Есеј о сиси(ама)....

 Пише: Игор Ђурић

Од кад смо први пут посисали

гледамо њих

као хипнотисани

Што би рекла Ерика Џонг

''тик-так: буп, пауза, буп''

Желимо нежност

дечачки анимално

да нас привију уз њих

(и само уз њих):

''тик-так: буп, пауза, буп''

Постајемо бескичмењаци

временом

кривимо вратове

као диносауруси

да боље видимо

што више зелени дохватимо

кад прођу (углавном туђе):

'тик-так: буп, пауза, буп''

А онда

свеједно кад

али већ дуже време

свакако

не чује се више: ''буп, буп''

више је то: ''блоћ, блоћ''

Оне су постале пластика

Ми постајемо педери

Игор Ђурић

***

                                                                ОПШТИ ИНТЕРЕС
                                                                     Есеј о сиси x 2
  

                                   Клеман Маро, француски песник, написао је песму под насловом ''ЛЕПИМ СИСАМА'':

„Једне сисе од јајета беље,

Сисе од белог сатена жеље,

Сисе да постиде ружу у цвету,

Сисе лепше од свега на свету,

Тврде сисе, не сисе: округле

Белокосне мале кугле

На чија је средишта села

Јагода или вишња зрела.

И кунем се да је тако:

Нико их не виде, нико так'о.

Сисе што с рујним вршком ничу,

Сисе што се никад не мичу,

Ни да дођу ни да оду,

Ни у трку нит у ходу;

Лева сиса слатке жмарке

Увек је далеко од своје другарке,

А обе сисе сведоче, беле,

О лепоти особе целе.

Кад вас види, човека повуку

Жеље потекле из руку

Да вас пипа, да вас ваља

Ал се уздржати ваља

И лепоти тој не прићи,

Јер ће друге жеље стићи!

Дивне сисе, ни крупне ни мале,

Зреле сисе, за љубав стасале,

Сисе што дању и ноћу кличу:

"Дајте нас што пре неком младићу!"

Сисе што ти јелек одмичу, од тела

Барем за два палца цела!

С правом ће оног срећником звати

Који ће вас млеком напунити знати,

Кад девичанске сисе прене

И створи груди зреле жене“.

Писао сам већ да неким женама није много важна памет и остало, већ се све сведе на ''дужину'' и ''дубину''. Али!!! – ни мушкарци према женама нису ништа бољи по питању перцепције приоритета-квалитета. Неке жене у животу више успеју сисама него врхунским моралом и вансеријском интелигенцијом. Код мушкараца-свиња више вреди кило-и-по сиса, него докторат на Сорбони, него поштење, него искреност, него пожртвовање, вера, љубав. Све пада у воду кад затресе цунами  на женским грудима. Године верности, одрицања, пажње – једне жене, а према себи, мушкарац прода због сиса друге жене. Кад се појаве велике груди не тражи се никакав додатни аргумент, не тражи се потребна документација, макар: часна реч. Најпаметнији занеме пред аргументима дубоког деколтеа. И, ако најчешће за дотичног неће бити никакве користи (осим визуелног ефекта): од присутних груди.

Милан Кундера је негде написао: Жене се деле на две категорије: оне са великим сисама и оне са великом задњицом. На жалост, врло је тешко наћи златну средину, и ако већина правих мушкараца томе посвећује читав живот“.

Не заборавите да су сисе пре свега дојке.

Не постоје бујна попрсја код жена уколико нису од природе дата.

Креирају ли сисе начин живота и животни филозофију?

Да!!! Већина девојчица адолесцентског, па и млађег, доба и узраста одмах би отишла ''под нож''. Силиконе сматрају врхунцем свога животна успеха а све остало чистим губитком. Примамљиво је то у њиховим очима, није чудо. Кад год укључе телевизор, отворе новине , оду на концерт, оне не идентификују ништа друго као успех (по њиховим погрешним мерилима) до силиконских протеза.

Некако смо ми мушки у губитку, цирка једно пола века. Још од времена између два велика рата и пар десетина година после тога кад су жене заиста биле женствене, лепе и природне. После тога, седамдесетих година, разни модно-педерски лобији намећу жену танку као трска, мршаву, равну – ваљда да би изгледом више подсећала на дечачиће и мушкарце. Манекенке су шетале без душе у носу, јадне, дрогиране. Част су браниле оне које нису хтеле да се подвргну жељама оних који и не воле жене. Онда се појавило ово чудо са силиконима. У почетку стидљиво, доступно богаташима а данас се силикони (чак и у Србији) поклањају за осамнаести рођендан.

Велике женске груди поседују магичну моћ. И ако би се нашло десетине објашњења због чега је то тако: не треба трагати за њима. Једноставно је тако. Чак и ове вештачке поседују део те моћи, то је очигледно чим се толико посеже за њима. Али, није то: то! Мислим код оних у главу здравијих.

Сад, тачно је, може се приговорити овој причи: да нису све жене такве, да има разних, да има правих. И то је истина. Само ја овде не говорим о конкретном, већ говорим о обрасцу, о ономе што се намеће, што креира не-укус, мњење, систем вредности. Јер у свему овоме највише губе праве жене. Оне су приморане да посежу за тиме (а у прљавом мушком свету): како би успеле. Џаба им квалитет, памет, лепота... Зар не видите да жена више нигде не може успети уколико своје противнице не победи ''за прса'', ако није ''радила на себи''. Лакше се пробијају напумпане бабетине него младе, лепе и талентоване девојке које се ослањају на оно што су им Бог и природа подарили преко наслеђених гена. Па чак и када таквој природа дадне велике и лепе сисе - она друга увек може да тури веће.

Свуда је то неукусно, није наш изум. У књизи ''Једна година у Њујорку'' написао сам својевремено:

„У Америци је све претворено у сису. Женску сису. Женску велику сису (јер, да се разумемо, постоје мале сисе и мушке сисе а и кравље или козје на пример). Дакле, женску сису (велику). Комада: 2. И словима: две. Све зависи од великих сиса. И са свију страна нас притискају и гуше велике сисе. Стварају у нама неугодан осећај клаустрофобије. Нема места за све: и за људе и за сисе. Угрожавају нас велике сисе и све су веће и веће (што је најгоре).

Сисе су гаранција успеха. И што су веће то је и успех крупнији. И за оне који их носе и за оне који се служе са њима - на завист (већу и већу) оних који их само гледају.

Сисе и само сисе. По неки гуз или нога, чисто реда ради, по неко лице (иза кога нема карактера) или коса (у којој нема природног сјаја) - чисто јер се без тога не може ма колико је небитно. Па опет, обрни окрени: сисе. Толико сиса да почињу човеку да се гаде. У реду, у почетку је било интересантно. Поготово нама из сиромашнијих и руралнијих подручја. Али се претерало. Забога, толико месишта, сала и силикона. Осети се човек нездраво.

Сисе су у порцијама. Сисе су у књижарама, на платнима, нотама описане, скулптурама овековечене. Сисе потписују уговоре, сисе добијају изборе. Оне су сва овдашња памет. Оне су израз саучешћа. Одраз госпоштине. Без великих сиса, у било којем својству и увек упарених, данас у Америци немаш ни имена ни порекла.

Ако немаш велике сисе - ниси жена.

Ако твоја жена или љубавница нема велике сисе - ниси мушко.
За сису ћеш добити милионе - за верност нећеш ништа.

Још је у своје време Бора Ђорђевић стиховао:''Америка воли код девојке када има две велике дојке...''.

Али, када је настајао овај стих силикони су били реткост и привилегија само најбогатијих а данас пола чистачица са којима радим уградила је по нешто на себи. Може ли се онда замислити размера?!?

Сиса је једна али увек иде у пару.

Због великих сиса около заборавили смо праву, мајчинску, хранитељску симболику сисе.

Сисе на жару. Поховане сисе. Пуњене сисе. Филети од сиса. Дупла порција сиса. Супа од сиса. (Млеко више нико ни не помиње). Сисовача - препеченица. Сисквоч - добра мешавина вискија.

Не помаже ти никаква памет када потонеш у ''аргумент'' деколтеа великих сиса своје саговорнице“.

Оволико приче о сисама: помислиће људи да сам опседнут. Нисам!!! – више него је нормално. Нисам али волим: зашто не уживати у лепоти - па због тога постоји уметност. Волим, као и сваки нормални мушкарац који воли жене. Који воли једну жену а самим тим и све остале. Који воли све у једној. Имати све жене света у једној – скоро је немогуће доживети, сан је свакога мушкарца и привилегија веома малог броја. И све друго треба да је ту: породица, пријатељство, партнерство. То је то: наћи у једној све, не тражити у свима једну – јер свака је за себе и свака је уникат. То су две алтернативе, два правца. Не можеш бити срећан у многима ако ниси нашао срећу у једној. Између љубави и свакодневног живота јесте: секс. И све што иде уз то – јер секс није само коитус. Секс је једна целодневна игра, начин живота, ишчекивање, скривање, откривање. Наговештај. Свакодневне активности. Где у овој причи препознати или поставити духовност и филозофију силикона. Какве везе имају силикони са духом?

Не дајте се жене!!! Има вас. Ваше груди су лепе онакве какве јесу. Ваше усне су најсензуалније кад сте искрене и кад лажете: без додатака. Ваше задњице су управо онакве какве треба да буду ма колико различито изгледале. Увек постоји неко ко ће се лудо заљубити у вас и ко ће балавити за вама. Презирите силиконе: до вас је. Мушкарци не могу исправити ништа јер су свиње. На вама је много тога вредно божанског поштовања. Имате духа, дајете нам осмех, сузу, искрен поглед, разумевање, често се жртвујете због љубави, често нас варате, волите нас чак и кад сикћете као мачке на нас, мрзите нас кад сте умиљате. Дајте нам своје несавршенство.

ЧИТАЈ: esej o sisama - po drugi put među srbima...

Шумадијски астал

 

Пише: Игор Ђурић

https://srbij-a.blogspot.com/

Постоји ''шведски сто''. Он је намењен онима који нису гладни. Има од свега по мало и никад у довољним количинама. Оно, навале и они кад је храна џабалука али то раде као да им није до тога. Зато је то курвинска ствар. Због чега ''шведски сто'' тешко функционише у Србији?

Прво, јер је то за разлику од њихове курвинске работе код нас то домаћинска ствар. А, друго, зато што људи код нас хоће: кад једу, да се наједу и преједу. Нисмо 'тице, људи смо и ако Срби смо.

''Шведски сто'' је за Швеђане. За нас је ''шумадијски астал'': све редно и како требује да ти се приноси док ти седиш. "Шведски сто" је да се види, "српски" да се једе. "Шведски сто" је да се испуни форма, "српски" да се дочекају гости. "Шведски астал" је, да рекемо, добар само ако се на њему снимају добри стари шведски порнићи са Швеђанкама на пумпама, интернатима, па, ето, и на столовима. Швеђани су хладни људи, па су ето Швеђанке бивале прикраћене што се, опет да речемо, њима не би десило да су послуживане са "шумадијског" а не са "шведског" стола (или на столу, да, рекнемо, поново). 

На нашем столу се пије, на њи'овом: ич. На нашем столу се разговара, са њином: јок!!! Наш астал има чело и зачеље, по којима се мери какав је који човек и какав му је углед, њи'ов је обично округ'о (па на ћоше) и не седају за њим да не би морали да се додирују лактовима са комшијама, јер презиру људе уопште а комшије поготову. Ни ми не стојимо баш најбоље са комшијама али се макар мрзимо људски и са жаром, и макар (јопет) седамо за истим столом на даћама.

''Шведски сто'' некако треба да освајаш. ''Шумадијски'' да браниш. Кад се негде ''појави'' ''шведски сто'' сви се сјате према њему, опкољавају га, нагрћу из овала, па се опет враћају док га не опустоше: ко Хуни. ''Шумадијски астал'' се брани из бусије, заседнеш, заузмеш положај и не повлачиш се док те не изнесу са фронта, онако: по српски, као на Церу. За нашим столом ти водиш одбрамбену битку, за њиховим: освајачки рат. По томе се као народи и културе разликујемо. Кад си код ''шведског стола'' увек ти се чини да ћеш остати гладан. Код ''шумадијског'' се питаш: хоћеш ли издржати?! За ''шведски сто'' у Србији мораш имати добре лактове и снаге као да се гураш у аутобусу на релацији Београд-Лазаревац. За ''шумадијски астал'' мораш бити издржљив и дружељубив.

Јебеш сто за који не можеш да седнеш. Јебеш ручак за који мораш да се лакташ. Јебеш јело ако ниси жељан нечега, ако ти нису "гладне очи", ако си сит свега. Јебеш ручак где отимаш, где те не нуде и трпају ти највеће парчиће у тањир, где ти не гурају виљушку у уста и где не наздрављају те укрштају са тобом између два залогаја. ''Шведски сто'' му дође као неко само-послужење али у комунистичком маниру: узми колико ти треба (а ради колико можеш). 'Де то иде код Срба, мислим, тај комунизам. Ми волимо да трошимо више него што имамо и да једемо више него нам је потребно. Не можеш сам узимати храну, како рекох, мора неко да ти је приноси и да те нутка. Најзад, мора неко и пиће да ти сипа, да наздравља са тобом, да укршта чаше.

''Шведски сто'' ради по принципу: то вам је што вам је и колико вам је, те од кога је и превише вам је. Не може то у Србији. Код нас свега може да фали али хране за госте: не! Ако смо Срби и домаћини иако смо Срби. Ако смо Швеђани онда нећемо ни имати госте па је свеједно какав нам је астал.

''Шведски сто'' је за сите људе - зато он није за Србе који су гладни чак и онда кад су сити.

Волим шведске порниће ама "шведски астал": јок море!!!

ЕСЕЈ О КУРВАМА...

 

Пише: Игор Ђурић

Пол Верлен, поред лирике, пише и ово у својој песми „УВЕРТИРА“:

„Хоћу да се удубим у ваша стегна, у ваше гузице,

Курве, једине божије свештенице међ нама.

Зреле лепоте ил не, искусне ил почетнице,

О, не живети више осим у вашим пукотинама и браздама“.

Дејвид Херберт Спенсер је некада написао: ''Ако жена не носи у себи малчице од проститутке, она је глупача или мртво пувало''.

...Данас, када се сви около курвају - на све начине - тешко је пронаћи праву и изворну курву у дословном и историјском значењу тог појма, жену која за новац може и зна да мушкарцу испуни снове. Самим тим, тешко је и распознати ко је курва а ко није, ко је мушко а ко женско - уосталом. Сви се курвају (и мушки, и женски): а, правих курви више нема. Сви се за све курвају и то понајвише на духовном нивоу са материјалним аспирацијама. 
      Строго физички без духовне позадине али са конкретним планом и циљем се дају само спонзоруше али је то тотално другачија релација. Спонзоруша ради све што и курва: а опет није курва (али ми се чини да су спонзоруше спољњим изгледом много атрактивније од класичних курви а у кревету су немерљиво фригидније од курви). Док курву може да има свако онај ко може да плати одређену тарифну цену (макар и пуки сиромах), спонзорушу може да има само онај ко има много пара, кућа и скупа кола, и то у континуитету, а успут би било пожељно да буде и приглуп (што је најчешћи случај). Курва може примити и неколико муштерија за ноћ, јер то јој је посао и од тога живи и децу храни, док се спонзоруша труди да се што више веже за богатуна јер јој је то животно опредељење и циљ - да не компликујемо: хоће да га опељеши. Курва ради занат, спонзоруша би да се уда и ухлеби. Курва продаје тело, спонзоруша би продала душу - да је има - овако само продаје образ. Курва може да заволи некога, спонзоруша никада и никога. И курву може неко и некада да заволи, спонзорушу нико и никада. Курва је људско биће а спонзоруша ствар за показивање (као скупи ауто).

''Јавне куће'' постоје од настанка првих цивилизација. Под разним називима и системима организације. Средњевековни градски оци по Европи су институционализовали борделе да би ствари држали под контролом и убирали приходе а најчешће су од тих прихода финансирали универзитете (од којих су неки и данас престижни). Отуд су данас, и јуче, питомци тих престижних колеџа углавном људске курве које малим народима и обичним људима загорчавају живот. Поред тога, од старога заната су наследили да могу да се плате и купе.

Куд се дадоше курве? Нема их данас у Србији. Нисам чуо да нека још ординира по градовима које знам и по којима се крећем (да се разумемо при томе не мислим на разне пословне пратње и сличне глупости већ мислим на праве курве са собицом у предграђу, подераним чарапама, лавором у ћошку и белом постељином). Јесу ли то курве из Србије отишле у неке сретније крајеве где су мушкарци још способни да плате за сат-два праве љубави? Је ли Србија постала толико сиромашна земља да нема посла ни за курве? Је су ли се и курве придружиле милионској армији незапослених у Србији? Или су отишле у политику? Биће да је ово последње.

Стварно, куд се дадоше јавне куће? Од кад је технологија узнапредовала, а људи се још више покварили, изгледа да смо убиством јавних кућа у класичном смислу, кабловима довукли борделе у своје домове и душе, на крају крајева и у најгорем смислу речи. Колико смо духовно ојаловили показује и чињеница да нема добрих старих бордела са све фењерима испред. Како је то лепо и искрено звучало: јавна кућа. То може да асоцира само на нешто лепо и слободно. Јавно - ништа се не крије. Кућа - симбол блаженог мира, топлине, спокоја, родитељске бриге о теби. Па шта? - у свакој кући се ''ради'' исто што и у тој ''јавној''. Жене су давале топлину за нешто хладног и одвратног новца. Данас жене за пуно новца дају само хладну прорачунатост и прорачунљивост. А мушкарци једнако сањају о курвама. ''Хоћемо калуђерице на улици, домаћице у кухињи и курве у кревету!'' - ридали су мушкарци у потрази за животним сапутницама. Остатак мушкараца, додуше, данас сања о другим мушкарцима. А шта су жене очекивале од будућих силеџија са којима ће провести живот? Ништа! Апсолутно и искрено: ништа!

Куд се дадоше, на крају крајева, и курве? Оне праве, изворне, по дефиницији а не данашњи сурогати. Јер, ту постоје нијансе које су и те како важне. На пример, виши хијерархијски степен курве јесте куртизана. Куртизана је образована курва са уметничким аспирацијама. Блиска јој је хетера која је интелектуалка међу курвама. Проститутка је емоционално дефинисана курва. Од курве можеш очекивати и нешто више од секса (неко осећање на пример и нешто људскости). Од проститутке само секс. Од блуднице само блуд и то најтананије па самим тим и најсладострасније врсте. Јер, блудница блуди. Блудом се често пређе граница. Блуд је ''са оне стране''. На тој другој страни блуда јесте разврат. Развратницу не можеш више разуму вратити. Ту су и камењарке од којих не треба очекивати баш ништа вредно помена. Похотнице све чине себе ради и прохтева похоте своје. Бити дроља - то је стање духа. Фукса и флинта су испљувци сленга. Грешница нема никакве везе са темом коју елаборирамо. Ни прељубница. То су ексцеси. Јесу правило али на нивоу појединачности. Нимфоманка јесте психијатријски случај курварлука. Уличарка је физички радник међу курвама. Радодајка воли, брате, то што ради. Постоје и call-girls које су мобилне курве. Постоје и оне које дахћу у телефон или оне које се називају пословном пратњом које можемо још звати и бизнис курварлуком. Спонзоруше су неталентоване и јефтине курве, и, за разлику од камењарки оне су асфалтарке и сплаварке - али истог духовног и менталног склопа. Мадам је курва која је успела у животу. На самом крају лествице смо ми мушкарци као највеће курве међу курвама, јер, не курвају се жене када дају тело за новац већ се курвају мушкарци који им за то плаћају и који су толико бедни да нису у стању да нађу себи жену без пара.

Наполеон је са првом официрском платом у џепу, имао је око седамнаест година, кренуо у неки парк да тражи и нађе себи курву. Рекао је проститутки коју је одабрао да је дошао по ''једно филозофско искуство''. И јесте то била филозофија а мање физички посао за њега. Кажу да је имао мали уд, ''као Венерин брег код жена'', који му је приликом аутопсије одсечен, чуван је у тегли са формалдехидом, и најзад продат на Кристијевој аукцији 1969. године. Злобници тврде да је Наполеон, император који је освојио целу Европу, имао мањи пенис од Жозефининог клиториса. Можда је зато за њега то било филозофско питање и, у неку руку, курве биле филозофи. Јер оне јесу и то, и психијатри, и психолози, и родбина која ће те саслушати и на чијем рамену можете плакати. Све оне могу бити кад треба и кад се плати.

Као што видите врло комплексно питање.

ПС

„Један рукописни документ у облику меморандума што га је поднео неки непознати полицијски поручник налази се у архивама париске полицијске префектуре. Он потиче приближно из године 1762. У њему поручник процењује да у Паризу има отприлике 28 хиљада проститутки“.

*Беше то време када је Париз имао око 600 хиљада становника'',

* A.J.B. Parent- Duchatelet, ''De la Prostitution dans La Ville de Paris’’, Paris 1857. година

Дакле, пре две стотине и нешто година сваки двадесет и други становник Париза био је: курва.

„Тврди се да у Лондону има 50 хиљада проститутки не рачунајући издржаване милоснице“,

M. D’Archenholz ‘’A Picture of England’’. London, 1789. година

Кад смо већ код статистике а ако је веровати др. Вилијему Сангеру и његовој Историји проституције – 1858. године у Њујорку је живело приближно око 700 хиљада становника. Од тога броја проституцијом се бавило око 7860, углавном жена. Крајем тога века је већ је било око 50.000 курви у Њујорку.

Старе курварске државе.

ЧИТАЈ НА БЛОГУ ЈОШ:
ЕСЕЈ О СИСАМА
ШУМАДИЈСКИ АСТАЛ

УКРАЈИНСКА ОФАНЗИВА: ПИРОВА ПОБЕДА!

 

Пише: Игор Ђурић

https://srbij-a.blogspot.com/

Поставља се питање: због чега Руси одуговлаче рат у Украјини, а, евидентно га одуговлаче чим нападају са тако малим снагама и ограниченим средствима?!

Тешко је одговорити на то питање, поготово једном лаику који не располаже ни знањима, ни чињеницама везаним за стратегију, тактику, циљеве и реалним стањем на терену.

Постоји можда оно најопштије и најтачније објашњење: руска војска мора да чува огромно пространство своје територије, мора да обезбеђује најдужу границу на кугли земаљској, мора да одржава ред и мир у многонационалној држави. Но, и поред тога, стиче се утисак да и са постојећим снагама Русија може да ангажује таман онолико војника и технике колико би јој било потребно да заврши што пре оно што је започела у Украјини а да притом не угрози безбедност остатка земље.

Русија је у Украјини ангажовала (тако говоре аналитичари) између 150.000 и 200.000 људи. Међутим, та бројка може да превари. Уколико су то људи ангажовани на фронту, озбиљна армија каква је руска има још толико ангажованих људи у позадини, у разним родовима који опслужују и асистирају војсци на фронту. Они се не виде, почев од посада подморница, бродова, авиона (и оних који их одржавају и опслужују) из којих се испаљују пројектили са велике удаљености, до трупа за радарско и електронско извиђање и ометање, ту су онда и они који су задужени за редовно снабдевање трупа, за њихово лечење, итд. итд.

До сада су, половина септембра 2022., и овако бројчано мале трупе су завршавале посао: споро али уз минималне губитке. Они и сада добро раде али је друга страна, уз помоћ Американаца, применила нову тактику пре свега због пропагандних разлога: на секундарном фронту, уз помоћ сателита и дронова, успели су да пронађу рупу у иначе на том делу фронта слабо брањеној територији и уочили су мањак снага и њихов сумњив квалитет. То су биле углавном снаге сачињене од резервиста из локалних подручја, слабо обучене и без доброг командног кадра. На њих су напали солидно обучени Украјинци (обучавани и опремљени у иностранству) са НАТО техником и, веома је извесно, по први пут и НАТО војници прерушени у стране плаћенике. Рат је ушао у фазу када је очигледно да НАТО ратује против Русије не само техником, логистиком и командом, већ и људством на терену.

На страну, што је такву офанзиву и ограничени успех какав је био на правцу Харкова могуће постићи на било којем делу руске границе (или било чије границе), јер је то огромна даљина и површина коју је немогуће херметички затворити. Дакле, није проблем то учинити! Проблем је шта после тога. И проблем је по којој цени је то учињено!

По ономе што се може видети и испратити, обе офанзиве, и у правцу Херсона и у правцу Харкова, коштале су украјинску страну веома скупо: много погинулих, рањених, уништена техника. То није чак ни пирова победа. То је тежак пораз са дугорочним последицама. Да би се додворили западу, украјински челници су послали хиљаде људи у сигурну смрт а да притом, на југу нису урадили ништа, а на северу су освојили неке територије које уопште нису битне за даљи ток рата (чак су скратили фронт и тако директно погоршали ситуацију сопственим снагама у Донбасу). Можете ли замислити како се осећају укопани украјински војници у околини Донбаса који чекају појачања а та појачања гину у бесмисленим офанзивама и још су им натоварили на врат нове руске снаге и технику. Ове губитке квалитетних јединица Украјина не може надокнадити до краја рата који ће свакако изгубити (овако или онако).

Ипак, мора се признати: ово је било упозорење за Русе и њихове растегнуте снаге и они ће морати да мењају тактику. Територија које морају да контролишу је све више а они остају и даље бројчано инфериорни, и мада се ослањају на авијацију и артиљерију, то не може донети успеха у задржавању освојених територија где треба да се стационирају гарнизони, укопају положаји и одржава јавни ред и мир.

Нема ту велике мудрости, чак ни за лаике попут мене: повећати број војника и технике, убацити у рат модерније наоружање и извршити појачане ударе на украјинске положаје и на позадинску инфраструктуру украјинског апарата, на командне центре, електричне централе и далеководе, железнице, мостове, телевизијске репетиторе, руте снабдевања, парламент, генералштаб, зграду председника.... дакле Руси треба да ураде све оно што су украјински савезници (Америка и НАТО) радили Србији, Сирији, Либији, Ираку... Треба се учинити тако да Зеленски своје твитер поруке и видео записе мора да снима и шаље уз помоћ агрегата уколико буде имао сигнала за интернет.

Невероватно је (а то нервира већ и Русе али и људе који подржавају Русију) колико су Руси толерантни и благи према непријатељу против којега ратују. Када би украјинска страна имала руске ресурсе и војне потенцијале: Москва и Петроград би већ били сравњени са земљом, Русија би била у мраку, мостови би били срушени, метро и возови не би саобраћали, не би било телевизијског сигнала и интернета. Па Украјинци и сада, данас, гађају своје нуклеарне електране и своје мостове (са њиховог становишта: њихови су).

Да се вратим на питање са самог почетка текста: да ли Руси намерно спорије иду и одуговлаче оно што ће се неминовно десити (украјински пораз) осим уколико не избије нуклеарни сукоб великих сила?!

Могуће је!

Ово је међусобни рат исцрпљивања Америке и Русије, преко украјинских леђа. Американци желе да баце Русију на колена, Руси хоће да дестабилизују и ослабе најслабију карику овог сукоба: Европску унију (а тако индиректно ослабе и Америку). И то, за сада, Русима иде од руке, у Европи је инфлација, пад производње, несташице енергената и хране, велика потрошња зарад Украјине, људи на улицама, политичка нестабилност, зима која долази, слабија хигијена због мање купања...

Много ствари из руске тактике се може довести у питање али једна стратешка процена никако не може: у Европској унији нема људи који су спремни и способни да ратују онако како се сада ратује у Украјини!

Нема!

Могу они послати своје професионалне војнике, са све педерима, лезбејкама и осталим џендерима, али никакве користи од њих неће бити када почне да тече крв у потоцима. НАТО војник је научио да ратује само против многоструко слабијег противника, против неопремљених бораца који немају ни авијацију, ни артиљерију, ни дронове, ни хиперсонично наоружање, нуклеарне тактичке пројектиле, ништа... само пушку и сандале. Па они нису смели да примиришу нашој граници за 78 дана бомбардовања.

Конвенционални рат Русије против НАТО-а трајао би само до прве озбиљније кланице и прве потребе да чланице тог савеза (европске државе) буду принуђене да мобилишу резервисте и обичне грађане, а да о ракетама изнад њихових глава у градовима Европе и не говорим. А, онда бих волео да видим португалског, енглеског или данског резервисту како ратује до смрти по рововима у Пољској, Украјини или Литванији?!

Руси се, очигледно, чувају за неки много већи рат, зато им можда и одговара да овај „мали“ у Украјини што дуже траје, све док друга страна не одустане од тог већег рата под притиском јавног мњења, народа, трошкова и кризе која надолази. Док се не суоче са могућношћу да погину. Можда Руси сматрају да ће смрзнути и полугладни Европљани боље схватити да је рат против њих глупост и да их се не тиче тамо нека Украјина.

Да ли је то можда руска стратегија?!

Ако јесте, поставља се питање што се не спроводи са Дњепра уместо са Донбаса?!

Па шта је закључак?

Украјина и НАТО не могу много више од овога што сада чине!

Руси не могу много мање него што сада раде!

Јебеш писање...

Пише: Игор Ђурић

Јебеш писање о политици кад не можеш њиме било шта променити на боље.

Јебеш, уопште, писање кад њиме не можеш утицати на свет који те окружује.

Јебеш неписање – зашто постојати?

Како рекох: какво јебено писаније. Кога брига за то. Савршено функционише та ствар: ви пишите шта хоћете а ми ћемо да радимо шта нам је воља. Брига људе. Мало се насмеју, неко каже: „Свака му част, ако им је рек'о“; други кажу: „Лупета глупости мајмун искомплексирани“; трећи туре коментар и лајк – и: то је то! На истом смо месту одакле смо кренули.

Изливаш свој бес и немоћ у перо, па су ти редови бесни и немоћни. Зајеби. Уместо да оштриш перо, боље би ти било да наоштриш глогов колац. Са неуништивим вампирима ми имамо посла.

Реплика из неког америчког филма коју изговара покојни Робин Вилијамс, један од ретких америчких глумаца који је личио на човека те отуд није могао ни да издржи до краја, гласи у парафрази овако: Мењајте политичаре често као пелене: због истог садржаја и истог разлога због чега се мењају пелене!

Емир Кустурица: Холивуд прави говна, али је најгоре од свега што се та говна некако трансформишу у читаву идеологију а то је већ опасно.

Воли ме - не воли ме!

Пише: Игор Ђурић

Када упаднеш у замку покушаја да преправљаш и исправљаш туђе мишљење о теби (себи), закорачио си на каменит друм који те свакако неће одвести на добро место. Бавићеш се безнадежним и беспотребним сизифовским послом од којега никада нећеш добити позитивних резултата. Другим речима, постизаћеш контраефекат: што се више будеш трудио да укажеш како заправо ти ниси такав каквим те други (они) доживљавају и схватају то ће они бити уверенији да су у праву. Једино је безнадежније трудити се да будеш вољен од свих, или од некога ко те не воли. Треба бити срећан када те воли сасвим мали број људи, жена и осталих, јер, што те мање њих воли то си мања будала, и: супротно.