Еротикон!

Пише: Игор Ђурић

Размножавање је анимални инстинкт, еротика је емотивна потреба, порнографија је филозофски систем. Инстинкт поседују сви, емоцију имају неки, а филозофијом се баве само одабрани.

ЧИТАЈ ЕРОТСКЕ ПРИЧЕ ЂУРИЋ ИГОРА

Нешто не штима?!

Пише: Игор Ђурић

Једна арапска пословица вели: "Прво вежи камилу, па је после остави Алаху на чување".

Када се разболи неки поп, хоџа или рабин, тај се не предаје лечењу уз помоћ молитве (можда само алтернативно) и не даје своје здравље и свој живот Богу на располагање (а, што би се и лечили ако искрено верују да постоји тамошњи живот и рај који су заслужили својим световним понашањем?!) – већ одлазе на лечење у болнице, да их тамо лече лекари који су у школи учили да је човек постао од мајмуна.

Ту мени нешто не штима?!

АВЕТИЊЕ

Пише: Игор Ђурић

Неко се роди ко аветиња и цео живот буде аветиња.

Шта је то и ко је то аветиња?!

Тешко је дефинисати а још лакше схватити без икакве дефиниције.

Аветиња је онај ко између осталог авета: памећу, кроз живот, са људима.

Аветник је онај који је у памети исти и са пет и са педесет година. То је неко коме никада не дође из дупета у главу. А најчешће, споља, изгледа као нормалан човек.

По горе поменутој дефиницији аветиње углавном нису опасне али знају да буду напорне и штетне. Поготово ако су још и шер-будале.

Аветињу, кад сретнеш после неколико деценија видиш исто како си је последњи пут оставио: остарео а ништа није научио, нити се за јоту промудрео.

Једина корист од аветиња јесте што после сусрета са њима себи увек даш на важности.

Политика као секс!

Пише: Игор Ђурић

Књига текстова Александра Тијанића Шта ће бити с нама, осамдесетих печаћена. Свакако боља од ове нове. Тад је још био новинар. Добар. О политици он вели ту: Политика јесте врста сексуалног односа зато и може бити сирова и отмена, плитка и дубока, романтична, али и смртно досадна. Но, за разлику од споменуте примитивне активности, у политици не вреде контрацепцијска средства: кога год дотакне, дотични прелази из првобитног у друго стање. И другови, и другарице, подједнако. 

      Владимир Дворниковић у својој књизи Карактерологија Југословена, по сличној теми пише: Нарочито у политици и трговини може да се осети по која циганска кап и по која јаснија црта циганског менталитета.

Два цитата и ето вам дефиниција наше политичке сцене данас: курвање и циганлук.

Екологија!

Пише: Игор Ђурић

Када се багери и тешке машине зауставе на рубу Амазонске прашуме онда једно наспрам другог стоје (по данашњим стандардима који нам се намећу): цивилизација против дивљине, технолошки напредак против заосталости, тековине либералне економије и демократије против примитивизма и племенске заједнице. 

      Само: је ли то заиста тако? 

      За кога човек да навија: за багере или шуму? 

      За напредак или да ствари остану такве какве јесу? 

      За револуцију или еволуцију? 

      За своју њиву или за европску превару? 

     Наша њива је примитивна па даје здраву храну, таман толико колико нам треба. Европа је технолошки напредна али тражи непрскано поврће и чисту воду.  Има ли средине?

Средина је једино решење!

Сексуално васпитање!

Пише: Игор Ђурић

Читам (опет читам) вест из Америке да је једна 28-годишња професорка оптужена за педофилију јер се сексала са својим ђаком. На слици веома лепа и атрактивна млада жена. 

      Забога?! Треба је наградити а не казнити! Па том младићу је то нешто најлепше што му се могло догодити у животу. Увек ће се тога сећати. Тај момак је срећник а не жртва, макар судећи по слици професорке. Па сви смо ми маштали о старијим лепим женама док смо били клинци (то се у садашњем жаргону каже MILF), поготово о лепим наставницама и професорицама (Teacher), а томе се момку, ето, сан остварио. Какав јебени Деда Мраз и бакрачи?! 

      Па њему ништа друго није на памети осим тога. Ако је нормалан момак. У времену када их у школи уче да су педерастија и против-природни блуд нормалне ствари и да два пeдера могу да гаје мало дете које није њихово (а како би и било?!), кажњава се нешто што је од природе дато: машта о лепој и згодној жени или младом и здравом телу - и испуњење исте. 

      Па онда нас, из моје генерације, треба све похапсити, ретроактивно, јер смо се својевремено као студенти и војници удварали (и не само удварали, већ је било којечега) гимназијалкама, ми имали двадесет година а оне шеснаест-седамнаест.

Божидар Кнежевић

Пише: Игор Ђурић

Читам Божидара Кнежевића (Мисли), историчара и филозофа којега је Уб дао отечеству, (поред Бранислава Петронијевића) - да се не каже да одатле долазе само фудбалери и трафиканти (јер су са Уба и Раша Плаовић, Љубиша Јоцић, Александар Поповић, итд.), па издвајам понеку мисао да је поделим са вама, пре него вас саблазним са неким другим и личним премисленијима:

''У Бога се најбоље, најдубље и најискреније верује ћутке''.

''Религија зида, фантазија слика, ум пише''.

''Религија је филозофија масе људи, филозофија и наука јесу религија само појединих духова''.

''Религија полази од Бога, филозофија га тражи''.

''Душу имају и животиње, духа има само човек, и душу имају сви људи, духа само мало њих, душа се човекова не мења, само се дух мења, који стоји према души као појам према представи''.

''Уметност је филозофија чула; поезија је филозофија осећања; филозофија је уметност ума''.

''Колевка је зора гробне ноћи''.

Удружене државе:

''Ујединити је погрешан израз: разне индивидуалне ствари не могу постати једна ствар, једно; оне се могу само удружити''.

Љубав, то је моја жена!

Пише: Игор Ђурић

''Чекај ме и ја ћу сигурно доћи, да попијемо кафу заједно'' – песнички разиграно је започела реченицу а јапијевски хладно завршила. Онда је отишла на пијацу по зелен и месо. Можда, месо: не!!

Је ли све ово довољно да човек буде срећан? Мислим: кафа, зелен, малограђански однос према браку?! Наравно да јесте. Па то је прави однос и темељ среће. Прво, срећан си због некога а не због нечега. Неко је суштина, нешто је средство. Друго, кад си срећан са неким онда је пожељно да будеш окружен малим и свакодневним стварима које неће сметати да твоја срећа засија пуним сјајем. Треће, и врло важно, не губиш енергију на испуњавање форме, на задовољење спољашности, што зна да буде напорно.

''Чекаћу те'' – рекох – ''приставићу џезву'' – наставих срећан и задовољан.

Шпански писац Мигуел де Унамуно, написао је: „Љубав, то је моја жена! Ако она изненада осети бол у левој нози, истог трена осетим и ја бол и левој нози“.

Минотауров лавиринт или српске раскрснице?!

Пише: Игор Ђурић

Нема нити једне раскрснице где човек може стати и размислити на коју ће страну. Својом вољом. У Србији брале, јашта. Па кад одлучиш, и погрешиш, макар знаш до кога је грешка, и супротно, кад успеш, да будеш задовољан својим избором и поносан сам на себе, а не као данас да мораш да захваљујеш кад ти дају нешто што је иначе твоје.

Српске раскрснице су једносмерне и једноставне. Оне не постоје. Не крсте се, нити крижају, нити клањају Увек је стихија иза човека. Она га гура и не да му да скрене лево или десно, да стане, окрене се и оде назад. Кад лоше прођеш: кривиш друге, гурали те. Кад успеш: није твоја заслуга јер те је маса ћушкала, па је успех општи.

И када се човек у Србији нађе на раскрсници онда је то обично избор по систему бирања мањег зла. Од успостављања парламентаризма у Србији, (да се послужимо тим примером, иначе је то свеопште стање у сваком сегменту бивствовања и делања), до данас, увек су људи били у ситуацији да бирају између два зла, па су мислили да својим избором бирају мање. А, они који би гласали супротно, чинили су то у инат овим првима.

Међутим, пракса је показала, да су Срби „бирајући мање зло“ углавном грешили и бирали горе. А, куд, да од два или три лоша можеш изабрати Милоша?! Не можеш од горег изабрати добро, пита се од гована не прави.

И код других народа је слична ситуација, поготову на просторима бивше Југославије. Све иста говна. Апсолутно не постоје разлике а приче о добрим и лошим момцима су приче за малу децу и глупсоне. Појединачно смо ми добри или лоши, само што се код нас створила могућност да искажемо своје зло. Омогућите безакоње у било којој земљи западне Европе или Скандинавије, па ћете видети шта је зло. Ми би смо изгледали као мала деца горе поменута, наспрам њих, било би крви десет пута више но код нас, јер смо ми овде поред зла имали и нешто људскости у себи - а они то немају.

Раскрснице, дакле?! Нема их. Ништа ми не бирамо, ништа се ми не питамо, ни о чему не одлучујемо. Нама раскрснице служе само да би на њима бивали прегажени. Евентуално, да би залутали и отишли на погрешну страну.

Скаске!

Пише: Игор Ђурић

Мудра и паметна риба је она која не заврши у чорби, схватих читајући скаске. Брз је онај зец који не заврши на ражњу. Али, људи су покварени! Кад не могу да упецају рибу, или ухвате зеца, онда они поједу своје кућне љубимце, оне које у хранили у оборима и рибњацима, давали им имена, присуствовали њиховом доласку на свет. Онда их одеру, изрежу, испију крв. Толико о хуманом друштву.

Није мудро научити сваког човека да лови. Неко треба да лови а неко да чува да се не лови много. Неко треба да лови а неко треба да оре. Неко треба да лови а неко да пише песме. Неко треба да лови а неко треба да рађа и гради. Погрешно схватамо мудрости којима нас засипају са истока или запада. Људи их углавном не разумеју иако су бесмислене. Треба некад дати рибу другоме (у сваком погледу и сваку рибу) и нахранити га, стално га хранити, не морамо сви знати да пецамо. То је хуманост. Јер све друго значи да ће опстати само најјачи, најбржи и најбољи ловци. Слажем се ја и са тим, али онда нека остану старе вредности на снази: мушко иде у лов и рат а женско остаје кући да кува и рађа. 

А не овако, на снази су нова правила која говоре како смо сви једнаки, само су неки једнакији зато што су јачи и богатији. Схватате апсурдност: правила су нова а обичаји стари?!
          ПС

Какво је то праведно друштво (коме тежи западна „цивилизација“ са којом треба да усагласимо спољњу и унутрашњу политику) кад он има крстарећи томахавк са којим те лови а ти немаш ни секирче да се њиме одбраниш или пресудиш куму?

Браун против Шчедрина!

Пише: Игор Ђурић

Покушавам да читам савремене и актуелне преводе, стране писце, хитове који се немилице штампају код нас. Али, не иде! Лоша литература, уопште то и није књижевност. Некада је макар било по нечег вредног. Сада је све предвидљиво и до зла бога досадно, те глупо, на крају. Препуно општих места и урбаних квази-легенди, поготову мистике са примесама теорије завере и разним „терористима“ по мерилима запада. Тако увек испадне да су лоши момци они који убијају америчке војнике на својој земљи а ови доносе слободу и демократију тонама бомби и хиљадама мртвих. Обично се све то здроби.

Вероватно је у питању и криза превођења, јер не могу да верујем да је све то баш тако грозно. Садашњи преводиоци много користе компјутере и они не препевавају, не посрбљују, како се ваља чинити, већ буквално преводе. Не постоји ни трунка жеље и знања да се превод прилагоди поднебљу и менталитету. Превод је поновно писање једног дела, само на другом језику. То је рад на задату тему.

Тако сам ових дана, после десет страна шутнуо Дена Бруна а узео Шчедрина. И један и други су преведени, само Салтиков много пре и те скаске за разлику од Браунових понекад имају у себи уметности и смисла.

Дужина и дубина

                                           

Пише: Игор Ђурић

За мушкарце је дужина веома важна. И, дубина. Дужина пениса и дубина џепа. Због самопоуздања. Женама је то још важније, и нема то код њих никакве везе са емоцијама или самопоуздањем. Памет је тек на неком нижем месту и служи да се што маштовитије послужиш дужином и дубином, или, да на што бољи начин оправдаш своје губитништво. Код жена, памет ти не служи чак ни за то. Брига их. По данашњим мерилима спонзоруша памет је нешто сувишно и непотребно. Смета баш колико морал и етика.

Дакле, дужина и дубина су победиле памет, етику и морал. Тако је одвајкада било, да се не лажемо. Само што је данас апсурдно да је дубина код жена значајнија од дужине. Ипак, по њима, бољи је дубљи џеп а о дужини се много не размишља. Нема се кад од куповине и трошења.

Грех

Пише: Игор Ђурић

Је ли грех: смрдибубу бацити у говна?

Је ли грех: вратити бубашвабу у домовину?

Је ли грех: бити човек а не бува?