СТИВРИЗ – СТИВ РИВС
Суперхерој мог детињства!
Седео сам на тераси моје омиљене кафане, одмарао очи посматрајући озеленели парк, мезетио млади сир уз пиће, уживао у лепом дану и гледао своја посла прислушкујући шта се говори око мене. Па наравно, увек „одвојим“ уво да чујем шта се прича около, између осталог, због тога и идем у кафану, да чујем лепог српског народног говора, по коју причу или трач. Временом сам се осамио, постао сам самотњак, удаљио сам се од људи и народног говора па то лоше утиче на моју и онако лошу литературу.
За суседним столом, три средовечна мушкарца евоцирају успомене из младости и ЈНА. Са сетом се присећају како су некада били млади, лепи и јаки.
Чујем једног од њих како каже:
- Био сам јак као Стив Ривс!
Зазвонило ми је то име у средњем уху, еустахијева труба је затрубила за узбуну! Име ми се учинило познатим али у тренутку нисам могао да се сетим откуд га знам и када сам га први пут чуо?!
Потегнух за чашицом, искључих се из прислушкивања (део око ЈНА мало ме је интересовао) те почех да пребирам по сећањима и фројдовском несвесном.
Вратих се, мислима и сећањима, у детињство.
Ту обично пронађем одговоре за своје странпутице и недоумице.
Присетим се слика и сцена.
Чујем мајку како ми говори:
- Попи' млеко да будеш јак ко Стивриз.
Слушам даље:
- Поједи грашак да порастеш ко Стивриз!
Ја поједем па подигнем руку и стегнем песницу а она ми опипава мишић и каже:
- Видиш!
После ми је било јасно, тада нисам знао, да мајка име Стив Ривс изговара Стивриз а да ја не знам да је то човек и глумац већ мислим да је у питању неко надпиродно створење и митско биће.
Сећам се да су и многи други из окружења име славног глумца изговарали погрешно. Уместо Стив Ривс – Стивриз!
Чујем:
- Имаш мишиће ко Стивриз – говори ми ујак у ретким посетама нама.
- Ти си Источки Тарзан – каже ми старији брат.
- Нико не сме да те дира, ти си Херкулес – теши ме тетка, уплаканог и од деце пребијеног.
Баба ми је рецитовала јуначку народну песму Марко Краљевић и Стивриз.
Добро, ово последње сам измислио за потребну динамику приче и мало лошег хумора, али, признаћете, лепо звучи.
Али, сви горе побројани снагатори и митови имају нешто заједничко а то је да је Стив Ривс глумио и Херкулеса и Тарзана. Приде и Сандокана те Спартака. На крају и вестерн јунаке. Није глумио само Марка Краљевића.
Стив Ластер Ривс (Stephen Lester Reeves) се родио у Монтани 1926. године а преминуо је у Калифорнији 2000. године. Био је бодибилдер и глумац. Америчка национална икона, ратни херој.
Мистер Америке постао је 1947. године а Мистер Универзума 1954. године. Светску славу потврђује на филму, његове филмске улоге су га учиниле планетарно препознатљивим.
Снимио је много филмова, доста од њих су били и они нискобуџетни, глумио је углавном хероје вичне мачу и борби, историјске и митске личности, скоро увек у први план показујући своје тело у центру кадра. Много је снимао у Европи, тачније у Италији. Једне године је снимао и у Србији, у неком селу близу Стајићева, где га је, како каже урбана легенда, у рвању победио неки локалац по имену Брка из Орловата. Веле да је тај знао да постави клечку те је надмудрио снагатора.
На врхунцу своје славе био је један од најплаћенијих глумаца у Европи. Уосталом, одбио је улогу Џејмса Бонда у филму Доктор Но (1962) управо због малог хонорара који му је био понуђен за ту улогу.
Улогу Самсона одбио је 1949. године јер је тражено да за потребе филма Самсон и Далила смрша неколико килограма што он није хтео. Уместо њега, партнер Хеди Ламар у том филму био је Виктор Матјур, такође велика фаца и заводник женских срдаца.
Из горе наведених редова може се закључити да је Стив Ривс поред своје мускула(то)рне грађе имао у себи и карактерних особина вредних пажње. Држао је до себе и својих принципа!
Говорило се за њега да има тело бога!
Био је узор и идол потоњим генерацијама снагатора са великог филмског платна. Арнолд Шварценегер је говорио да су му идоли и инспирација у животу били Стив Ривс и Рег Парк (1928-2007).
Када се повукао из глуме (због повреде на снимању) основао је своју компанију, писао је књиге и узгајао коње. До краја живота залагао се за бодибилдинг без стероида. Животни узор му је био Џони Вајсмилер (од Међе до Стајићева нема ни седамдесет километара а Орловат је мало ближи).
Али, оставимо се његове биографије и вратимо се поново у наша детињства (колективно несвесно)!
Како је то Стивриз постао личност за пример, мерило успешности, синоним за снагу о храброст, суперхерој нашег времена, па и мој?!
Када се прославио улогом Херкулеса и постао препознатљив и на нашим просторима то је било 11 година пре него ћу се ја родити. Да ли је отац водио мајку у биоскоп да гледају тај филм у својим походима ка седмој уметности?! Отац је био фанатични филмофил и гледао је стотине и стотине филмова.
Или је мајка једноставно прихватила моду и сленг тог времена и старијих синова (који су сигурно знали за њега јер су већ били на прагу адолесценције)и самим тим сматрала да Стивриз треба да ми буде узор и инспирација и најмлађем детету, иако је погрешно изговарала његово име и чак сумњам да је уопште и знала о коме се ради. Мислим да је и за њу то био неки епски јунак попут Марка Краљевића.
Јер, присећам се, време мог одрастања било је везано за вредности попут снаге и храбрости. Горе поменута баба ми је заиста редовно читала јуначке народне песме и изводе из Баранинових књига. Дечије свађе, наивне туче, мерење снаге и храбрости чудним тестовима, упоређивање бицепса и трицепса, све је то био део фолклора нашег (и мог) одрастања.
Тело па ум а пре свега осећај за правду!
Менталитет нашег одрастања и сазревања претпостављао је снагу и храброст испред осталих вредносних категорија.
Танатос испред ероса!
Били смо углавном амбивалентни али смо маштали за алфа статусом у чопору.
Живели смо на поднебљу вечне борбе за опстанком!
Проблеме у одрастању и борби за своје место под небом нисмо решавали код психолога (или, не дај боже, код психолошкиња) већ сами или уз помоћ браће.
Нисмо ишли у теретане већ на њиву, ливаду и у шуму. Радили смо за породицу (која нам је била светиња изнад свих осталих) и доприносили њеном напретку а уједно и јачали смо своје мишиће копањем, сакупљањем сена или сечом дрва. Спортом смо се бавили али у слободном времену!
Зато није ни чудо што су родитељи желели да им деца буду као Стивриз. Породица је била јака колико је то био њен најслабији члан.
Могу само да замислим колика је била његова популарност када се његово име примило у народу као синоним и метафора за снагу и величину, за божанску непобедивост, и када је постало део народног говора и фолклора. Био је суперхерој у времену и поднебљу које није знало шта су то суперхероји али је имало своје народне јунаке.
Ето, тако ме је један случајно (?!) прислушкивани разговор непознатих људи у кафани вратио у детињство и оживео ми успомену на давно заборављеног идола, у време када сам мислио да нема јачег бића на свету од неког имагинарног дива по имену Стивриз. Он је за мене био оличење снаге и храбрости, митско биће, народни херој попут Марка Краљевића, Херкулес, Сандокан, Тарзан, Спартак. Све је био само није био човек, а камоли глумац! Нисам ни знао за то јер да сам тада знао да је он само неки бодибилдер из Америке он мени не би значио то што је значио.
Био је наш идол и узор, сматрали смо да само уз помоћ такве снаге можемо преживети недаће бурног и крвавог поднебља. Он за нас није био Стив Ривс! Био је Стивриз! Нама није био потребан глумац већ Арханђел победе и опстанка!
Требало је да проживим још неколико година, да се замомчим и смањим маштање па да схватим да Деда Мраз не постоји и да је Стивриз у ствари Стив Ривс. Онда је Брус Ли победио Чака Нориса На змајевом путу! После је стигао сирови Шварценегер којега су гледале генерације које сам све мање разумео. Нисам више био дете. Постао сам човек који има своје дете.
Ако сам у неком периоду свога живота све мање разумео генерације које су долазиле после мене, данас, после много година, о садашњим генерацијама и њиховом систему вредности ништа не знам и не разумем их ни јоту. То су ови чији су идоли дерпе-и са такмичења за Песму Евровизије, отуђене особе што машу букетићима (китама) цвећа уместо песницама. Ово је време када бодибилдере не гледају жене већ мушкарци са потпуно другачијим мотивима од наших, ондашњих.
Кратко речено, ми смо хтели да будемо мачо а ови би да буду пичо!
Нама су мишићи требали да будемо алфа мужјаци и освојимо право на женку а данас, чини се, мишићи су само украс око шупка!
За крај ове приче, која ће вероватно бити забрањена по мрежама, нећу ништа закључити, нити ћу поентирати. Поставићу једну моју песму, која је написана пре петнаестак година, из збирке Људи моји – Песме о паланачким ликовима, а која одсликава систем вредности и менталитет времена о којем говорим:
БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН
ДИЗ'О ЈЕ ТЕГОВЕ ВАЗДАН
БИО ЈЕ ЈАК МОМАК
И ИМ'О РАВАН СТОМАК
ПО ЊЕМУ ЈАЧЕГ НИЈЕ БИЛО
ФАТМИР ЦИГАНИН ШТО ГА
НА ИГРАЛИШТУ ИЗМЛАТИ
ТО НИЈЕ МОГ'О ДА С'ВАТИ
ДУГО ЈЕ БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН
МОЛИО БАБУ ДА МУ ДАДНЕ
ДА НЕ МОРА ДА ИХ МАЗНЕ
ДВЕ КОНЗЕРВЕ ОД ПО ПЕТ КИЛА
ПРАЗНЕ
ОСТАЛЕ ЈОШ ОД КО ЗНА КАД
И ОД КО ЗНА ЧЕГА
А БАБА ЈЕ ИМАЛА ДРУГЕ ПЛАНОВЕ
ЗА ТЕ КОНЗЕРВЕ И ЈЕДВА ПОПУСТИ
КАД НАЈЗАД КОНЗЕРВЕ ИЗМОЛИ
СТРИЦ НЕ ШЋАШЕ ДА ДОЗВОЛИ
ЗА ГВОЗДЕНУ ЋУСКИЈУ ИЗ ШУПЕ
КОЈА МУ ЈЕ СЛУЖИЛА ЗА НИШТА
И СА КОЈОМ НИЈЕ ИМАО
НИКАКИХ ПЛАНОВА
АЛ' БЕШЕ ШКРТАЦ
ТЕ БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН
БЕШЕ ПРИНУЂЕН ДА ЈУ ЗДИПИ
ЈЕДНОМ КАД СТРИЦ БЕШЕ ПРИПИТ
ШТО ОВАЈ И НЕ ПРИМЕТИ
У ПРВО ВРЕМЕ
НА ЦЕМЕНТ ЈЕ ЧЕК'О
ДО ВРЕМЕНА КАД СУ
ЗИДАЛИ КЛОЗЕТ ПОЉСКИ
И ТУ СЕ ПОТРУДИО СВОЈСКИ
СРЕЋОМ ТО БЕШЕ У СКОРИЈЕ ВРЕМЕ
ЈЕР ДЕДА СПОРАД СЕБЕ
НЕ 'ТЕДЕ У НОВОМЕ КУПАТИЛУ
НИ ЗА ГЛАВУ ЖИВУ
ТЕ ЈЕ СТАЛНО ИШ'О У ОБЛИЖЊУ ЊИВУ
ШТО УКУЋАНИМА НЕ БЕШЕ ПРАВО
И ТАКО БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН
НАПРАВИ ТЕГ
И ПОЧЕ ДА ПОСТАЈЕ ЈАК
КО НОРИСЧАК
ИМАО ЈЕ ТАРЗАН БОЛЕ
И ЏАК ПУН ПЕСКА
ШТО ИСТО ОСТА ОД КЛОЗЕТА
ОКАЧЕН НА ДУД ИЗА КУЋЕ
ПА ЈЕ ТУ ДИЗАО ТЕГ
И УДАРАО ПЕСНИЦАМА ПО ВРЕЋИ
КОЈА НЕ УЗВРАЋА УДАРАЦ
КАКО ЈЕДНОМ РЕЧЕ БРУСЛИ
ДЕДА МУ ЈЕ ГОВОРИО
„ИДИ У ЊИВУ
ПА СЕ ОНДАК ТАМО ЗНОЈ
'БЕМ ТЕ БЛЕСАВОГ“
АЛ' БОЛЕТУ ТО
НИЈЕ ПУНИЛО ОКО
ТАРЗАН НИЈЕ МАРИО ЗА ТЕХНИКУ
ИШ'О ЈЕ НА ЧИСТУ СНАГУ
И ДА ВИДИШ ВРЕМЕНОМ
МИШИЦЕ БОЛЕТОВЕ ПОСТАДОШЕ ТВРДЕ
И ВЕЋЕ
ДАЛ' ЗБОГ ТЕГА ИЛ' ЗБОГ ВРЕЋЕ
И НЕКО МУ РЕЧЕ
„ЈАК СИ К'О ТАРЗАН“
ЏОНИВАЈСМИЛЕР
ОТАД БЕШЕ НА ГЛАСУ КО НАЈАЧИ
И НИКО НЕ 'ТЕДЕ ДА СЕ ЈУНАЧИ
ТЕ ПРОВЕРАВА
ИСТИНИТОС' ИЛИ ЛАЖНОС'
ЈАКОСТИ ЊЕГОВЕ
ПА БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН
ПОСТАДЕ ВАЖАН У КРАЈУ
ЗАХВАЉУЈУЋ' РОВИТОМ ЈАЈУ
КОЈЕ ЈЕ ПИО НАШТИНУ
КО РОКИБАЛБОА У ФИЛМУ
ИЗГЛЕДА ДА ТАЈ НЕСРЕТНИ
ФАТМИР ЦИГАНИН
РАМАДАНА КОТЛОКРПАРА СИН
НИЈЕ ЧУО ДА ЈЕ БОЛЕ НАЈЈАЧИ
ЧАРНУШЕ СЕ НА ИГРАЛИШТУ
ОКО ЛОПТЕ
И ФАТМИР ПРЕБИ БОЛЕТА
КО ВОЛА КАД У КУПУС ЗАТЕКНУ
СВИ СУ ЋУТАЛИ
И БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН
И ФАТМИР ЗВАНИ МАНДОВ
СМЕНА СЕ ИЗВРШИ ТИЈО
АЛ' СВИ СУ ЗНАЛИ
БЕЗ ДА СЕ ПИТА
БОЛЕ ВИШЕ НИЈЕ БИО ТАРЗАН
БОЛЕ ЈЕ ПОСТ'О ЋИТА
КАД СУТРАДАН БЕШЕ У СТАЊУ
БОЛЕ ОДЕ ИЗА КУЋЕ
ЗАТЕЧЕ ДЕДУ НА ПАЊУ
ИЗАШ'О ИЗ КЛОЗЕТА БЕШЕ
УПРАВО ЗАВИО ДУВАН
И КРЕСИВОМ КРЕШЕ
„ДЕЛА
БАЦИ ТА ГОВНА
ДОКЛЕН ТЕ И ЦИГАНИ БИЈУ
'БЕМ ТЕ БЛЕСАВОГ“
ДЕДА МУ РЕЧЕ
БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН
НАСТАВИ ДА БИЈЕ У ЏАК
МАДА ЈЕ ЈОШ У ТОКУ НОЋИ
НЕПРОСПАВАНЕ ЈАШТА
С'ВАТИО ДА НИЈЕ
СВЕ У СНАЗИ
ДА ЈЕ НЕШТО И У СРЦУ
ТЕ ДА НИЈЕ ИСТО ИЗАЋИ
ВРЕЋИ ИЛ' ФАТМИРУ НА ЦРТУ
