на старо. Ја сам углавном седео у канцеларији и читао разне књиге. Капетан се ретко појављивао, тако да сам био слободан да чиним шта ми је воља.
Кад!!! – после пар недеља, ето нама К.-а поново. Залечили га, вратили у батерију и заказали му психијатријско вештачење у Београду. Неко треба да га прати на путу у Београд, неко од поверења и војсци и њему, мада је било важније да тај неко буде од поверења К.-у и његовој породици. Код њега уопште није било дилеме: само разводник Ђурић. Његови родитељи такође желе да то будем ја. И војска нема ништа против. Најзад, добијам врло прецизан задатак: одвести К.-а до болнице (сада се не сећам где сам га то водио, вероватно нека војна болница) и вратити га назад у К., где смо служили народу и отаџбини.
Поранили смо зором. Добили смо новац за карте. К. је био миран, изгубио ми се само на кратко на неком одморишту али се убрзо појавио са пуним рукама слаткиша и сокова. Укорио сам га и упозорио да се не удаљава од мене. Стигли смо рано у Београд и одмах се упутили на тај преглед, то јест: вештачење, које се врло брзо завршило. После сат времена мени су дали запечаћену коверту коју сам имао предати својој команди а ми смо до поднева били готови а до вечерњег аутобуса смо имали времена да прошетамо.
Реших да К.-а поведем до Студенског града где сам имао неколико другова и другарица. Тамо смо се зезали цео дан. К. је у почетку био повучен али се временом ослобађао. Зезао се са девојкама, ишли смо на ручак у мензу, па на пиво. Био је пресрећан, почео је да личи на нормалног младића, потпуно различитог од оног из касарне. Било је јасно да је потребно само мало другачијег приступа према њему и он би у потпуности био функционалан за друштво и војску. Тога, на жалост, није било.
Дошло је време да се вратимо. Испраћени смехом, лепим жељама и пољупцима студенткиња, упутили смо се у срце Шумадије. Стигли смо рано а имали смо дозволе до ''нула-нула''. Из поште смо се јавили К.овим родитељима, ја сам разговарао са њима, уверио их да нема потребе да брину. Њега сам пустио да шета по граду док траје дозвола. Вратио се раније него што је морао, сав срећан и одсутан на подозриве погледе десетара.
Ујутро сам предао коверат у "команду стана". Више никад нисам видео К-а. Кад сам се вратио, његова касета је била празна. Рекоше да је прекомандован. Очекивао сам неко писмо али њега није било. Бесан, једном у пролазу, рекох оном десетару: "А, који ће ти курац пенкала, кад не знаш да пишеш?!". Био је ипак толико паметан да ми не одговори у том тренутку.
Ова се прича завршава овде. Нека је свако заврши како му је воља, ако уопште има потребе да је завршава и ако је уопште стигао довде...

ЧИТАЈ НА БЛОГУ ЈОШ:
АТЛАНТИДА , Борислав Пекић

АКО! (одговор Киплинговом империјализму)

                                                            



АКО – Игор Ђурић
(одговор Киплинговом империјализму)

ако мислиш
да се ласте неће вратити
у гнездо
под стре'ом дедине штале
и никад се не сетиш
прве љубави и првог пољупца
растанака и састанака
сланих мајчинских суза
и мргодног погледа оца
што ти ћушка паре у џеп
и кад си плакао
у војничком клозету

ако сматраш
да немаш ни једног друга
да немаш кога да издаш
да немаш брата и сестру
ако си заборавио
прву тучу на игранци
због оних плавих очију
као Дунав дубоких
и хладне воде са чесме
док си крвав нос прао

ако те нечија смрт
до сада
није дирнула
и сваки дамар ти померила
и не сећаш се црвене јабуке
из руке храпаве
тежачке и жуљаве

ако ниси прочитао
ни слова
ни песме
нити једне једине књиге
макар и на немуштом језику
ако ти слово није лепотно
већ латинско

ако никад ниси
дрво калемио
шљиву миловао
најлепши грозд детету бирао
и кроз нишан
прелепу срну гледао
а ниси ороз повукао

ако ниси ратовао
док су ти народ убијали
ако ниси био клан
но си ти друге смртио
уколико ниси жртва
како доликује народу
којем припадаш
него џелат какве су ти комшије

ако ниси срео жену
вреднију од целог света
и најлепшу од постанка
(и ниси нашла мужа
који мало прича а много љуби)
и ако нисте породили дете
постали отаџбина
и мајка земља
а пород искрено зајеца
над вашим одром

ако Вук Роми
и Његош Високи
и Свети Праотац
што је камење од ледених синџира отимао
и Црни да црњши не мож' бит'
и лукави кум му
и Пера задужени
нису твоји
или ти ниси њихов

ако немаш најмање
четири престона града
од којих је
један Бео
други Под Гором
трећи Лука
а четврти царски испод Каљаје

ако никад ниси газио хладан поток
освајао жену
на брдо се пео
ако ниси жито жњео
и песму појао
ако ти вуци никад
нису тор поклали
и три пута се кућио
ако књигу никад ниси купио
и хлеб који бацаш љубио
ораницу у руци крунио
ако те суша није убила
и вода није однела

ако влас' ниси пцовао
и порезу редно плаћао
ако ниси био на моби
кад сте најсиромашнијем кућу градили
на слави ниси седео
и са људима мудро зборио
на свадби ниси пуцао
и јабуку погодио
ако ниси краву хранитељку
нежно мазио
ако стоци у обору ниси тепао
жену псовао
децу грдио
и Жујова на ланцу држао

ако школе ниси завршио
земљу изорао
башту окопао
књигу написао
песму опевао
слику намалао
човека излечио
мост саградио
дрво засадио
цвеће поклонио
свећу запалио
гробље обишао

ако сматраш
да ћеш вечно живети
и свакога дана мрети
да си сам на свету
и ако не волиш некога
више од себе
и ниси спреман да за љубав мреш

онда

ако све ово ниси
или нећеш
онда ниси ништа
иди тамо
дај Космет
нико га неће узети од тебе
јер не дајеш своје
©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a