ЈОВАН СТАНИСАВЉЕВИЋ ЧАРУГА

  

Пише: Игор Ђурић

*

Хајдучија је, изгледа, дубоко укорењена у свесном и несвесном (национално несвесном?) бићу српском, започињући врло рано у средњем веку, продуживши своје постојање кроз, готово, читав период турског ропства, преко српских устанака у XIX веку, а онда и у XX веку, у току Другог светског рата. Хајдуци нису били само Срби који су устајали против стране освајачке силе, већ и против стварног или само од Срба набеђеног насиља чињеног народу од сопственог владара.

Владета Јеротић

*

Овом причом нећу ништа ново рећи али ће прича бити свакако моја!

Догодине ће се навршити сто година од како се Чаруга заљуљао на конопцу и пуних тринаест минута испуштао душу под будним очима џелата и 3000 гледалаца, у дворишту осијечке казнионице. На православном гробљу, у том истом Осијеку, на гробу Јовином, веле, увек је било свеже засађеног цвећа. Новинари и градске власти постављали су заседе да сазнају ко сади то цвеће али никада нису успели да сазнају. Легенда дуже живи од обешеног.

Још осамдесетих година прошлог века, као средњошколац, дошао сам у додир са текстовима једног од наших највећих новинара Предрага Милојевића, што кроз текстове и фељтоне у Политици, што преко његових књига. Човек који је током свог дугог и плодоносног живота био на „ти“ са историјом, који је у својој каријери сусретао Хитлера, Мусолинија, Черчила, Ајхмана и многе друге, био ми је, на почетку моје читалачке каријере, веома интересантан.

Тако сам, читајући Милојевића који је новинарски подучавао младе колеге да није вест када пас уједе човека већ кад човек уједе пса, по први пут прочитао и текстове о горском тићу, харамбаши, револуционару и бандиту, Јови Станисављевићу, породично званом Чаруга. То ме је дојмило (што би рекли Чаругини земљаци) али и прошло. Прочитао па заборавио. То је било време када су мене неке друге „чаруге“ интересовале, баш као што их је и Јово волео.

Поновно интересовање за славонског Робина Худа пробудило се у мени после гледања одличног филма Рајка Грлића просто названог Чаруга. Много пута сам гледао тај филм. И никада ми није досадан.

Уочи грађанског и верског рата који ће ускоро букнути, 1991. године, када је мржња међу народима СФРЈ достизала свој врхунац, снимљен је филм о Србину рођеном у селу Баре, близу Осијека. Чаругу је маестрално одиграо Иво Грегуревић, уз изванредну глумачку екипу (Петар Божовић, Давор Јањић и прелепа Ена Беговић). Сценарио за филм је урађен на основу књиге и позоришне представе (1976) које је написао Иван Кушан.

И данас, кад год погледам филм, уживам у чувеној реплици коју Чаруга (Грегуревић) изговара на питање Ене Беговић (Свилене) „шта видиш на мени, зашто ме желиш?“:

- Па чиста си, јеби га! – одговара Иво у улози Чаруге.

У филму је Чаруга приказан као интелигентан и симпатичан бандит који кокетира са комунизмом и револуцијом како би лакше дошао до пара и пичке. Црвени Божо је у филму виђен пре као комични лудак него као фанатик идеологије, а он је, уистину, стварно желео да кроз револуцију успостави совјетску власт у Краљевини СХС. Божа Црвени је стигао из Русије задојен идејама Маркса и Лењина и био је типичан комуниста и бољшевик.

Он и Чаруга, ово је већ историја  а не филм, заједно пишу програм Кола горских тића који је говорио о послушности и поштовању према вођи а казна за све преступе је углавном била смрт (што је Чаруга неколико пута и искористио, посебно одреднице Хајдучког закона, којег су упоредо написали).

Устројавамо Коло горских тића ради освете буржоаско-капиталистичкој партији, те ради зулума њихових слугу – дрске жандармерије, која не признајући законе врши најгори терор на народним масама – стоји у том револуционарном програму.

Елем, игром случаја поново ми је дошла у руке књига Предрага Милојевића (Био сам присутан) па ме је Чаруга наново заинтересовао. Узех да мало подробније проучим живот и дело чувеног одметника.

Ко је био Јово Станисављевић Чаруга?

Рођен у поменутом селу Баре 1897. године а обешен у Осијеку кад је имао тек 28 година (и силним животом иза себе), 1925. године. Иако се родио у богатој породици узгајивача говеда, рано је отишао из куће, учио занат у Осијеку, најзад, стигао је и Велики рат и он је био регрутован. Рат му није пријао па је убио наредника, фалсификовао документа и дезертирао (као што се види не класично него са папирима). При повратку кући је, веле, убио швалера своје девојке, а потом и сеоског кнеза, ухваћен, осуђен, побегао из затвора Сремска Митровица. Прикључио се одреду (банди) званој Коло горских тића којим је командовао Божа Матијевић звани Црвени Божо. Било је то време такозваног зеленог кадра, када су дезертери из аустроугарске војске кријући се по шумама (отуд назив) пљачкали и проглашавали црвене републике где год су стигли. Убрзо Божа гине а Чаруга преузима горске тиће. Живео је, потом, двоструким животом: дању и зими био би богати трговац, ноћу и лети био је хајдучки харамбаша. Убио је много људи и опљачкао силне новце. Најзад, долијао је и био обешен. То би, укратко, била Чаругина биографија.

Али, о Чаруги се не може баш укратко.

Предраг Милојевић је, као дописник Политике, присуствовао крају суђења и извршењу смртне казне над Чаругом. Процес је иницијално пратио новинар Добрица Кузмић (који је наговарао Чаругу да напише мемоаре а овај је вече пред вешање рекао Милојевићу „да, ето, неће имати времена за то“) али је решио да гурне у ватру младог колегу па је Милојевић отишао пут осијечког суда.

Милојевић вели да су из редакције Политике инсистирали да покуша да сазна од Чаруге о његовом, наводно, закопаном благу. Овај је помало двосмислено тврдио да га нема, па је и мит о Чаругином закопаном благу наставио да живи.

Милојевићу је било дозвољено да буде са Чаругом ноћ пред вешање и на сам дан егзекуције. На питање „да ли жели свештеника?“ у недоумици и равнодушно је пристао. Потом је њему дошао православни а Прпићу Великом католички свештеник. Претпоставља се да се Прпић пред вешање и одрекао Чаруге на наговор свештеника а у циљу покајања.

Милојевић пише да је Чаруга са својим тићима оперисао по Славонији и Лици (други тврде и по Срему). Људи су се плашили Чаруге али су га и волели. Носио је ореол романтичног хероја и борца против државе и власти. У тренутку хапшења горски тићи су бројали, поред Чаруге, 13 људи.

Суђење том Србину и православцу трајало је годину дана. Рекосмо, осуђен је на смрт и обешен. На душу му је стављено много тога: пљачке, убиства (11) и силовање (у истрази је признао 28 злодела а суд да би га што пре обесио није хтео да губи време те многе злочине није ни приказао). За време суђења се свакако држао, од негирања до потпуног признања али му је највише било стало да докаже да није силовао, што је на крају и успео.

Милојевић затим наводи да је у судницу долазио елегантно одевен и да је све време кокетирао са публиком у којој је било много жена. Током судског процеса се трудио да буде духовит, желео је да покаже да се не плаши па је често засмејавао публику.

Пре него је ухапшен, живео је у Винковцима под именом Никола Дрезгић, представљајући се војним лиферантом. Играо је карте и пио са полицијским и војним главешинама. Када је ишао швалерацију представљао се као Миле Барић. Управо када су се код неких људи измешала та два имена са истим човеком, Чаруга је долијао.

Стало му је до имена и мита о њему па је када се појавио неки Раде Ратковић који је пљачкао сиротињу представљајући се као Чаруга, прво писао полицији да га ухвате јер каља његово име а када ови то нису учинили лично га је пронашао и убио.

Како Милојевић пише, у тим последњим данима свога живота Чаруга се ругао и суду, и смрти. Док су га водили на губилиште певао је:

Сиви тићи соколићи...

А са омчом око врата изговорио је реченицу која га је одвела директно у мит:

- Збогом народе, Чаруга путује!

Жандарм (полицајац) Јагош Перовић, онај који је ухапсио Чаругу (Борис Рашета у својој књизи наводи друга имена и њега не помиње), дочекао је дубоку старост у Винковцима. Осамдесетих година прошлог века пронашли су га новинари и он је њима у перо говорио о Чаруги. Рекао је да је Чаруга био „лукав и опрезан“, представљао се лажно као војни лиферант па је и он лично често седео у кафани с њим. Ухапшен је, говорио је Перовић, грешком поштара који је однео писмо код погрешне Манде Смолчић (Божица Манда Смолчић, која је била његова љубавница). Заскочили су га пијаног у стану љубавнице иако да скоро никада није пио алкохол (волео је сок од малине). Ето још једног доказа о штетности алкохола.

Борис Рашета је написао књигу Чаруга – балкански Робин Худ (за хрватско тржиште Чаруга – Легенда о Робину Худу). Он је проучио судске списе и огромну литературу која постоји а везана је за Чаругу. Рашета каже за Чаругу да је био мајстор театралних егзалтација... маштовити одметник који је био глумац, лакрдијаш, човек са хиљаду лица и свако је било уверљиво... Кључ Чаругиног успеха, пише Рашета, лежи у чињеници да је Чаруга једном ногом био у политици... он је користио мржњу најширих слојева према богаташима, што је била подлога неке врсте предкомунизма... Према Рашети, Чаруга није био господар својих нагона и био је лишен смисла за реалност... Код Чаруге најчешће видимо карневал, настојање да фасцинира свет, хедонизам, еротизам, себичност, инструментализам, бруталност...

И дан данас постоје подељена мишљења о томе ко је и шта стварно био Јово Станисављевић. За неке је био обичан разбојник и убица (што је и био), за друге он је био романтични осветник и борац за малог и сиромашног човек (што је упитно али не посве неутемељено).

Чињеница је да су га сељаци волели и помагали га и да је он знао да према њима буде широке руке. Дакле, донекле, био је славонско-српско-балкански Робин Худ (али је био и Робин Уд, према Кушану). По природи свога посла он и није могао пљачкати сиротињу која нема бог зна шта.

(Али, зашто Робин Худ? Због чега не би био Хајдук Вељко? Писао је 'ајдучки кодекс, обојица су потицали из богатих српских сточарских породица, жељни славе и пажње, гиздави заводници, бећари. Ниједан од њих није трпео ауторитете, обојица су хајдуковали и били велики миљеници жена, свак за себе вечити медијски бренд, песмом опојани и митом још живим).

Он је, у неким периодима и како му је одговарало себе сматрао револуционаром и комунистом. Симптоматично је, рецимо, где и када Чаруга подсећа на ријалити криминалце са краја прошлог века, па је међу својом бандом ширио фаму о томе како он није разбојник већ ради за министарство и полицију (за „службу“, данашњим жаргоном речено). У неким писмима Чаругиним, послатим полицији, провејава чак и нота патриотизма па он наводи да се он бори против оних који су проти нашој држави. Изгледа, ипак, да му је до националног било најмање стало али то није било довољно да се и таква питања не покрену у Хрватској. Иако је Коло горских тића био вишенационално. Видимо, на пример, да аутор једне од књига о Чаруги опрезно избегава у наслову атрибут балкански када је у питању издање за хрватско тржиште.

Наиме, Рајко Грлић, аутор поменутог филма, изјавио је за Слободну Далмацију 2010. године да су у Хрватској за филм Чаруга говорили да је „четнички“. После су, додуше, мишљење променили. О филму. Мишљење о Грлићу и Чаруги, изгледа да се није много променило.

Због чега би тај филм назвали четничким када је то један вестерн препун хумора и ироније? Ја мислим само из једног јединог разлога: Чаруга је био Србин. Јер затуцаност нема границе у тражењу непријатеља чак и тамо где их сигурно нема.

Грлић на неком другом месту говори о томе како је сценарио на Телевизији Загреб одбијен са образложењем да приказујући Чаругу заправо причају о Титу. Касније је и због тога филм нападан. Грлић је на то одговорио да све наше вође, мање више имају исту нарав и понашање.

И заиста, упечатљива је сцена из филма, која даје за право идеолошкој комисији тадашње загребачке телевизије. У шуми је логор, у логору шатор а у шатору Чаруга (Вођа) јебе док тићи напољу слушају шта се тамо ради. Један од одметника каже:

- Народ ћути а вођа јебе!

О сличном догађају за време Другог светског рата може се прочитати из неких књига о томе како је Тито у шатору „диктирао“ Даворјанки па су другови из штаба и пратње морали да упозоре друга Старог да буду мало тиши.

Мада, ако ћемо право, има сличности између Јове Станисављевића и Јосипа Броза, између Тита и Чаруге. Обојица су волели да се лепо и кицошки облаче, направили су од својих суђења ријалити шоу, крили се од власти и живели под лажним и туђим именима, били су војници монархије и њихове јединице су ратовале у Србији, најзад, обојица су били по струци бравари. Волели су скупе ствари и раскошан живот. И, да се Чаруга одметнуо нешто касније те досегао догађаје који су уздигли Тита, можда би и он од бандита постао револуционар?! Јер, када су потом, комунистички идеолози могли Матију Губца показивати као револуционара а што то не би могао бити и Јован Чаруга?!

Грлић је Чаругу описао следећим речима: он је био побуњени егзибициониста, био је велики вођа, јебач, лопов и зајебант!

Али није био оптерећен нацијом и вером. То се из његовог живота види. Хрватско-српске поделе њему очигледно нису биле важне, а како примећује Рашета, то је раздобље у којем хрватско-српски односи још нису били затровани.

Чаругин ће надимак касније понети многи четници и усташе, али ниједан партизан: Робин Худ није био популаран на левици с којом је делио само космополитизам, пише Рашета на 144. страни своје књиге.

На крају, највећу штету на суду нису му нанели ни Срби, ни Хрвати, већ Цигани којима је учинио велико зло.

Чувар у затвору Анте Шарић који је водио дневник о Чаруги написао је:

На питање зашто је приступио Колу горских тића рекао је да је то учинио из патриотских разлога, јер се осећао национално освешћеним Србином и заклетим непријатељом Аустријанаца.

То је ипак била само још једна улога и егзибиција коју је Чаруга извео у својим ријалитију. Рекли смо да му је било свеједно када су га питали да ли да дође свештеник, пред вешање. На дан вешања, кад је изашао из зграде и кренуо према вешалима, ноншалантно се обратио свештенику који га је чекао на вратима:

- Како иде, попе?

Јесте, тражио је да буде обешен у народној ношњи (нису успели да је пронађу) али је то, мислим, више био породични а мање етнички захтев и чин. Најзад, мислим, нисам сигуран да се у Славонији сељаци и нису много разликовали по ношњи коју су носили.

По ономе што се може о њему прочитати, ипак, није много држао до вере и нације. Он није трпео ауторитете а то је супротно од онога што црква и држава траже од верника и грађанина.

Сад, да се вратимо на претходне дилеме. Неко ко је убијао људе због пљачке не може бити револуционар, као што исто тако неко ко је помагао сиротињу не може бити само разбојник. Па ми смо на челу државе имали разбојника који се представљао револуционаром. Револуционари су много више убили и опљачкали од разбојника.

Вероватно је Чаруга био од свега речено понешто. Тешко и затегнуто му се може приписати револуционарна идеологија али му се још теже може одрекнути да је пљачкао и убијао људе.

Чаруга је, мишљење је неподељено, био прва ријалити звезда на овим просторима. Новине су биле препуне прича о њему, он је дизао тираж новина, гарантовао зараду од књига. Владала је помама и хистерија над његовим ликом и делом, поготово код жена. Када је обешен, стампедо обожаваоца је кренуо ка вешалима. Делићи конопца којим је обешен су продавани по високој цени.

Његове пљачке имају нечег филмског у себи: преобучени у жандарме ишли су на унапред одређена места. Пљачкају богаташе које народ мрзи а Чаруга се труди да свуда остави своју „подсетницу“ у виду неког чина који ће бити запамћен. Он се не крије, на крају увек каже „Чаруга је био овде“. Он не трпи лажне Чаруге који му отимају славу. Иако је био крволочан и неосетљив он је знао извести пљачку са стилом, уз врло отмене и духовите опаске.

Он пише писма полицији и новинама. Потписивао се као Капетан Чаруг. Њему је стало до форме која ће раздвојити од обичног бандита. Марија Јурић Загорка о њему пише као о демократи а Политика је писала да он ради за Троцког.

Он је попут највећих медијских звезда од свог живота, суђења и смрти направио ријалити шоу. За време суђења његова ћелија је била пуна ђаконија, писама и цвећа које су му слале обожаватељке. Академски сликари долазе у ћелију да праве његов портрет. Ноћ пред смрт он седи са новинарима. За његово вешање су се продавале улазнице а самом чину егзекуције је присуствовало 3000 људи, жена и деце. Тражила се карта више.

О њему су писане и пишу се књиге, певају се песме, снимају се филмови, раде докторске дисертације, постављају позоришне представе. Михиз га помиње на првој страни своје Аутобиографије о другима. Био је и остао је звезда. И то зато што је он тако хтео и трудио се да створи и одржава слику и мит о себи. Он је свој шоу, своју представу, играо до последњег трена, до смрти. И наставио да игра и после смрти. Знао је он то. Тако је желео.

Таштина му је дошла главе. Волео је себе више од других!

Како једном рече Чаруга:

- И најдужој кобасици нађе се крај!

Тако је стигао и крај овој (мојој) причи!

*

Литература:

Предраг Милојевић, Био сам присутан;

Борис Рашета, Чаруга – балкански Робин Худ;

Википедија;

Политика;

Новости;

Документарни филм: Чаруга огледало времена;

Играни филм: Чаруга;

ТВ Новости;

Слободна Далмација.

КАУБОЈСКИ ФИЛМОВИ!

 

Ја цијели живот сањам како одлазим уз ријеку

Старим паробродом који вози сол

И да носим једну давну, никад прежаљену љубав

Танку дугачку цигару и пар мамуза од злата

Да сам Шејн

Да сам Шејн

Живот уз границу је опасан и тврд

Нек моје име овдје од сад значи правда

Већ чујем причу како за мном јаше смрт

Док јашем црвен поред ватри на рубу града

То је Шејн

То је Шејн

Дарко Рундек

*

То је било време, моје детињство, када се вестерн могао гледати недељом поподне на телевизији или у биоскопу. Ти филмови, уз стрипове, били су део субкултуре коју смо усвајали и у неким сегментима су утицали на формирање личности и систем вредности. Наравно, да не буд заблуде, главни утицаји су долазили из породице, школе, обичаја и вере, из озбиљног образовања кроз школску наставу и лектиру. Било је и идеолошког утицаја али се он у породицама где се гајила вера одбијао о бедеме традиције. Ипак, нису занемарљиви ни утицаји музике, филма, стрипова, спорта, друштвеног живота.

За разлику од данашњих холивудских филмова вестерни нису у себи доминантно садржавали пропаганду и скривене поруке оденуте о обланде других тема. Махом је све у тим филмовима било јасно и срно-бело. Знало се шта је шта? У односу на данашње време када се уметност гуши у блату политичке коректности и родне равноправности, ти филмови су реално описивали време робовласништва и геноцида над Индијанцима. У тим филмовима се могло видети да Индијанци нису могли у салун а да су црнци били робови.

Док се вестернизација спроводила само (или: већином) уз каубојске филмове то и није било толико лоше и уклапало се симболиком у наше митове и симболе. Па и ми у СФРЈ имадосмо своје вестерне у виду партизанских филмова. Валтер брани Сарајево је типичан вестерн са свим својим карактеристикама.

Много сам волео да гледам вестерне, били су реткост, а и данас када их на каналима има свакодневно, увек погледам неки кад год ми се укаже прилика. Рекох већ, ти филмови су делимично утицали на мене и моју генерацију, из времена детињства, на сазревање, игре, формирање кодекса части.

Више бих веровао Фројду да је помињао „каубојско несвесно“ или „да је брзо потезање револвера повезано са прераном ејакулацијом“, него што прихватам његове глупости о инцесту и „несвесном кастрирању оца“. Велика пљачка воза је снимљена 1903. године а до своје смрти 1939. године Фројд је могао да види много вестерна. Наравно, карикирам, Фројд у својој уштогљености није имао појма о систему вредности каубојца и о томе ко је добар а ко лош и зао на Дивљем западу.

Истине ради, у средњој школи сам носио надимак Фројд. Добио сам га од другова и другарица из одељења због мог филозофирања. Али, никако нисам био књишки мољац: знао сам будем и Шејн и Дивљи Бил, у зависности од ситуације.

Архетип, ред је да се помене и Јунг, дакле колективно искуство и перцепција вестерна почива на митовима и симболима које нам је сервирао Холивуд описујући време и поднебље Дивљег запада.

Мит о вестерну, по Чеславу Милошу, састоји се у следећем: ко брже пуца? Он вестерну замера идеализацију и улепшану слику истине и пита се где су у вестернима рана која гноји недељама, врућица, смрад ознојеног тела, дроњави лежајеви, мокраћа, измет... ваши, искрвављене ноге, невоље мушких и женских тела... Он, дакле, није разумео суштину вестерна, чим је у њима тражио чињенице а није пронашао бајку.

Вестерн мора бити саткан од општих места или није вестерн!

Дакле, добри, стари вестерн?!

Од детињства па до данашњих дана, а педесет и шеста ми је док ово пишем, волим да погледам доброг каубојца исто онолико колико и добар порнић (Vintage, и без Фројда, молим).

Шта су општа и обавезна места класичних вестерна, без чега они не би били то што јесу?!

Увек се боре добо и зло и углавном побеђује добро (иако су шансе за победу биле мале).

Двобој се мора одиграти на ферку а суштина је да противник први потегне а ви да будете бржи и тако избегнете вешала или линч. Чак и када неко покуша да вас упуца на кварно, с леђа, увек ће се наћи ваш пријатељ с којим јашете или жена која вас воли, да зликовца смлати са сачмаром.

Револвераш мора бити ладан ки шприцер и брз попут мунгоса. О прецизности нећу ни да говорим: тај може да погоди долар у лету неколико пута и да вам избије пиштољ из руке без да вас повреди (мало се држите за исту и то је то).

Ту су даље идиличне слике прерије и сурови гризлији из планине, стока која мирно пасе, као да се неће тек за који трен догодити стампедо.

Лепа индијанска села која ће бледолики спалити.

Крда бизона која се преливају преријом. Каравани. Кад су нападнути направе круг а Индијанци идиотски круже око њега.

Каубој који јаше у сутон а у даљини пуко Месец!

Кафа са ватре, на којој се пече зец, пасуљ из лименог тањира.

Седло под главу а у даљини завијају којоти (или су то Индијанци?!). Ту је и стари трик са покривеним деблом и шеширом, што треба да изгледа да каубој спава поред ватре а он, уистину, чека из мрака да заскочи бандите.

Од почетка до краја, каубој мора да буде уредан а лепотица чиста, нашминкана, лепо обучена и сређене фризуре и после три месеца и прерији.

Дилижанса! Луде трке!

У добром каубојцу мора постојати зликовац (ружан, прљав и крезуб), херој (леп, јак, брз и праведан), помоћник хероја (због хумора, Валтер Бренан или Виктор МакЛаглен) и лепотица (са којом ће херој на почетку имати несугласице али у коју ће се заљубити до ушију и најзад бити са њом). Некад су присутне две лепотице које се боре за наклоност хероја.

Има неких филмова где је јунак у ствари антијунак и то нас је много нервирало (док не дође памети).

У каубојцу је главно опште место да се скоро уопште не обраћа пажња на број убијених и мртвих. Када Џон Вејн (чувени Војвода, The Duke) побије масу противника и случајних пролазника, он после тога мртав ладан прескаче преко њих, нехајно, хрлећи лепотици у загрљај, а раздрагана маса весело кличе и аплаудира.

Ипак, уколико бих у неколико простих речи дефинисао класичан вестерн то би било следеће: салун, незаборавне туче у салуну, покер, курве, пијаниста, шанк (и чувено дај ми флашу вискија, али не од оног што продајеш Индијанцима), двобоји, када за купање и каубој у њој са шеширом, цигаром и вискијем, добри стари Колт, добра стара Винчестерка, коњ, Индијанци, ранч, воз, караван, шешир, мамузе, вешала, затвор, линч, потера, банка...

Коњ је главно превозно средство и та грациозна животиња је обележила вестерне. Коњ је најчешће и најбољи друг нашег јунака и зна да дође на звиждук. Са друге стране, за железницу увек раде неки бандити који желе да отму ранчеве и земљу од мирних ранчера.

Ми, као клинци, можда тада нисмо чули за Степојевац или Сурдулицу, али смо знали за Тумстон (изговарали смо Тумбстон), Доџ Сити, Аламо, Литл Бигхорн, Ларами, Пекос, Рио Гранде.

Ко од нас, тада, није знао за Џон Вејна или Гари Купера?!

Ко није хтео да буде као Шејн?!

Добро, постоје и шпагети-вестерни, који су једним делом снимани у Југославији и немачки (источно-европски) вестерни са Винетуом и Олд Шетерхендом. У тим филмовима се прославио Гојко Митић, глумећи Индијанце. Ове последње нисам волео због немачког језика. Сматрао сам да каубојац може бити само на енглеском, чак и када Индијанци причају (хауг). Ето, то је свакако део утицаја и пропаганде. Наиме, тада нисам знао оно што сада знам а то је да је у то време немачки језик био подједнако заступљен у Америци колико и енглески.

Постоје вестерни који су обрађивали раније периоде а то је прва половина деветнаестог века и они имају посебну и другачију иконографију, одећу и наоружање. Ту још нема шешира већ капа од крзна (Дејви Крокет) а пушке су кугларе које се пуне са краја цеви.

Прави вестерн, по мени, обрађује другу половину и крај деветнаестог века и чине их свето тројство каубојаца а то су колт – салун – Дивљи запад. Индијанци нису били нужни.

Е, па у том периоду, како би изгледао типичан каубој?

Шешир, у главном Стетсон, прслук, марама око врата, чизме са мамузама, колт на опасачу, везан за бутину.

Код револвера се морамо мало задржати. У зависности од филма и главног глумца, зависило је и који ће револвер бити у главној улози. Џон Вејн је волео да паше Colt 1873 Peacmaker, звани Миротворац. Клинт Иствуд се није одвајао од модела 1847, такозваног Шетач (Walker). У великим количинама су се појављивали и модели 1836 (Paterson), 1851 (NAVY) и 1860 (Army). Наравно, севнуо би, ту и тамо и понеки дилинџер (Dillinger).

Каубој мора да има коња и лепо кожно седло на којем су закачени колут конопца, бисаге, чутурица са водом, и кожна футрола у којој је винчестерка.

Ако би се међу револверима појавио и понеки ремингтон (Remington), када је пушка у питању ту је неприкосновена винчестерка (Winchester) са моделима 1873 (о коме је снимљен и филм под насловом Winchester 73) , па на даље до 1894, са нагласком на старије моделе.

Мање више тако опремљен, каубој лежи поред ватре, после кафе и пасуља, бацио је шешир на лице и куња слушајући ономатопеју Индијанаца. Кренуо је из једног града у други, често без циља, тек да лута, јер тамо су сви градови исти, имају главну улицу, место двобоја, коју граниче дрвене зграде салуна, хотела, банке, продавнице, штале, затвора. Успут је помогао једном каравану којег су напали Индијанци, спасао је лепотицу, извадио јој је стрелу из рамена, поцепао хаљину да је превије али је пре тога посисао отров из крви.

Наш херој се може звати Били Кид, или Вајат Ерп, или Док Холидеј, или Дивљи Бил Хикок, или Џеси Џејмс, или Пет Гарет, или Буч Касиди. Можда бежи од Пинкертона или га јури Луди Коњ. Можда он јури Џеронима или извиђа за Кастера тражећи Бика који седи.

Најважније, већина поменутих ликова је заиста постојала али су тек уз помоћ литературе и вестерна ушли у легенде.

Њих, и многе друге, су глумили Џон Вејн, Клифт Монтгомери, Гари Купер, Клинт Иствуд, Грегори Пек, Кирк Даглас, Ричард Видмарк, Роберт Мичам, Кларк Гејбл, Ван Клиф, Џемс Стјуарт, Хенри Фонда и, мени омиљени, Илај Волак и Роберт Дувал.

Њихове љубавнице и фаталне жене су биле: Џоан Дру, Мерилин Монро, Клер Тревор, Вивијан Ли, Грејс Кели, Кети Курадо, Вера Мајлс, Џин Артур, Шели Винтерс, Дајана Лејн, Линда Дарнел.

Џон Форд је краљ вестерна, што се тиче редитеља. Поменућу Хауарда Хокса, Сем Пекинпоа, наравно, и Серђа Леонеа.

Велика пљачка воза, Поштанска кочија, Моја драга Клементина, Река без повратка, Црвена река, Шејн, Човек из Ларамија, Буч Касиди и Сандес Кид, Обрачун код ОК корала, Тачно у подне, Дивља хорда, Добар, лош зао, Човек звани Храброст, Човек који је убио Либертија Валанса, Седморица величанствених, а, ако ћемо право, и Прохујало са вихором је у неку руку вестерн.

Наравно, ово су само неки и најпознатији каубојци, али их има још на стотине подједнако добрих и на хиљаде који нису лоши.

Рекох већ, вестерн филмови и стрипови су део исте субкултуре и отоме можете читати овде (кликом).

Велика је разлика између гледања филма на телевизији и у биоскопу.О томе сам већ писао и о томе можете читати овде (кликом).

Одрастајући на улици, у школи, комшилуку, ми смо као деца делимично прихватали и кодексе вестерна: владао је закон јачега и обавеза слабијега да се бори до краја без обзира на цену. Трудили смо се да се боримо поштено и по неким кодексима. Била су нека неписана правила. Подразумевало се да заштитиш сестру или другарицу или да браниш слабијега од других. Желели смо да будемо храбри, јаки, поштени и стопљени с природом. Нисмо бежали од борбе, нисмо цинкарили, чак ни када су нас тукли јачи и бројнији. Било је важно да сачуваш част, да не будеш кукавица. Поента је била да се сам снађеш, одбраниш и осветиш. Не ослањајући се на друге (некад и ослањајући се на твоје, другове и браћу) понекад си био принуђен да узмеш правду у своје руке. Какви јебени наставници, професори, педагози, психолози, социјални радници или невладине организације?! Има сам за себе да се бориш и да на тај начин ојачаш и стекнеш поштовање других. За то ти је потребно да имаш доброг коња, брзу руку, бистро око, згодну курву и залазак Сунца! Макар и у машти! И шта ти више треба од свега тога и маште?!

Наравоученије вестерна: никада не бежати од непријатеља ма колико јачи били од тебе; прво сам изађи пред барабе, обрачунај се са њима, победи их, па тек онда баци звезду у прашину и тачно у подне напусти град који те не заслужује. Тек онда! Никако пре!

СРБИ – НАРОД ГЕНОЦИДНИ!

  

Песмица за српске букваре, по новој резолуцији УН, коју ће певати српска дечица:

Заклео сам се пре рођења баш:

кад порастем бићу Србин геноцидаш!

Прво јутро као званично геноцидни човек!  Србин сам иако геноцидан сам! Јуче сам гледао Генералну скупштину УН, Боже ми прости, ко Евровизију (Сербија: твел поинтс). Победисмо на крају!

Елем, у новим околностима непосредно после усвајања и устајања, размишљао сам: да ли прво да попијем кафу или да одем и спалим неко село са све женама и децом, па да се вратим нормалном животу?! Јер, како оправдати оно што сам данас а нисам био јуче иако ничим нисам заслужио то?!

Недоумица, још једна, тињала је у мени: шта Резолуцијом УН потврђени геноцидаш ради у слободно време?! Морам ли само убијати или могу имати и неке хобије, рецимо цвеће или маркице?!

Оптерећен дилемама, излазим из зграде, на улицу, да видим како су се моје комшије и суграђани привикли на нову ситуацију и околности?! Не примећујем никакву разлику у односу на јуче, мало сам збуњен, питам се јесу ли моји суграђани свесни новонастале ситуације и наше улоге у њој?!

Старица преко пута улице, иако геноцидна, и даље је непокретна. Комшиница из суседног улаза (стари злочинац) која се скоро породила, тврди да њена шестомесечна беба уопште не реагује на то што је званично постала зликовац. Клинац од познаника и даље закуцава са две руке из места, на пијаци ни трага ни гласа од логораша и крематоријума, све сама зелен и воће!

Изгледа изглед вара, да геноцид треба тражити дубље у нама, јер ко још може веровати шестомесечној беби да се не претвара и да у својој природи није она безазлена и безопасна како изгледа већ да је то прави правцати зликовац: већ! Па ваљда Немци и Руанђани знају боље од његове мајке?!

Зовем сина да се посаветујем о овоме. Вели: поред свих академских титула које је стекао учењем и школовањем, ова која му је додељена за нешто што се догодило пре него што се родио уопште му ништа не значи јер Данајцима не треба веровати чак ни када ти дарове доносе. Знао сам: да се они школовани шта питају, отишли би и Срби и Српство у курац!

Ја се присећам, морам се ослонити на себе, имам доста година, када сам то могао и како сам заслужио да будем оно што је цео мој народ (по њиховом мишљењу)?!

Добро, убијао сам од зајебанције будале и глупаке кад год ми се указала прилика, али сам то радио и Србима и осталим народима и народностима

Док сам био млађи и јачи, убио сам неке жене од курца, али се оне нису буниле!

Убијао сам и даље себе убијам од алкохола али је то више само-геноцид него геноцид!

Убијао сам песму лошим гласом,

убијао сам грациозност лошим стасом,

убијао сам причу досадним тоном,

убијао сам пристојност лошим бонтоном,

убијао сам знање чинећи незнање,

убијао сам невиност правећи друго стање,

убијао сам јутро непроспаваном ноћи,

убијао сам нећу с "хоћу ли моћи",

убијао сам истину с понеком лажи,

убијао сам тишину узвиком „кажи“,

убијао сам част хотећи маст,

убијао сам веру за понеку вечеру,

убијао сам завичај бекством из њега,

(морао сам бежати после свега)

клали су ме, палили, силовали, драли,

пре него што су ми геноцидно име дали!

Главна моја недоумица, ни учени људи не знају да ми објасне, јесте: да ли смо геноцидни, по овој резолуцији, и ретроспективно, што би рекли писци: анахроно?! 

Наиме, ако јесмо, онда су били у праву сви они који су нас кроз векове убијали: Турци, Аустријанци, Бугари, Немци (неколико пута), Хрвати, Скендербег и Ханџар СС дивизије, Англо-Саксонци и остале слуге им (твел поинтс). 

Јер, да нас нису убијали на милионе ко зна колико би данас било геноцидних Срба?!

ПС

Осећам се недоречено, па питам старог скептика и пропалог писца у себи: какви смо то људи, ми Срби, кад нећемо да признамо оно што нисмо?!

Какви смо и ко смо?!

Кад идемо у војску певамо а кад смо неспособни за рат плачемо!

Највише пуцамо кад се женимо и рађамо! И на Божић! У ваздух! Тако убијамо сами себе јер смо небески народ!

У рату мање гинемо од оних који су остали кући. Јер тада се комшије окураже нашим одсуством!

Плачемо кад само срећни!

Смејемо се кад нам је нож под грлом!

Ми смо једини народ на свету која пева плачући и плаче певајући!

Девојку просимо кад хоћемо да је оженимо! Дакле, ми смо просци, нисмо отимачи!

Признајемо само мушке потомке а само нас женска деца пазе и чувају кад остаримо!

Трпеза нам је подједнако пуна и на свадбама и на сахранама!

Ми Срби нисмо највећи и најбројнији народ на свету али смо јединствени сами по себи! Таквог народа нема више нигде!

Тврдоглави смо па не дамо на себе и увек, на крају, побеђујемо (чак и кад губимо)!

Природно интелигентни али често на граници између генијалности и глупости, зато смо добри спортисти (никс снага, памет, твел поинтс)!

Имамо Светог Саву па немамо куд од тога, од себе!

Поткупљиви смо па само, поред Руса, најбољи издајници на свету!

Својеглави па смо подељени!

Спавамо ко заклани јер смо заклан народ!

Писац, један, вели да смо ми Срби усплахирено стање духа!

Ја кажем: Срби су људи који имају духа, уколико нису другосрбијанци!

Још кажем: Срби су повампирени дух здравог хришћанства преоденутог у Светосавље!

Срби су здрава срж Европе! Једини народ који овде нешто вреди иако и сам прилично пропао!

Наши непријатељи нам завиде јер нисмо као они! Мрзе нас због наше различитости!

Српска ирационалност је доказ наше нормалности!

Боље бити Србин – него стар! Јер џаба ти што си млад ако ниси Србин!

Понос: то је Србин!

И: инат!

Рекох већ!

И, знамо ми нас – јебо ти нас!

ПС

Одох да направим геноцид над Рубиновим вињаком и само-геноцид над собом!

СТАЉИН - ОСЕТИН У КОЖИ РУСКОГ МЕДВЕДА!

   

Када  се дубље и сталоженије размисли, са ове временске дистанце, о тзв. Стаљиновим чисткама и злочинима за које је оптуживан сам Јосиф Висарионович долази се до мало другачијих закључака у односу на оно шта нас је учила школска историја и западна пропаганда али и онога што заиста према њему осећа руски народ. Поготову у светлу данашњих догађаја када се види колико самодеструктивних елемената има у руском народу и колико непријатеља из других народа живе у Русији спремни да нанесу зло истој. Срби и Руси међусобно највише сличе по томе што имају велики број аутошовиниста и издајника у својим редовима који више воле непријатеља од свога народа.

Ако би „чистку“ дефинисали као разрачунавање унутар комунистичке (бољшевичке) партије и владајуће структуре онда би се она могла схватити као рат између два концепта, можда: руског са једне стране и анти-руског и комунистичког са друге. Или: то је била борба совјетских власти против антидржавних елемената плаћених и организованих из иностранства.

Ако оставимо по страни да Стаљин није био етнички Рус (био је Осетин из Грузије) не можемо пренебрегнути да је он ипак био део руског света чији је дух задојен идејама велике империје (коју је на крају крајева и обновио у тешким условима када је део света кидисао да уништи Русију). Најзад, и народ Осетије се определио да живи у Русији.

Троцки свакако није био Рус а још мање део руског света. Он је био амерички човек и агент тамошњег јеврејског лобија. Са друге стране, Лењин је имао подршку Немачке и да није био њихов агент не би га ни слали у пломбираном вагону да у Русији диже револуцију и убија православље и руску империју. И један, и други, имали су исти задатак: да баце руску империју на колена!

Сматрам да је Стаљин доказао да је део руског простора, традиције и народа својим односом према руским непријатељима и својим делом: створио је империју на руском тлу. Нису га без основе и узалуд звали хазјанин (хозјанин) – домаћин.

Шта би остало од Русије (СССР-а) да Коба није преузео власт и да је супротна страна (Камењев, Зиновјев, Бухарин, Троцки) победила и владала, поготово у време великих догађаја везаних за Други светски рат?! 

Ништа!

Али није битан само тај рат: од историјских почетака стварања Русије као велике силе, запад, највише Енглези и Немци а после тога и Американци, желе да униште Русију, да је расцепкају на мање делове изазивајући верске и националне нетрпељивости, директно ратујући, помажући њене непријатеље – а, све у намери да овладају огромним руским пространствима и њеним природним потенцијалима.

Русија би била уништена, руски народ побијен, територија расцепкана и окупирана, природна богатства пљачкана до дана данашњег. Па и сада се рат у Украјини води из истих разлога: да се Русија уништи и да се опљачка њена земља.

Да је друга страна победила, то јест, да је Стаљин изгубио, број мртвих у чисткама би био много већи и на корист анти-руса, већи број чак и од ових садашњих изманипулисаних и пропагандно напумпаних бројева. Једноставно, да је Стаљин убио толике милионе Руса то би се осетило на демографској слици и Руса не би било колико их данас има.

Оптужују га да је потписао пакт са Хитлером и окупирао пола Пољске. Из данашње перспективе: ко то може да му замери?! Ко му може замерити што је у историју музике ушао са својим Стаљиновим оргуљама?! Ко му може замерити и то што је те исте Немце и њихове помагаче уништио код Стаљинграда а потом их прегазио и сравнио са земљом?! Што није хтео да замени заробљеног сина за немачког фелдмаршала?! Што је живео онако како је умро: у чизмама и рубашки?!

Стаљину су још и више замерили такозвани Рапалски споразум из 1922. године који је он потписао са Немачком, исто онолико колико су мрзели Северни ток 1 и 2. Политика Англосаксонаца у Европи вековима се своди на то да се онемогући приближавање Немаца и Руса.

Али, да се питамо, кога је Стаљин тамничио и убијао у својим чисткама?

Комунисте! Пре свих! И непослушне националне мањине склоне сарадњи са руским непријатељима. Дакле, ако изврнемо ствари на апсурд: убијао је и у Сибир слао оне који си били против Русије и православља по самој идеологији коју су заступали или националној припадности. То су били они који су срушили царску Русију, побили царску породицу, створили нове нације и републике. Добро, међу страдалима је било и других, оних који нису били комунисти или анти-руси, невиних људи. Сигурно је било тако! Али је цена била велика јер је улог био велики! Требало је Русију сачувати од хијена и лешинара са запада.

Многи мисле да је Солжењицин послат на Гулаг као писац и дисидент. Не! Он је тамо отишао као официр и комуниста. Писац и дисидент је постао после. Кад је побегао у Америку и схватио где је и код каквих људи дошао: постао је православац и националиста. Дакле, отишао је као комуниста у Гулаг, као дисидент на запад а вратио се као Рус у Русију. То све говори. И: ништа!

Черчил у својој књизи Други светски рат тврди да су Стаљинове чистке 1937. године у којима су страдали Бухарин, Зиновјев и остали биле оправдане јер су горе набројани и одређени број пронемачких официра у Црвеној армији припремали пуч против Стаљина и успостављање пронемачког режима (Први том, страна 270). 

Руско-турски ратови, Кримски рат, Карло XII, Наполеон и све тако до  Макиндерове Теорије средишне земље а преко ње до Октобарске револуције, Хитлера, Хладног рата и Украјине: једини циљ запада је да сруши Русију и окупира је. Мекајндер  (Sir Halford John Mackinder) у, за ово тему важној књизи, Географски стуб историје каже следеће: Ко влада Источном Европом, влада средишњом земљом; ко влада средишњом земљом, влада Светским острвом; ко влада Светским острвом влада читавим светом! Средишна земља је Русија, стожер и кључна тачка света! Најзад, и овај аутор поручује да Велика Британија свим средствима треба да спречи приближавање Русије и Немачке.

Све ово, и још много тога треба знати, пре него што се сагледа атмосфера, опасности и окружење Русије па и у време док је СССР-ом владао Стаљин. Треба нагласити да је Украјина, то јест тај простор под разним именима, кључна тачка са које се кретало у рушење Русије. Треба додати и то да је пропаганда и антируска хистерија део западне агенде већ вековима.

Од Уније из Бреста коју је папа објавио 1596. године а политички подржао пољски крај Сигисмунд III и тиме украјинско хришћанство поделио на западно-унијатско и руско-православно (Стаљин је у време своје владавине забранио рад грко-католичких и унијатских свештеника у украјинским црквама) па до такозваног Брест-Литовског мира у којем је Русија изгубила трећину европске територије (и што је Стаљин својим дивизијама и армијама касније исправио, повратио и проширио) – види се тенденција запада да верски и физички окупира Русију али и разлози да мрзе Стаљина.

Када је 1935. године био у посети СССР-у француски министар спољних послова Лавал рекао је Стаљину да би било добро да дозволи да католичка црква у СССР-у добије слободу проповедања (исто ће као услов за међусобно признање у том периоду тражити и Американци јер је велики број Американаца у том периоду долазио у Совјетски Савез што због рада у Фордовим фабрикама, што због идеологије) јер би побољшало везе СССР-а и папе. Стаљин је на то одговорио: "Охо! Са папом! Колико дивизија има он?".

На простору где се сада воде борбе у Украјини Хитлер је планирао да насели Немце, који су ту требали да се баве рударством и земљорадњом. Русе је требало протерати у Сибир (оне које не би побили). Узимани су узорци земље црнице да се обучавају будући земљорадници у Немачкој. На Криму, одмах после окупације, немачке фирме улажу капитал у прераду дувана и дуж читавог тог предела још у току рата ничу фабрике за прераду хране. Тамо раде углавном Татари које је Стаљин после рата протерао са Крима због колаборације.

Одмах после рата, 1947. године Америка доноси стратегију заокруживања Русије у жељи да је баци на колена и окупира. Пре тога, она, Америка, свесна да СССР постаје велика сила почиње да регрутује нацисте и фашисте из различитих народа у намери да их усмери на борбу против Руса. Међу тим нацистима је много Украјинаца као што су Степан Бандера, Микола Лебед, Јарослав Стецко, итд. Овог последњег, Стецка, по народности Јевреја, лично је примио Роналд Реган у Белој кући. Још десет година ће трајати партизански рат фашиста у Украјини после Другог светског рата а припреме за овај садашњи рат никада нису ни престале.

Као и Путин, тако и онда Стаљин, жели да изгради добре односе са западом и да осигура мир свету. Да би спречио конфронтације Стаљин је схватајући да је НАТО усмерен против СССР-а (Русије) наредио да Кремљ званично преда захтев за пријем у НАТО, 4. априла 1949. године. Запад је одбио ту понуду за мир у свету. После месец дана настао је Варшавски пакт. После распада СССР-а опет су се чули гласови из званичне Москве да би Русија била вољна да буде део НАТО пакта. Опет није било добре воље са друге стране. А, онда је дошао Путин!

Што се тиче Стаљинових тежњи да обезбеди мир са западом горе наведено није све. 10. марта 1952. године Стаљин је западу предложио да се Немачка уједини али под условом да буде неутрална и изван блокова. Одбијен је! После тога Русија креће у масовно наоружавања и покреће индустрију у том правцу. Путин је од запада исто тражио и за Украјину! Одбијен је! И после тога креће са производњом кинжала, циркона и сармата.

Зато и не чуди што је Стаљин и данас једна од најпопуларнијих историјских личности у Русији, раме уз раме са Петром Великим и Путином. Народ је схватио ко се борио за опстанак њега и његове родине, схватио је пој црквених звона после 22. јуна 1941. године, схватио је да се бивши богослов вратио тамо одакле је кренуо – а, народ се не може преварити када су такве ствари у питању. Па Горбачов никога није послао у Гулаг па га у Русији данас сматрају издајником и прљавом крпом. Народ зна ко их напада и шта су им намере а ко се борио да преживе и опстану те да добију најјачу и највећу државу на свету. Тај исти народ је видео и „деведесете“ и шта доноси запад и демократија. Тада је Стаљин још више добио на цени!

А, онда је дошао Путин!

Останимо народ "бесплатног ручка"!

                                                        

Пише: Игор Ђурић

Хоћу, дакле, о оном америчком идиотизму „како нема бесплатног ручка“. Па наравно да има. Можда нема код њих и то је њихов проблем али га је код нас било, јес' и биће (ако Бог да те се дозовемо памети и  не одемо тамо где смо кренули).

Бесплатан ручак ћеш појести код родитеља, деце, кумова, комшија, родбине, пријатеља, код другара који је успео у животу. Јешћеш га у Србији чак и када одеш на сахрану некоме. У кафани најчешће: кад те неко од горе побројаних части и хоће са тобом да се убије око тога ко ће платити. Појешћеш га у фирми, предузећу, канцеларији где радиш: кад колеге донесу остатке од славе или часте рођење сина. На још сто начина можеш појести бесплатан ручак у Србији а да ти нико и ништа не тражи заузврат. Може се само наљутити ако одбијеш.

Истина, у Америци, и на западу, то је тешко изводљиво. Јесте, ако забасаш на неки казан Војске спаса али и тада није џабе: уваљују ти неке преправљене библије. Има и за Дан захвалности кад пострадавају ћурке у част пострадавања Индијанаца. Испада да у Амeрици има бесплатног ручка само у тамошњим затворима. А није баш тако. Има и тамо људи, јео сам, пио са њима, частили су, частио сам, и никада нису тражили да им вратим и платим ручак којим су ме частили (руку на срце, дружио сам се искључиво са Италијанима и Ирцима). Има Божића и празника. Можда би тога било и више да имају времена за себе и друге.

Дакле, где је још остало породице, пријатељстава и људскости: има и бесплатних ручкова. Па код нас је до скоро практикована институција „путника намерника“ где су се храна и конак давали непознатим људима и бесплатно.

Може и овако: то да нема бесплатног ручка јесте и протестантска филозофија и пракса. Где се породица држи на окупу, као код католика, православаца или муслимана – тог ручка још увек има.

Они су хтели да кажу нешто друго али пошто немају народних умотворина у виду поезије, прозе, загонетки, питалица или изрека, нису то баш најсрећније дефинисали. Код нас та мудрост, синтагма, изрека гласи:

„Што не платиш на мосту - даћеш на ћуприји“.

И то је тачно: што човек својим деловањем задужи кад тад мора да плати, он или неко његов. То се пре свега односи на чињење или нечињење.

„Како сејеш тако ћеш и да жањеш“.

„Ако си лоше чинио – лошему се надај“.

Видите колико су то дубље мудрости у односу на ону која се односи на кркање и плаћање?! Код нас Срба све то поприма некакве метафизичке и философске димензије и мање се односи на материјално а више на духовно. Мање се гледа у себе а више около себе. Гледа у сутра а не у сада. Гледа у друге а не у себе. То је код нас етичко питање и дилема а не прорачун колико ће нас пара коштати бесплатни ручак. Па чак и ако треба да нас кошта ми гледамо како да цехови дођу нама а не нашим потомцима.

Богат си онолико колико си потрошио, колико си дао, колико си људи нахранио и дочекао. Разлика између нас и њих је управо на том бесплатном ручку и ми треба да инсистирамо на тој разлици. Има бесплатних ручкова, биће их за Ускрс, Божић, па за кућевне свеце, па кад крену крштења и свадбе, биће их без икаквог повода и разлога. Схватате ли разлику?! Не само да има код нас (још) бесплатног ручка него се здраво увредимо уколико нам нико не дође на њега, уколико немамо гостију, уколико седимо и једемо сами. Чик, ако смеш, не пробај од свега кад одеш код бабе и деде на Божић или одбиј дар (поклон) на крају кад кренеш кући?

Оно што је тамо инцидент овде је правило (колико ће још тако бити – питање је?!). Проблем је што тамо скоро да нема разлике између „својих“ и „туђих“ – сви су ово друго. Зато и нема бесплатних ручкова. Знам, неко ће сада рећи, да се притом мислило на бизнис и пословне ручкове а не ово о чему ја говорим – па тек смо их ту прешли: код нас се рачуна да си успео у животу када добијеш могућност за такозвану „репрезентацију“ и дан данас је Србину слађе да поједе (и части друге) ручак о трошку државе или предузећа („не једем ја због себе, Сладђо ћурко, већ због предузећета“) – него леба да једе.

Ово последње и нема баш смисла, јел' да?!

И, зато:

Пиће за целу кафану!