Игра са Рубиновим вињаком одвија се на ивици оштрог жилета који дели живот од смрти, Бога од ђавола!
Сви се боре за твоју душу! Твоје је да је сачуваш а не одрекнеш се ванилине ароме.
*
Када је Иво Војновић тражио од српске државе 200.000 динара да врати дугове и тако не убије се, Никола Пашић је рекао: Није, знаш, глуп, али је скуп, и одобрио само 100.000 динара, под условом да Војновић држави Србији препише своја ауторска права.
Тако и ја: нисам глуп али нисам ни скуп. Наравно да бих радије пио кавалан, мекелен, гленфидик, јамазаки (из бурета од шерија), сунтори, глен скот викторијану, црног џони вокера, џека број 7 или чивас регал (ко Тита). Ал': ко ме пита. Дај шта даш: није избор наш. Не жалим се: добар је рубинов вињак!
*
Ја га пијем још увек. И чим га наручим, конобари (они искусни) знају од које сам сорте!
Ако мушкарац, а притом још и Србин који није дајгуз и европљанин, макар једном у животу није пио Рубинов вињак, а припада генерацијама прошлог века, онда такав не спада у групу људи који имају искуства са животом (самим тим и са алкохолом). Искуства у сваком смислу: кафане, канцеларије, библиотеке, улице, живота, смрти...
Рубинов вињак је симбол једног времена, државе, друштва, начина живота, па тек онда оних људи коју воле добру капљицу и кафану. То је филозофски систем. Дакле, то је више од обичног алкохолног пића, то је нешто што је дало свој печат времену и поднебљу. По том питању, једини конкурент Рубиновом вињаку јесте домаћа шљивовица.
Вињак је имао своје обичаје и законе. Пио се из кафанских чашица од 0.5, без или са ногицом (у зависности од локала у којем се служио). У првој тури се никад није одвајао од кафе. Служио се у посебним атмосферама станичних бифеа, градских кафана, домовима пензионера, кафеима предузећа, радничких ресторана, затим у друмским механама, хотелима, мотелима. Служио се увек и без питања уз један деци киселе воде, у чаши истог облика као што је она са вињаком. Конобари и конобарице су их вешто носили у руци и између прстију, те две чаше, осим када је друштво повеће па мора да се користи послужавник.
Одмах да разјаснимо, по оригиналној рецептури Рубинов вињак је веома квалитетно пиће. Друга је ствар што је у неким периодима наше тешке историје та рецептура прескакана или што се појављивао велики број фалсификата. То је било веома присутно у доба распада државе, ратова и инфлације, када механизми контроле нису постојали.
Рубинов вињак је, у ствари, коњак. Још прецизније: бренди. Прави се од грожђа, тачније од винских дестилата (вина). Пече се као и свака ракија а онда се оставља да одлежи у бурадима најмање 2 године, или 5, 10, 25, 50 година, а, да би добио специфичну арому и укус својствен само њему. Бурад морају да буду храстова и то искључиво од храста са Кучајских планина, и то припремљеног по посебној технологији и искључиво у Рубиновим погонима за израду бурића (буради?!).
Овај вињак, који тада није био Рубинов, почео је да се производи између два рата, у Александровцу. Рецептуру за њега сачинио је француски ђак Драгољуб Марковић из горе поменуте вароши. Он је развио производњу и погоне али је све то зауставио рат а комунисти су после рата тог истог Драгољуба осудили на робију а његову фабрику и рецептуру преместили у Крушевац где је настао Рубин који је присвојио поменути вињак. Касније су присилили и самог Драгољуба да им помогне. Претпоставља се да је пиће добило назив ВИЊАК јер се правило од вина. Постоје приче да је Марковић свом пићу дао име спајајући две речи: ВИски и коЊАК. Која год да је тачна, нама одговара.
Колико је произведено овог пића у његовој ери постојања, до данас, тешко је рећи. Неке рачунице говоре да је реч о цифри од 500 милиона литара. То је, отприлике, годишња производња пива у Србији или толико воде падне низ Викторијине водопаде за један минут у кишној сезони. Рубинов подрум јаких пића има капацитет 15 милиона литара. Дрвени подрум у којем се налази 12.000 буради држи у себи 6 милиона литара вињака.
Да се, ипак, вратим на лична искуства и опсервације. Ретко који љубитељ капљице (добре или лоше) своју каријеру испичутуре почне са Рубиновим вињаком. Не, он дође касније. Кад се стекну одређена искуства и достигне извесна кондиција. Ако се порани са конзумирањем овог пића оно зна да се огади и да га дотични више никада не окуси у животу. Кривац томе је слаткасти укус који зна да буде тежак у првим тешким пијанствима.
Међутим, када се човек навикне на Рубинов вињак тешко после тога мења пиће. Чак и када га нема он не узима друго. Неправедно, они који искључиво пију Рубинов вињак сматрају се алкохоличарима: Рубиновим манекенима.
Кажем, то је био начин живота. Не могу данас да се сетим колико сам пута кренуо на паузу за доручак (у сред радног времена) или недељом ујутро на кафу, а да сам завршио са композицијама празних чашица испред себе и веселог друштва?! Колико пута сам ушао у кафану само на једну или отишао на пијац по зелениш а онда се забројао у турама и зелениш заборавио?!
Врло је важно да Рубинов вињак буде оригинал. Рекох, у време ратова и санкција тржиште је било преплављено фалсификатима који су били опасни по живот и тада је Рубинов вињак стекао лошу репутацију која га у неким круговима и данас прати. Али то нема везе са истином. Данас су петица(VSOP) или десетка (XO) боље од већине скупоцених иностраних пића а обичан вињак (VS) је оно најбоље у тој врсти пића што се може добити у односу на цену и квалитет. Рубинов вињак је међу пићима оно што је Заставин калашњиков међу пушкама: јефтин а поуздан и квалитетан. Мада, док пишем овај текст, ове глобално злосрећне 2023. године, вињак ни у једној својој варијанти више није јефтина работа. Има, додуше, и скупих варијанти! Рубинов HEDONIC 0.7, вињак који је одлежао 50 година у бурету, кошта око 4000 евра.
Елем, постоје нека правила за конобаре и газде угоститељских објеката и осталих сумњивих места, којих се морају придржавати уколико хоће за угосте племство и поданике Краља вињака: никад не односи непопијену до краја чашицу ма колико мало пића било у њој; никад не пресипај то исто у нову чашу коју си управо донео са новом туром; никад не одвајај вињак и киселу воду; никад не крсти вињак; никад не говори да ти је нестало вињака; никада не послужуј вињак у широким-виски чашама; када се тражи дупли вињак увек га донеси у истој чаши само од један деци (оној од киселе воде) – никад у две мање; ако се пије за шанком увек се сипа у исту чашу тек када се она испразни до дна; нека је за столом остало и пет пуних чаша осталих иза оних који су отишли или посустали никад не нуди оне за столом да их попију – туђе пиће се никада не пије; никада не питај онога ко пије Рубинов вињак жели да пређе на друго пиће (вино, пиво) – онај који пије вињак не мења пиће пре, за време и после јела; итд.
Било је разних покушаја да се направи слично пиће али је ретко коме успевало чак и да се приближи. У једном периоду је био популаран Бренди Звечево али су то била потпуно различита пића. Говорило се: онај ко пређе са Рубина на Звечево и званично је алкохоличар. Квалитетни вињак је правио Навип, имали су лепу амбалажу са дрвеним мотивима. Ни Косовски вињак није био лош, ни по квалитету, ни по амбалажи, али никада није достигао ни делић славе славног претходника. Бадел је правио Цезара (интересантни детаљи амбалаже). Прокупац је правио Амбасадор вињак. Правила је слично пиће и Суботичанка. Звечево је производило Тренк а Далмацијавино Хајдука. Вињак се правио и у Марибору а Истравино је производила вињак Премијер.
Најближи по квалитету и изгледу етикете био је Жупски вињак који се производио у постојбини овог најбољег вињака о којем говоримо, у Александровцу. Још од времена када се догодило пресељење, постојао је тај ривалитет између Александровца и Крушевца. Жупски вињак је и данас познат широј јавности по чувеној реклами у којој глуми мали Гонцић који пита мајку без чега не сме да се врати из трговине.
Кад смо већ код амбалаже, произвођачи Рубиновог вињака нису много марили за то. Дуго нису мењали ни дизајн амбалаже, нити етикету, а када је основна верзија у питању. Наиме, на самом почетку су успели да произведу препознатљиви бренд и није било потребе за променама тог типа. А и сами конзументи Рубиновог вињака су прилично конзервативни по том питању и свака промена би стварала дилему да ли је у питању Рубинов или неки други вињак, доста им је било и то што се визуелно он није разликовао од поменутог Жупског вињака. У прилог овоме што говорим говори и чињеница да и дан данас вињак пакују у ретро амбалажи кад год опадне потражња.
Мада, било је и дизајнерских узлета: луксузне варијанте вињака су увек имале добру и лепу амбалажу, па и данас. Најинтересантнија је амбалажа која се својевремено звала Рогоња или Витез. Храбри дизајнери и менаџмент Рубина тада су, у комунистичко доба, пустили серију вињака који је спакован у лепој флаши која уместо затварача има Лазаров шлем са бивољим роговима а уместо етикете витешки штит. То им се вероватно пустило због поменутог хрватског вињака Тренк који је имао слична решења и требало је да представља некаквог хрватског хусара (а у ствари је то неки аустријски или већ чији војник).
Без дилеме, Рубинов вињак се најбоље конзумира за шанком. Ретко када Рубинови манекени једу у кафанама (евентуално нешто на чачкалицу). Да су хтели да једу: остали би код куће! Они су волели да се налакте на оне познате старомодне поцинковане (ростфрај) шанкове који су имали удубљења за хлађење пића и остале враголије, мада нису презали ни од класични дрвених шанкова. Презирали су барске столице и служили се само лактом (налакћивањем).
Иза шанка су углавном стајале времешне али добродржеће шанкерице у плавим прегачама, похабаним капицама причвршћеним шналама за косу и незаобилазним боросанама на ногама. Како би која тура измакла те шанкерице су изгледале све лепше и сексипилније. Неретко су и оне саме биле манекенке вињака.
За шанком, или столом, пијући вињак углавном су седели средњи и нижи службеници општине, суда, локалних предузећа, уметници разних врста којима је свима био један заједнички именитељ: неуспех, уморни музичари, просветни радници, поштански упосленици, подофицири, пензионери свих горе набројаних, по који новинар или бивши спортиста. Радничка класа је ретко или уопште није пила вињак. Сељаци: ич! И кафански персонал је углавном конзумирао вињак. По њима сте могли знати је ли добар или није. Је ли чист или је крштен.
Рубинови манекени су верни кафани у коју иду уколико је она верна њима. Они чак не воле ни астал да мењају (ако није шанк у питању). Они воле да се придржавају рутине, не воле новотарије и не иду у објекте који немају сталне госте. Често су Рубинови манекени део инвентара. Зато воле да буду начисто и са остатком гостију-намештаја. Код њих не сме да се петља и фалсификује. Њима не сме да се укине рецка (свеска) ма колико дуго не платили дуг. Једном кад изгубиш такву муштерију он се више никада неће вратити.
Међу љубитељима вињака постојала и једна посебна врста а то су они који замећу траг породици, женама, руководиоцима, милицији или повериоцима. Због разноразних разлога они се никада не задржавају дуже од једног вињака по локалу. Наруче, одмах плате, дрмну на екс и одмах излазе. И, тако од локала до локала. Шанкерице знају: чим их виде на вратима одмах сипају. Такви никада не остављају бакшиш: увек имају спремано тачно онолико колико кошта пиће, да не би губили време око кусура, а, и такви најчешће пију из скривених фондова па морају водити рачуна о сваком динару.
Једно је сигурно, са Рубиновим вињаком се не можеш дружити на дистанци или умерено, оно, као, чашицу и то је то. Рубину се или сав предаш или га уопште не пијеш. Битно је само да правиш временске паузе између тих предавања. Ако то успеш, да се стрпиш између два пијења: спасен си.
Отуд, оно о чему сам већ говорио а то је да „цивили“, спољашњи свет (јер су Рубинови манекени затворени систем) углавном сматрају љубитеље вињака алкохоличарима. То није тачно! Ко успостави баланс у времену између два конзумирања вињака: може да ужива у њему. Ако тог баланса нема: свеједно је шта пијете. Друго, самим тим што пију само вињак такви нису спремни на компромисе и јефтиније али отровније варијанте.
Видим да данас неки млади људи који су сви редом школовани, добро ситуирани и озбиљни, на весељима или у кафани пију Рубинов вињак: господски и у мери. Ако су изашли да се провеселе попиће и коју више. А онда ће недељама бити фокусирани на своје послове, обавезе и каријере. А вињак пију углавном због квалитета јер код њега не можеш оманути као код домаћих ракија у разним локалима.
Разлика између Рубинових манекена и оних који пију друге капљице отприлике је иста као између професионалне и аматерске лиге. Сви воле да играју само неки то раде на високом нивоу.
Рубинов вињак, ипак, није само кафанска работа, пијанска ствар, недомаћинска прича. Рубинов вињак је незаобилазан у српским домовима и у радости, и у жалости. Део је бифеа сваке домаћинске куће, то је поклон који се радо прима и даје, део је кесе која се протура кроз шалтер. На весељима или даћама увек је послужен уз домаћу мученицу.
Са друге стране, то је и бег у самоћу: међу соло дринкерима највише је Рубинових манекена па тек онда следе Тринаестојулци.
Рубинов вињак има и завидну филмску каријеру. Не могу се набројати филмови и серије где се он није појављивао у епизодним улогама.
Наравно, овај текст нема за циљ промоцију алкохолизма и ове речи не треба идеализовати. Рубинов вињак је многе људе завио у црно, уништио је породице, убио животе, разболео их, осакатио. Али, никоме од њих нико није на силу сипао вињак у грло већ су сви хрлили добровољно њему у загрљај. Бог је створио алкохол – ђаво нас тера да га пијемо!
Са друге стране, Рубинов вињак је многе и спојио, песме за рођење запевао, сузе за жалост пустио. Многе је и излечио. Како је својевремено говорио Стево Жигон: Многи су ме критиковали због пушења, кажу то је штетно за здравље. Знам, али они не знају колико ми је живаца и нервозе скинула цигарета (парафраза). Тако и ја велим: јетра је страдала на уштрб стреса. Шта ће прво издати: видеће се.
Јер, живот: шта је то?!
Данас јеси: сутра ниси!
И, никада се не зна на шта си се у животу постак'о и ко ти је поставио клечку.
Никад се не зна ко те је гурнуо у амбис или ко ти је руку пружио и од истог те спасио?!
Живот је једна велика зајебанција! Он често (свакодневно) прелази из комедију у драму, и супротно.
А Рубинов вињак је само позоришни реквизит на позорници живота и није му важно изводи ли се комедија или трагедија. На вама је да одаберете!
ПС
Видиш ли сине са каквим предзнањем се иде у кафану?
Недостаје ми укључени комшијски радио избачен на прозор од куће и појачан „до даске“, у недељу пре подне, баш у оно време кад се пролеће полако преваља у лето. Хармоника ситан вез везе. Поздравља се и честита тамо некоме нешто. Дан је сунчан, леп. Релаксирајућа мирноћа зрачи из људи: нико нигде не жури. Још се није ни трећа кафа попила. Неки су већ четврту ракију сипали и мезете сир. Башта се риља. Најбоље се башта риља кад свира радио на прозору.
Сад, неко ће рећи: какве су ово глупости и како тако нешто може некоме да буде важно?! Мож' да бидне - ал' не мора да значи. Ко није имао лепо детињство таквоме и не може да буде важно. Поготову значи онима који после лепог детињства нису имали лепу младост. Или: они који су морали да беже са кућнога прага и да оставе свој радио на милост и немилост другима.
Радио је био лампаш, углавном Космај, Порторож или неки сличан. Онда су гастарбајтери почели да доносе радио са касетофоном и транзисторе „на батерије“. Неки од тих касетофона су имали „две главе“. На истим смо преснимавали прве касете које су, иначе, биле реткост. Транзистори су, пак, углавном били без батерија јер су биле скупе.
Ипак, радио на прозору – о томе смо почели. Од раног пролећа до касне јесени већи смо део дана проводили напољу: у дворишту и летњим кујнама. Летње кујне су била места где смо обављали све: кували, ручавали, седели, спремали зимницу, пили кафе, понекад и преноћили на старом отоману у ћошку. Двориште је било подељено на „иза куће“ и „испред куће“. Иза куће смо држали свиње, пернату живину (као да постоји „не-перната“?!) а испред куће је углавном била башта са поврћем и воћем. Волели смо да нам та башта стално буде пред очима.
Отуд радио на прозору – јер никада нисмо били у кући. Тек би увече касно отишли да преспавамо а маторци нешто раније да одгледају Дневник и навију старе Ракете са дванаест рубина. А, за спавање, и то: како ко.
Радио је радио. И крчео, и шуштао, губио сигнал кад је било најбоље и најинтересантније нешто на њему (или: са њега). Било је то време „добрих“ радија. Давали су само досадне вести. А не као ови данашњи. Кад остане укључен до после подне онда смо слушали преносе фудбалских утакмица. Тек касније, много касније, набавили смо звучнике (и то: како ко) које би избацили на прозор уместо самог радиjа. Кад се баш скроз закасни са искључивањем па он дочека вече укључен онда се слушало Весело вече.
Радио не радио – свира ти радио - говорили смо весело један другоме.
Иако су на таквим радио апаратима пичили само народњаци, а ја их никада нисам нарочито волео, тада, у тренуцима „прозора са радиjом“, није ми сметало. Није то било „слушање“ музике него једна емоција и атмосфера. А сада је све то, као што се да приметити, и лепа успомена.
Шта симболизује одврнути радио на прозору? Жељу и потребу да своју радост, опуштеност и припадност поделите са другима, у овом случају са ближњима. Радио није постављен на прозор да би се нешто чуло са њега већ да би се у околину пустила атмосфера са њега. Звуковима хармонике са радија ми смо међили наше двориште, а уједно, и отварали широм свима врата истог. Јер, код нас се дворишта нису никада ограђивала до краја и скроз. Увек се остављала капијица између два дворишта, и са једне и са друге стране, у ствари, остављана је на онолико страна колико је било комшија у додиру. Није нам требала улица да би стигли једни до других. Лажем, нису свуда постојале капије – на неким местима био би направљен басамак за прескакање.
Постојао је и „радио на њиви“, далеко од куће. Додуше, тек од времена када су поменути гастарбајтери почели да доносе транзисторе „на батерије“. Кад се крене пут њиве онда се забаци мотика на раме а на држалицу од мотике се прикачи транзистор (који се налази у црној кожној футроли са рупицама код звучника) – свира ти радио док идеш на њиву а ти праћен музиком и весељем идеш да радиш: милина. Док се њива окопава радио је искључен, чека се да дође време ручку да би био поново укључен. Батерија је вазда фалило и биле су скупе па су се штеделе. Тако су они који су излазили лети на планину а под условом да су имали исте: њих укључивали само двадесетак минута дневно и то да чују вести.
Није се радио износио на прозор увек када смо у дворишту. Не!!! Морало би да буде испуњено неколико услова па да би се то догодило: дан мора да буде леп и сунчан, субота или недеља, може и празник - важно да се не ради, пролеће или јесен (у лето се радио износио веома ретко и то само рано ујутро и недељом). Постоје и нека правила: када неко у комшилуку „пусти“ радио са прозора онда остали то не чине. У комшилуку се слушао један радио са прозора – па ко први уграби да га пусти тај ће се слушати цео дан. А, и, није било важно пошто се слушала само једна станица па различити укуси нису могли да дођу до изражаја: Радио Београд. И та нам је била доста.
Када се радио поквари онда смо га носили код мајстора „да му промени лампу“. Да, сви ти радио апарати су били популарни „лампаши“.
Ја сам у млађахним данима волео да држим укључен радио поред кревета васцелу ноћ: ноћни програм је био квалитетан и пуштала се добра музика. Лампе које су сијале кроз рупичасту шпер плочу на позадини радија уливале су ми својом топлотом некакав спокој. Као да је тај радио био мој анђео чувар који је бдио нада мном док сам ја спавао.
Кад когод од родбине, не дај Боже, умре, онда се радио неко време није пуштао, то јест није се износио на прозор што му дође на исто, јер, руку на срце, ми и нисмо много пуштали радио ван прозорског штока. И комшије су се саосећале па ни они неко време не би то чинили а онда би стидљиво и мало тише почели да износе радио, мада би прво дошли као да питају: смета ли то. Обзиром да смо се двориштима углавном међили са рођацима, ближим или даљим, онда се и то сводило на исто и само би блискост рођачке везе одлучивала колико ће радио ћутати. Најближа родбина покојника, пак, не би укључивала радио до четрдеснице. Они задртији чак ни до године дана. Тиме су околини доказивали у коликој су жалости, па ви сад видите колико је тај радио био важан.
Најлепше се једе у дворишту када са прозора свира радио. На асталу, или пању, се стави што-год од хране, у једном тањиру па сви захватају кашикама или виљушкама из њега. А мајка онда каже: Донеси из баште лука и парадајза. Ти сиђеш неколико метара и бираш. После се на дворишној чесми из које куља хладна вода то опере: и то је то. Исто се дешава и када наиђе комшија: док мајка тура кафу а отац износи ракију, ти за то време у башти бираш мезе које ће бити придодато обавезном сиру: лук, парадајз и краставац. Треба још само мало соли. Седељка може да почне. А, радио: пичи ли пичи.
Имућнији варошки шмекери знали су одврну радио у својим аутомобилима (или, аутомобилима рођака који су пристигли из иностранства), ама, то је до позних година била реткост. Отворе они тако врата и гепек па пусте радио „до даске“. Опет, с' времена на време, упале ауто да чују како ради мотор и да допуне акумулатор. И нису то радили само у дворишту – јок море!!! Где год им се укаже прилика и паркирају се они пусте радио: на улици, на сабору, испред предузећа где раде, на фудбалској утакмици. Паркирају кола поред жице која ограђује игралиште па се укључи радио. Углавном се слушају преноси других утакмица или се пусти некакво Село весело. Власник аутомобила и његов најбољи пријатељ седе постранице крај отворених врата и прате утакмицу. Нађи им се, обавезно, и по неко пиво у рукама.
Када се изабере једна станица на радију она се никада, или врло ретко, не мења. Радио се затим само укључује или искључује, већ према потреби и нахођењу. И, премешта се са ветрине до прозора и назад. Најслушаније емисије, поред поменутих и преноса утакмица јесу Поздрави и честитке.
Нешто касније ти радио-апарати су имали и уграђене грамофоне. Нисмо много вајдили од тога. Фалило је плоча а најчешћи квар на грамофону је било ломљење игле. Скоро сви грамофони у улици нису радили јер им је била сломљена игла а никоме није падало на памет да је тражи и мења. Шта ће ти то када имаш радио. Данас, на телефону мога сина има више меморисане музике него што је тада цео град заједно имао плоча.
Најлепше се чуо радио са прозора када прођеш кроз стари део Истока, кроз Љуг. Кад га јутарње сунце умије а река која протиче, хладна и чиста, кроз њега: освежи, није било лепшег дела Истока. Тада, неко, на прозор старе и камене куле избаци радио, поред постељине која се проветрава, а звук допре до свакога ћошка, сваке хоклице, сваког филџана кафе и шишета ракије, сваке дрвене капије и каменог зида – е, тада је најлепше проћи кроз Љуг. Нисмо се много разликовали од других људи. Били смо исти к'о и свуд: добри и лоши, поштени и непоштени, али је радио на прозору у таквим данима чинио да свакако будемо озаренији и срећнији, и, што је најважније: опуштенији - него други и на другим местима.
Уз „институцију отомана“ многи су одрастали. Стајао је у кујни, насупрот шпорета на дрва, у ћошку. На њему су увек спавали они који су у том тренутку најнижи у породичној хијерархији: бабе, деде или предшколска деца. Евентуално: тетке уседелице. Кад престане потреба за отоманом (или се модернизујемо куповином кауча) отоман би се избацивао на терасу или у летњу кујну, и на тим местима би започињао нови али веома функционални и интересантан живот. Ово је уједно и прича о томе да смо ми Источани било помало и варошани, јер отоман је пре свега варошка ђаволија, наш прелазак са миндерлука на нешто вишље, европскије. Ретко је која кућа у вароши била без отомана.
Многи од нас имају по неки отоман сакривен у лавиринтима сећања. Ту смо се први пут трезнили, на њему смо усамљени маштали о прсатим варошким лепотицама. Са отомана се најслађе гледао први црно-бели телевизор или слушала утакмица са радија: недељом поподне. На отоман смо експресно сељени кад нам дођу гости. На отоман смо јурили после ручка. Непревазиђене су поподневне отоманске дремке док у позадини звецка посуђе које се пере. Звецкање само на час престане док те нежна мајчина или бабина рука уснулог покрива.
По конструкцији и конституцији отомана тешко је закључити његову функцију: за шта је он, у ствари, прављен?! Био је мали и узан за нормално спавање. Није био за спаваћу собу. Није имао странице за наслон а знао је да буде и крх са оним његовим дрвеним ногарима кад га време сустигне (тако да није био погодан ни за ватрене сексуалне активности). За седење је био лош и неудобан јер је био низак и удаљен од зида тако да није било наслона. Све у свему, кад се све одузме и сабере, био је нефункционалан и ненаменски, могло би се рећи једном реченицом: био је за све и за ништа. А, ипак, свака варошка кућа га је имала.
Спаваће собе су биле са такозваним француским лежајевима, мада не знам због чега се ти кревети зову баш „француски“, и ако није да ми не падају на ум некакве алузије, а на узглављу кревета, испод самих јастука седи раскречена огромна пластична лутка са ликом и телом девојке. Седи на миљеу, наравно. Постојала је и комбинована соба – популарне собе средњег Титовог сталежа, за станове и куће, француски лежај, ормар, огледало, итд. То кад једном поставиш у собу: више га не помераш. Неке су имале уграђене радио апарате на самом лежају. Уређивале су се тако што се преко лежаја стављао прекривач.
У то време смо ишли у биоскопе да гледамо цртане филмове. То нису били дугометражни цртани филмови већ они кратки: Душко Дугоушко и дружина. Кино-оператер би пуштао двадесетак таквих цртаних филмова.
Наше мајке су користиле Радион, Перион и Тајм, за прање веша. 1956. године РИЗ (Радио индустрија) Загреб произвела је први телевизор. И у нашој кући, први телевизор био је од тога произвођача (са уредно пребаченим миљеом преко њега – такође). Калодонт, часопис ЧИК, детерџент за судове ВИМ. Славица је била најпопуларнија Багат машина. Професор Балтазар, цртани филм који смо делимично волели (у недостатку Дизнијевих). Елинд пећи из Ваљева. Факс Хелизим. АТРИХ – крема за руке. У нови разред са новим ципелама - Борово. АЛФА нафтарице. ЈОГИ душек. Медолино, фрутолино. Брион – после бријања. Еурокрем – италијанска Гандола. Гоблен – Вилеров гоблен. Металне касице које смо добијали у банкама. Јупи и сокови Србијанка Ваљево. И, наравно: отоман!
Ајде, ако би га требало описати: то је био помоћни лежај и привремено седало. По дефиницији: то је турско ниско канабе. Вук'о је неку оријенталну ноту, подсећао је на миндерлук, онако прост, низак и прибијен уза зид. Отоман није софа, ма шта значило и једно, и друго. Отоман је: отоман. А, опет, само његово име асоцира на Турке, Отомане, Отоманску империју. Ипак, иста реч се користи и на енглеском језику за кревет без страница или некакву софу, или за неки повећи табуре. Кад се, пак, напише са два слова „Т“, онда на енглеском, ипак, поред лежаја то значи и Турчин или Турски.
Реч отоман је турског порекла и значи САН. Просто и једноставно али ето тога нисмо могли да се сетимо па смо позајмљивали реч (а што и не би кад смо већ позајмили и предмет о коме је реч). А и кад су могли да је позајме они што говоре енглески због чега не би и ми?! Нит нам је прва, нит последња, туђа реч коју држимо за своју.
Елем, кад би се отоман прекомандовао, или избацио, на терасу или летњу кујну онда би постајао, или остајао, врло важан комад намештаја. У сваком случају: универзално најкоришћенији. Немало пута смо довлачили крајњим атомима снаге своје пијано тело до њега на тераси и ту остајали у пијаном сну док сунце не изађе, док нас мачка не полиже по лицу или нас ко од укућана не пробуди: покривајући нас. За летњих вечери седели би сви на том отоману и причали до касно у ноћ. Кад би кренули на спавање прекрили би га каквим најлоном или старом декицом да га не би упрљали пси или горе поменуте мачке. Мачке су највише волеле отомане јер су поред лепог лежаја имале и добро склониште испод њега а због његових високих ногара и пословичног места у ћошку.
На отоман би, онај у летњој кујни, у јесен сложили плодове из баште и воћњака. Црвенеле би се, на њему, јабуке, жутели ораси, мирисали цветови липе. Нешто од тога би остало ту, на простртој мушеми, док се не поједе, некоме дарује или угњили, јер се у неко доба касне јесени та просторија напуштала и служила би само као остава. Са отомана би се покупила крушка за ужину у школи или би се напунила шака ораса (ораха, ораја) са којима напољу правимо куле од ораха и међу којима најјачег бирамо за бега.
Отоман би увек био ту и увек скромно неприметан. Дуго смо га сматрали за нужно зло: не би смо знали куд би са њиме, шта ће нам а било би нам жао да га бацимо или дамо Циганима, и требао нам је из потпуно нерационалних разлога. А опет, најслађе се јело кад примакнеш столицу отоману, на на њу ставиш тањир са храном и парче хлеба поред. На исти начин смо радили и домаће задатке само што би тада тањир заменила свеска жутих корица.
Отоман и његово држање у кући можда имају везе и са неким националним комплексима. Као што утврдисмо, сам његов назив је турског порекла, поред буквалног значења има, дакле, и других асоцијација. Раја није могла да седи на миндерлуцима (па самим тим ни на отоманима) осим ако није била гужена. Каснијом масовном куповином отомана као да смо подсвесно хтели да доказујемо како више нисмо раја. Наравно, ово су глупости али нешто мора да се пише па ето... рекох ли већ: ни за оно горе поменуто није био добар.
Отоман није ни канабе, јер оно има странице, угодно је за седење и више је по духу западно-реформистичко, кад-кад и стилски уобличено. Али не лези враже?! И реч канабе долази из неких крајева на које би смо најрађе да заборавимо, на турском реч kanape (канапе) управо значи софа, или помоћни лежај, или: отоман са страницама. Узгред речено, кауч се на француском каже такође kanape, па сад остаје да претпостављамо ко је од кога позајмио реч. Мада знајући Турке...
Диван је место са којег се и на којем се: дивани. Комплетан назив за предмет о коме пишемо јесте: отоман диван. Руси га зову тахта диван. Може бити и пре-диван (прелеп) али није добио име по томе. Диван је назив за турску Владу, османско Државно веће. Они седе и диване. То су чувени везири са дивана. И, док би по турском диван био диван лежај, по енглеском се још каже bed, што би асоцирало на бедно. Треба смо рећи уместо bed: bad - те од дивног испадне лоше. У томе лежи и основа разлика у филозофијама живљења и владања између истока и запада. И јесте, тамо на истоку се у лежају ужива док се на западу само спава од умора. (Ми смо ипак негде на средини). Пошто се на истоку више лежи и ужива онда би отоман могао бити дефинисан као џиновски табуре (tabouret – фр. – столица).
Кауч би могао имати корене у француском језику (couches) – нешто као слојеви или више слојева – мада се слично изговара и на енглеском, немачком и многим другим језицима те је то донекле интернационални појам: европски појам. Ни кревет није наша реч. Кажу да је арапског порекла и значи бацити, а опет реч јатак (yatak) преведена са турског на српски јесте: кревет. Сећија је више клупа, по мало канабе а највише реч турског или арапског порекла.
А сада нешто сасвим непотребно у овој причи!
Дакле, са отомана на кауч? Из једне империје у другу. То је судбина малих народа. То су дилеме елите и народа српског?! Али, у малим народима има много више великих људи него у великим и обездушеним нацијама. Не можеш бити велики човек ако некад ниси спавао у кујни на помоћном лежају. Ако се ја питам, најбоље би било на отоману у успоменама, а на лежају или у постељи до даљњег. Духовно. Физички спавајте где хоћете и како вам услови дозвољавају. Може се спавати на каучу а остати у слободној Србији. То већ и сами знате!
Хоћемо ли ми духовно моћи: са отомана на кауч? - питање је ширих размера. (Практично смо одавно прешли, што значи да смо већ одавно у духовној Европи, али пређемо ли духовно - бићемо у оној практичној, која не ваља ништа). То је питање идентитета, понекад и страних утицаја, али и оформљене националне психе на тим основама. То је питање Европе или не? И ту је одговор. Све је дакле само ствар назива и ситних детаља. Како ћемо спавати не зависи од тога јесмо ли прилегли на отоман или софу, већ од тога каква нам је савест пре легања, боли ли нас нешто, јесмо ли млади, лепи, снажни, заљубљени. Јесмо ли срећни? Је ли породица око нас? Знамо ли ко смо и одакле смо? Јесмо ли поносни на то чак и кад немамо много разлога за исти? ЈЕСМО ЛИ У СВОЈОЈ ПОСТЕЉИ? Уколико имате среће у себи није важно на каквом лежају спавате. Ако данас, сад, нисмо срећни: нећемо бити ни сутра, тамо негде. Између колевке и одра није битно на чему сте спавали већ колико дуго спавате и како сте се будили.
Не, не хвата ме носталгија за Отоманским царством или СФРЈ, са овом причом о отоману. Хвата ме, међутим, носталгија за временом кад сам живео са тим отоманом. Отоман је остао код нас јер смо се заволели, прешао је у нашу веру, узео нашу нацију али то не би учинио да није имао душе. О души вам ја говорим, по души вас!
А сад нешто сасвим потребно у овој причи!
Ово су сећања. Хоћу рећи: сећања су лична ствар на универзалним основама. Многи од нас ће се сетити тог отомана из ћошка. Њих више скоро да нема (као што више нема ни Отоманске империје и СФРЈ) - као што нема више ни младости нас који о томе зборимо. И сад, зар је важно шта ће нас чекати у старости кад неки млади људи данас живе своје младости и стичу своја сећања за будућност?! Хоћемо ли да их униформишемо, те младе, да сви буду једнаки идиоти без успомена и осећања. Отишли су Турци после неколико стотина година и оставили нам отоман. Иза перспектива без алтернативе према којима незадрживо срљамо неће остати ништа а нећемо ни осећати потребу за било чим тако духовно јалови и сиромашни. Једино ће се гужење наставити...
Имали смо један, који је из кујне прво однесен на терасу, па је одатле пребачен у летњу кујну, са којом је на крају изгорео. Једне летње ноћи, вратио сам се из вароши, прилегао сам на отоман и слушајући воду у рибњаку решио да постанем писац. Не замерите ми, био сам пијан.
