РАДИО НЕ РАДИО – СВИРА ТИ РАДИО

  Пише: Игор Ђурић

                     

Недостаје ми укључени комшијски радио избачен на прозор од куће и појачан „до даске“, у недељу пре подне, баш у оно време кад се пролеће полако преваља у лето. Хармоника ситан вез везе. Поздравља се и честита тамо некоме нешто. Дан је сунчан, леп. Релаксирајућа мирноћа зрачи из људи: нико нигде не жури. Још се није ни трећа кафа попила. Неки су већ четврту ракију сипали и мезете сир. Башта се риља. Најбоље се башта риља кад свира радио на прозору.

Сад, неко ће рећи: какве су ово глупости и како тако нешто може некоме да буде важно?! Мож' да бидне - ал' не мора да значи. Ко није имао лепо детињство таквоме и не може да буде важно. Поготову значи онима који после лепог детињства нису имали лепу младост. Или: они који су морали да беже са кућнога прага и да оставе свој радио на милост и немилост другима.

Радио је био лампаш, углавном Космај, Порторож или неки сличан. Онда су гастарбајтери почели да доносе радио са касетофоном и транзисторе „на батерије“. Неки од тих касетофона су имали „две главе“. На истим смо преснимавали прве касете које су, иначе, биле реткост. Транзистори су, пак, углавном били без батерија јер су биле скупе.

Ипак, радио на прозору – о томе смо почели. Од раног пролећа до касне јесени већи смо део дана проводили напољу: у дворишту и летњим кујнама. Летње кујне су била места где смо обављали све: кували, ручавали, седели, спремали зимницу, пили кафе, понекад и преноћили на старом отоману у ћошку. Двориште је било подељено на „иза куће“ и „испред куће“. Иза куће смо држали свиње, пернату живину (као да постоји „не-перната“?!) а испред куће је углавном била башта са поврћем и воћем. Волели смо да нам та башта стално буде пред очима.

Отуд радио на прозору – јер никада нисмо били у кући. Тек би увече касно отишли да преспавамо а маторци нешто раније да одгледају Дневник и навију старе Ракете са дванаест рубина. А, за спавање, и то: како ко. 

Радио је радио. И крчео, и шуштао, губио сигнал кад је било најбоље и најинтересантније нешто на њему (или: са њега). Било је то време „добрих“ радија. Давали су само досадне вести. А не као ови данашњи. Кад остане укључен до после подне онда смо слушали преносе фудбалских утакмица. Тек касније, много касније, набавили смо звучнике (и то: како ко) које би избацили на прозор уместо самог радиjа. Кад се баш скроз закасни са искључивањем па он дочека вече укључен онда се слушало Весело вече.

Радио не радио – свира ти радио - говорили смо весело један другоме.

Иако су на таквим радио апаратима пичили само народњаци, а ја их никада нисам нарочито волео, тада, у тренуцима „прозора са радиjом“, није ми сметало. Није то било „слушање“ музике него једна емоција и атмосфера. А сада је све то, као што се да приметити, и лепа успомена.

Шта симболизује одврнути радио на прозору? Жељу и потребу да своју радост, опуштеност и припадност поделите са другима, у овом случају са ближњима. Радио није постављен на прозор да би се нешто чуло са њега већ да би се у околину пустила атмосфера са њега. Звуковима хармонике са радија ми смо међили наше двориште, а уједно, и отварали широм свима врата истог. Јер, код нас се дворишта нису никада ограђивала до краја и скроз. Увек се остављала капијица између два дворишта, и са једне и са друге стране, у ствари, остављана је на онолико страна колико је било комшија у додиру. Није нам требала улица да би стигли једни до других. Лажем, нису свуда постојале капије – на неким местима био би направљен басамак за прескакање.

Постојао је и „радио на њиви“, далеко од куће. Додуше, тек од времена када су поменути гастарбајтери почели да доносе транзисторе „на батерије“. Кад се крене пут њиве онда се забаци мотика на раме а на држалицу од мотике се прикачи транзистор (који се налази у црној кожној футроли са рупицама код звучника) – свира ти радио док идеш на њиву а ти праћен музиком и весељем идеш да радиш: милина. Док се њива окопава радио је искључен, чека се да дође време ручку да би био поново укључен. Батерија је вазда фалило и биле су скупе па су се штеделе. Тако су они који су излазили лети на планину а под условом да су имали исте: њих укључивали само двадесетак минута дневно и то да чују вести.

Није се радио износио на прозор увек када смо у дворишту. Не!!! Морало би да буде испуњено неколико услова па да би се то догодило: дан мора да буде леп и сунчан, субота или недеља, може и празник - важно да се не ради, пролеће или јесен (у лето се радио износио веома ретко и то само рано ујутро и недељом). Постоје и нека правила: када неко у комшилуку „пусти“ радио са прозора онда остали то не чине. У комшилуку се слушао један радио са прозора – па ко први уграби да га пусти тај ће се слушати цео дан. А, и, није било важно пошто се слушала само једна станица па различити укуси нису могли да дођу до изражаја: Радио Београд. И та нам је била доста.

Када се радио поквари онда смо га носили код мајстора „да му промени лампу“. Да, сви ти радио апарати су били популарни „лампаши“. 

Ја сам у млађахним данима волео да држим укључен радио поред кревета васцелу ноћ: ноћни програм је био квалитетан и пуштала се добра музика. Лампе које су сијале кроз рупичасту шпер плочу на позадини радија уливале су ми својом топлотом некакав спокој. Као да је тај радио био мој анђео чувар који је бдио нада мном док сам ја спавао.

Кад когод од родбине, не дај Боже, умре, онда се радио неко време није пуштао, то јест није се износио на прозор што му дође на исто, јер, руку на срце, ми и нисмо много пуштали радио ван прозорског штока. И комшије су се саосећале па ни они неко време не би то чинили а онда би стидљиво и мало тише почели да износе радио, мада би прво дошли као да питају: смета ли то. Обзиром да смо се двориштима углавном међили са рођацима, ближим или даљим, онда се и то сводило на исто и само би блискост рођачке везе одлучивала колико ће радио ћутати. Најближа родбина покојника, пак, не би укључивала радио до четрдеснице. Они задртији чак ни до године дана. Тиме су околини доказивали у коликој су жалости, па ви сад видите колико је тај радио био важан.

Најлепше се једе у дворишту када са прозора свира радио. На асталу, или пању, се стави што-год од хране, у једном тањиру па сви захватају кашикама или виљушкама из њега. А мајка онда каже: Донеси из баште лука и парадајза. Ти сиђеш неколико метара и бираш. После се на дворишној чесми из које куља хладна вода то опере: и то је то. Исто се дешава и када наиђе комшија: док мајка тура кафу а отац износи ракију, ти за то време у башти бираш мезе које ће бити придодато обавезном сиру: лук, парадајз и краставац. Треба још само мало соли. Седељка може да почне. А, радио: пичи ли пичи.

Имућнији варошки шмекери знали су одврну радио у својим аутомобилима (или, аутомобилима рођака који су пристигли из иностранства), ама, то је до позних година била реткост. Отворе они тако врата и гепек па пусте радио „до даске“. Опет, с' времена на време, упале ауто да чују како ради мотор и да допуне акумулатор. И нису то радили само у дворишту – јок море!!! Где год им се укаже прилика и паркирају се они пусте радио: на улици, на сабору, испред предузећа где раде, на фудбалској утакмици. Паркирају кола поред жице која ограђује игралиште па се укључи радио. Углавном се слушају преноси других утакмица или се пусти некакво Село весело. Власник аутомобила и његов најбољи пријатељ седе постранице крај отворених врата и прате утакмицу. Нађи им се, обавезно, и по неко пиво у рукама.

Када се изабере једна станица на радију она се никада, или врло ретко, не мења. Радио се затим само укључује или искључује, већ према потреби и нахођењу. И, премешта се са ветрине до прозора и назад. Најслушаније емисије, поред поменутих и преноса утакмица јесу Поздрави и честитке.

Нешто касније ти радио-апарати су имали и уграђене грамофоне. Нисмо много вајдили од тога. Фалило је плоча а најчешћи квар на грамофону је било ломљење игле. Скоро сви грамофони у улици нису радили јер им је била сломљена игла а никоме није падало на памет да је тражи и мења. Шта ће ти то када имаш радио. Данас, на телефону мога сина има више меморисане музике него што је тада цео град заједно имао плоча.

Најлепше се чуо радио са прозора када прођеш кроз стари део Истока, кроз Љуг. Кад га јутарње сунце умије а река која протиче, хладна и чиста, кроз њега: освежи, није било лепшег дела Истока. Тада, неко, на прозор старе и камене куле избаци радио, поред постељине која се проветрава, а звук допре до свакога ћошка, сваке хоклице, сваког филџана кафе и шишета ракије, сваке дрвене капије и каменог зида – е, тада је најлепше проћи кроз Љуг. Нисмо се много разликовали од других људи. Били смо исти к'о и свуд: добри и лоши, поштени и непоштени, али је радио на прозору у таквим данима чинио да свакако будемо озаренији и срећнији, и, што је најважније: опуштенији - него други и на другим местима. 

НАШИ СТАРИ ОТОМАНИ

                                                      

Пише: Игор Ђурић

      или:ОТОМАНСКА ЈЕВРОПА

      Имали смо један у летњој кујни.

Уз „институцију отомана“ многи су одрастали. Стајао је у кујни, насупрот шпорета на дрва, у ћошку. На њему су увек спавали они који су у том тренутку најнижи у породичној хијерархији: бабе, деде или предшколска деца. Евентуално: тетке уседелице. Кад престане потреба за отоманом (или се модернизујемо куповином кауча) отоман би се избацивао на терасу или у летњу кујну, и на тим местима би започињао нови али веома функционални и интересантан живот. Ово је уједно и прича о томе да смо ми Источани било помало и варошани, јер отоман је пре свега варошка ђаволија, наш прелазак са миндерлука на нешто вишље, европскије. Ретко је која кућа у вароши била без отомана.

Многи од нас имају по неки отоман сакривен у лавиринтима сећања. Ту смо се први пут трезнили, на њему смо усамљени маштали о прсатим варошким лепотицама. Са отомана се најслађе гледао први црно-бели телевизор или слушала утакмица са радија: недељом поподне. На отоман смо експресно сељени кад нам дођу гости. На отоман смо јурили после ручка. Непревазиђене су поподневне отоманске дремке док у позадини звецка посуђе које се пере. Звецкање само на час престане док те нежна мајчина или бабина рука уснулог покрива.

По конструкцији и конституцији отомана тешко је закључити његову функцију: за шта је он, у ствари, прављен?! Био је мали и узан за нормално спавање.  Није био за спаваћу собу. Није имао странице за наслон а знао је да буде и крх са оним његовим дрвеним ногарима кад га време сустигне (тако да није био погодан ни за ватрене сексуалне активности). За седење је био лош и неудобан јер је био низак и удаљен од зида тако да није било наслона. Све у свему, кад се све одузме и сабере, био је нефункционалан и ненаменски, могло би се рећи једном реченицом: био је за све и за ништа. А, ипак, свака варошка кућа га је имала.

Спаваће собе су биле са такозваним француским лежајевима, мада не знам због чега се ти кревети зову баш „француски“, и ако није да ми не падају на ум некакве алузије, а на узглављу кревета, испод самих јастука седи раскречена огромна пластична лутка са ликом и телом девојке. Седи на миљеу, наравно. Постојала је и комбинована соба – популарне собе средњег Титовог сталежа, за станове и куће, француски лежај, ормар, огледало, итд. То кад једном поставиш у собу: више га не помераш. Неке су имале уграђене радио апарате на самом лежају. Уређивале су се тако што се преко лежаја стављао прекривач. 

     У то време смо ишли у биоскопе да гледамо цртане филмове. То нису били дугометражни цртани филмови већ они кратки: Душко Дугоушко и дружина. Кино-оператер би пуштао двадесетак таквих цртаних филмова. 

Наше мајке су користиле Радион, Перион и Тајм, за прање веша. 1956. године РИЗ (Радио индустрија) Загреб произвела је први телевизор. И у нашој кући, први телевизор био је од тога произвођача (са уредно пребаченим миљеом преко њега – такође). Калодонт, часопис ЧИК, детерџент за судове ВИМ. Славица је била најпопуларнија Багат машина. Професор Балтазар, цртани филм који смо делимично волели (у недостатку Дизнијевих). Елинд пећи из Ваљева. Факс Хелизим. АТРИХ – крема за руке. У нови разред са новим ципелама - Борово. АЛФА нафтарице. ЈОГИ душек. Медолино, фрутолино. Брион – после бријања. Еурокрем – италијанска Гандола. Гоблен – Вилеров гоблен. Металне касице које смо добијали у банкама. Јупи и сокови Србијанка Ваљево. И, наравно: отоман!

Ајде, ако би га требало описати: то је био помоћни лежај и привремено седало. По дефиницији: то је турско ниско канабе. Вук'о је неку оријенталну ноту, подсећао је на миндерлук, онако прост, низак и прибијен уза зид. Отоман није софа, ма шта значило и једно, и друго. Отоман је: отоман. А, опет, само његово име асоцира на Турке, Отомане, Отоманску империју. Ипак, иста реч се користи и на енглеском језику за кревет без страница или некакву софу, или за неки повећи табуре. Кад се, пак, напише са два слова „Т“, онда на енглеском, ипак, поред лежаја то значи и Турчин или Турски.

Реч отоман је турског порекла и значи САН. Просто и једноставно али ето тога нисмо могли да се сетимо па смо позајмљивали реч (а што и не би кад смо већ позајмили и предмет о коме је реч). А и кад су могли да је позајме они што говоре енглески због чега не би и ми?! Нит нам је прва, нит последња, туђа реч коју држимо за своју.

Елем, кад би се отоман прекомандовао, или избацио, на терасу или летњу кујну онда би постајао, или остајао, врло важан комад намештаја. У сваком случају: универзално најкоришћенији. Немало пута смо довлачили крајњим атомима снаге своје пијано тело до њега на тераси и ту остајали у пијаном сну док сунце не изађе, док нас мачка не полиже по лицу или нас ко од укућана не пробуди: покривајући нас. За летњих вечери седели би сви на том отоману и причали до касно у ноћ. Кад би кренули на спавање прекрили би га каквим најлоном или старом декицом да га не би упрљали пси или горе поменуте мачке. Мачке су највише волеле отомане јер су поред лепог лежаја имале и добро склониште испод њега а због његових високих ногара и пословичног места у ћошку.

На отоман би, онај у летњој кујни, у јесен сложили плодове из баште и воћњака. Црвенеле би се, на њему, јабуке, жутели ораси, мирисали цветови липе. Нешто од тога би остало ту, на простртој мушеми, док се не поједе, некоме дарује или угњили, јер се у неко доба касне јесени та просторија напуштала и служила би само као остава. Са отомана би се покупила крушка за ужину у школи или би се напунила шака ораса (ораха, ораја) са којима напољу правимо куле од ораха и међу којима најјачег бирамо за бега.

Отоман би увек био ту и увек скромно неприметан. Дуго смо га сматрали за нужно зло: не би смо знали куд би са њиме, шта ће нам а било би нам жао да га бацимо или дамо Циганима, и требао нам је из потпуно нерационалних разлога. А опет, најслађе се јело кад примакнеш столицу отоману, на на њу ставиш тањир са храном и парче хлеба поред. На исти начин смо радили и домаће задатке само што би тада тањир заменила свеска жутих корица.

Отоман и његово држање у кући можда имају везе и са неким националним комплексима. Као што утврдисмо, сам његов назив је турског порекла, поред буквалног значења има, дакле, и других асоцијација. Раја није могла да седи на миндерлуцима (па самим тим ни на отоманима) осим ако није била гужена. Каснијом масовном куповином отомана као да смо подсвесно хтели да доказујемо како више нисмо раја. Наравно, ово су глупости али нешто мора да се пише па ето... рекох ли већ: ни за оно горе поменуто није био добар.

Отоман није ни канабе, јер оно има странице, угодно је за седење и више је по духу западно-реформистичко, кад-кад и стилски уобличено. Али не лези враже?! И реч канабе долази из неких крајева на које би смо најрађе да заборавимо, на турском реч kanape (канапе) управо значи софа, или помоћни лежај, или: отоман са страницама. Узгред речено, кауч се на француском каже такође kanape, па сад остаје да претпостављамо ко је од кога позајмио реч. Мада знајући Турке...

Диван је место са којег се и на којем се: дивани. Комплетан назив за предмет о коме пишемо јесте: отоман диван. Руси га зову тахта диван. Може бити и пре-диван (прелеп) али није добио име по томе. Диван је назив за турску Владу, османско Државно веће. Они седе и диване. То су чувени везири са дивана. И, док би по турском диван био диван лежај, по енглеском се још каже bed, што би асоцирало на бедно. Треба смо рећи уместо bed: bad - те од дивног испадне лоше. У томе лежи и основа разлика у филозофијама живљења и владања између истока и запада. И јесте, тамо на истоку се у лежају ужива док се на западу само спава од умора. (Ми смо ипак негде на средини). Пошто се на истоку више лежи и ужива онда би отоман могао бити дефинисан као џиновски табуре (tabouret – фр. – столица).

Кауч би могао имати корене у француском језику (couches) – нешто као слојеви или више слојева – мада се слично изговара и на енглеском, немачком и многим другим језицима те је то донекле интернационални појам: европски појам. Ни кревет није наша реч. Кажу да је арапског порекла и значи бацити, а опет реч јатак (yatak) преведена са турског на српски јесте: кревет. Сећија је више клупа, по мало канабе а највише реч турског или арапског порекла.

      А сада нешто сасвим непотребно у овој причи!

Дакле, са отомана на кауч? Из једне империје у другу. То је судбина малих народа. То су дилеме елите и народа српског?! Али, у малим народима има много више великих људи него у великим и обездушеним нацијама. Не можеш бити велики човек ако некад ниси спавао у кујни на помоћном лежају. Ако се ја питам, најбоље би било на отоману у успоменама, а на лежају или у постељи до даљњег. Духовно. Физички спавајте где хоћете и како вам услови дозвољавају. Може се спавати на каучу а остати у слободној Србији. То већ и сами знате!

Хоћемо ли ми духовно моћи: са отомана на кауч? - питање је ширих размера. (Практично смо одавно прешли, што значи да смо већ одавно у духовној Европи, али пређемо ли духовно - бићемо у оној практичној, која не ваља ништа). То је питање идентитета, понекад и страних утицаја, али и оформљене националне психе на тим основама. То је питање Европе или не? И ту је одговор. 
      Све је дакле само ствар назива и ситних детаља. Како ћемо спавати не зависи од тога јесмо ли прилегли на отоман или софу, већ од тога каква нам је савест пре легања, боли ли нас нешто, јесмо ли млади, лепи, снажни, заљубљени. Јесмо ли срећни? Је ли породица око нас? Знамо ли ко смо и одакле смо? Јесмо ли поносни на то чак и кад немамо много разлога за исти? ЈЕСМО ЛИ У СВОЈОЈ ПОСТЕЉИ? Уколико имате среће у себи није важно на каквом лежају спавате. Ако данас, сад, нисмо срећни: нећемо бити ни сутра, тамо негде. Између колевке и одра није битно на чему сте спавали већ колико дуго спавате и како сте се будили.

Не, не хвата ме носталгија за Отоманским царством или СФРЈ, са овом причом о отоману. Хвата ме, међутим, носталгија за временом кад сам живео са тим отоманом. Отоман је остао код нас јер смо се заволели, прешао је у нашу веру, узео нашу нацију али то не би учинио да није имао душе. О души вам ја говорим, по души вас!

А сад нешто сасвим потребно у овој причи!

Ово су сећања. Хоћу рећи: сећања су лична ствар на универзалним основама. Многи од нас ће се сетити тог отомана из ћошка. Њих више скоро да нема (као што више нема ни Отоманске империје и СФРЈ) - као што нема више ни младости нас који о томе зборимо. И сад, зар је важно шта ће нас чекати у старости кад неки млади људи данас живе своје младости и стичу своја сећања за будућност?! Хоћемо ли да их униформишемо, те младе, да сви буду једнаки идиоти без успомена и осећања. Отишли су Турци после неколико стотина година и оставили нам отоман. Иза перспектива без алтернативе према којима незадрживо срљамо неће остати ништа а нећемо ни осећати потребу за било чим тако духовно јалови и сиромашни. Једино ће се гужење наставити...

Имали смо један, који је из кујне прво однесен на терасу, па је одатле пребачен у летњу кујну, са којом је на крају изгорео. Једне летње ноћи, вратио сам се из вароши, прилегао сам на отоман и слушајући воду у рибњаку решио да постанем писац. Не замерите ми, био сам пијан.

НОВАК ЂОКОВИЋ И НИН-ова НАГРАДА!

  

Пише: Игор Ђурић

У времену када Ђоковић не може да удара по лоптици у Аустралији јер није пелцован, за разлику од Овенса који је могао да трчи у нацистичкој Немачкој иако је био црн (а, још нису ни постојали Афроамериканци), желим да кажем неколико речи о књижевном тренутку у нас (и: шире). Желим нешто да кажем за телевизију, рођаци!

Зашто помињем Ђоковића на почетку кратког казивања (за телевизију, рођаци) о НИН-овој награди?

Главни шеф у том жирију, непосредно пре него ће нам отворити очи о томе како нам је књижевност прднула у чабар, по матрици диктата новог светског поретка, критиковао је Ђоковића зато што не жели да се вакцинише и тако спаси свет и себе, иако смо са короном закорачили у време када се разбољевају сви: пелцовани, невакцинисани, они који су прележали, сви... И тај исти вирус хара подједнако и код оних који имају висок проценат вакцинисаних и код оних који нису ни опепелили калемљењем! Исто је свуда!

Е, То, то оличење спортског типа критиковало је запуштеног и дебелог Ђоковића, најбољег спортисту света, и То, нам већ дуже времена истерује ђавола из књижевности, не тамњаном већ сумпором! То, хоће да каже да је у овом времену тоталитаризма забрањено побунити се против диктатуре. Па, ко велим, рођаци, кад већ очигледно не зна много о књижевности, можда човек зна понешто о вакцинама и здравом начину живота, те не би било лоше да га уврсте у кризни штаб за борбу против ковида а да мало сјаше са овдашње књижевности.

А, сад, нешто сасвим другачије, рођаци!

На књижевно дело треба реаговати, пре свега, емоционално. То није у великој мери рационална ствар. Уколико је потпуно рационална онда то није књижевност већ у најбољем случају филмски сценарио или путопис. Али, књижевности се понекад може опростити рационалност, ипак, испадне некад нешто и из тога. Глупост и бесмисленост: не! Не постоји ангажована књижевност! Постоји само оно што књижевност може покренути у смислу људског деловања. Не постоји универзална књижевности: она се увек, и увек, рађа из националних миљеа и њима припадајућих људских и друштвених оквира.

Важно је, у књижевности, посебно у поезији, оно што сте у књизи рекли а нисте написали и да свима буде јасно то ненаписано а речено. Уколико никоме није јасно ни шта сте написали, нити шта сте казали – онда ту нема књижевности. Има, понекад, јалове коректности (нит смрди, нит мирише) и која је омеђила шта се сме а шта се не сме. Али то и даље нема везе са тиме: шта се зна, шта се може, докле се достиже.

Да би постојала светска књижевност морају постојати националне књижевности! Свака национална књижевност има своје вредности, миље у којем настаје, ароме које вуку на људе и предео где је настала. Само унутар тог миљеа може постојати субверзивност (у оквирима форме, стила или канона) у односу на оно о чему се и како пише. Мораш бити део мита и да он буде део тебе, да би имао право исти да рушиш или образлажеш (и, једино те тако људи могу схватити). Кад универзално препозна национално и локално, и супротно, рађају се класична светска дела.

Па, каква је формула, који је образац по којему вага и одлучује жири НИН-ове награде?

Та књижевност, да би била награђена, мора бити плитка и без великих мисли, осредња, сиромашног језика, не сме се огрешити о задате каноне и постављене границе политичке коректности, мора бити анационална и да подржава историјски ревизионизам и политичке етикете, али најважније, аутор се мора на самом почетку испишати по Србима, Србији и српској историји, по свему (а логично би било да се пиша по себи као индивидуи или по малограђанском менталитету,  а не по националној припадности, ако већ мора да се пиша, а књижевници често осећају потребу за тим) и, уопште није важно ако то пишање буде ван поетске, структуралне, тематске или естетске потребе. Битно је само, да, док пиша, не виче Дуулее Саавиић! већ да маше заставицом дугиних боја.

Професор, писац и критичар Марк Едмунсон је негде написао: Књижевна критика на западу почиње са жељом да се књижевност укине. И, то би био мото који би се могао ставити на грб жирија НИН-ове награде у Србији (мада се ни остале награде и награђени не држе баш најсјајније). Само што је овде мисија мало другачије дефинисана: укинути српску књижевност!

Људи из жирија НИН-ове награде, ако бих се послужио Орвеловим метафорама из есеја Унутар кита, налазе се у утроби глобалистичке идеологије која промовише ЛГБТ политику, леви либерализам и политичку коректност (локално су у идеологији другосрбијанштине). Они, уместо да буду напоље и да харпуном лове тог кита: даве се у његовим желудачним соковима.

Појам политичка коректност је настао у Кини за време владавине Мао Цедунга. Где је настао – ту је и завршио: у екстремној левичарској диктатури. Само што се са истока те диктатура преселила на запад а код нас се практикује рајинском потребом дупе-увлачења (не у сексуалном смислу већ као друштвени феномен).

Дакле, шта је суштина деловања жирија НИН-ове награде?

Већ се јасно види и дефинише ауто-шовинистичка матрица: треба унизити српску књижевност (да не остане ни С од српског, ни К од књижевног), одузети јој све уметничке вредности, национале атрибуте и идентитетске темеље. То је још један сегмент десрбизације и дехуманизације овдашњег друштва и одвајање српске културе од универзалних вредности књижевнога и уметничког. Притом, кад кажем идентитет не мислим само на Косово, породицу и Светог Саву, већ и на кошарку, црни талас, рокенрол, Николу Теслу, Јасеновац, Гвоздени пук, Битеф, ФЕСТ, НАТО бомбардовање, Музеј савремене уметности, Народно позориште, Српску кафану... на све оно што нас чини оваквим какви јесмо.

Оно што је за екстремне левичаре либерализма и поборнике политичке коректности, традиционално и породично настројен те класично образован бели хришћанин – то је за жири НИН-ове награде добар роман, написан на српском језику и штампан ћирилицом, који не пљује по идентитетским вредностима (што му не  забрањује да подвлачи лоше појаве и обичаје) него тражи без јефтиних трикова универзалне вредности у овдашњем миљеу.

Најзад, то је таман онолико српска награда колико је НИН-ов власник Рингиер српска компанија која брине о српским националним и уметничким вредностима.

Жири је овогодишњу награђену књигу правдао искораком. Искорак је својевремено био, рођаци, Хазарски речник, и нешто тако се ретко догађа и треба га препознати. Није сваки искорак вредан пажње. Искорачити се може и у лоше, и у ружно, и у глупо, рођаци.

Нисам ја за десетерац у савременој књижевности, али, дечко, нисам ни за искорак по сваку цену, искорак који није ни уназад начињен (ускорак?!), искорак који се чини у светлу почетка ове приче: вакцинишите се сви, то је искорак ка крају пандемије и излечењу, иако ћете обољевати, иако ћете друге заражавати – јер то траже од вас они који нам капу кроје и чије сте кучке у затвору званом глобално село. Искорак је, рођаци, и испишати се по публици са позорнице где се изводи балет Лабудово језеро, само, чему то служи?!

Замериће ми се, с правом, зашто онда шаљем књиге на конкурс кад год могу?! Па шаљем им да их нервирам (имам сведоке, рођаци, објективне као поменути жири) самом чињеницом да морају да приме, заведу и држе у рукама ту гадну ћирилицу и што мој издавач (иако ни сам не знам због чега) увек на првој страни наведе која је година од Косова.

Кад смо већ поменули Орвела, да кажем рођаци и следеће за телевизију: када је он писао 1984 имао је очигледну намеру да разоткрије и оголи тоталитаризам (било који) и искаже своју визију будућности у оквиру тог окрутног система. Сада се, у ствари, види да је та књига предвидела будућност тоталитаризма западних демократија и он се оголио и показао своје право лице у времену короне. И, шта сада? У Аустралији, Канади, Енглеској, ЕУ и неким државама САД – људи су затворени, везани бесмисленим забранама, приморани да се вакцинишу против своје воље, чак им и децу одузимају и киње, хушкају се коњи и пси на њих, туку их као стоку, снимају их, прислушкују, гуши се слобода говора, не постоје слободни медији, дошли смо у време када ни председник једне од најјачих сила бива цензурисан и забрањиван на друштвеним мрежама и у медијима.

Пре неколико дана сам видео на једној телевизији (гостовао и томе говорио професор Мило Ломпар) да су Орвелову књигу 1984 прогласили на неким универзитетима на западу као субверзивну и политички некоректну.

У бесмисленом времену када су у ужем избору жирија за Нобелову награду посвећену миру: НАТО, Светска здравствена организација и Ватикан, онда овај жири из НИН-а и не делује толико глупо и апсурдно. Нико и не говори да су они глупи. Они су само острашћени и у глави помућени од мржње према властитом народу и немоћи да превазиђу спознају одакле потичу.

Филип Рот, један од ретких писаца са запада који је подигао глас против бесмислености политичке коректности и ЛГБТ идеологије, написао је у роману Људска љага, између осталог, и ово:

Лепо су јој курве говориле, велика курвинска мудрост: „Мушкарци те не плаћају да спаваш са њима. Плаћају те да одеш кући“.

То је то, рођаци! Не плаћају вас да будете то што јесте, већ вас плаћају да такви какви јесте будете овде: у мојој кући!

***********************************************************

ЧИТАЈ ОВДЕ:

ОРВЕЛ – 1984: Идиотизација појединца и колективизација идиотизма!

НОСОРОГ ИЛИ ЈЕДНОРОГ?!

 Пише: Игор Ђурић

Руски хокејаш који игра у Канади, вреди му поменути име а зове се Иван Проваров, одбио је да на загревању носи мајицу са дугиним бојама (број и име) као знак подршке педерима и осталим родовима, половима и осталим зајебанцијама. Рекао им човек да је он православац и да се то коси са његовим погледима на свет, и?!, нико га није подржао у његовој слободи избора. Тамошња дебилна јавност и остало грађанство сада гa разапињу на крст (исти онај на који се позвао). Вређају га, траже да му се забрани да игра?! Траже да нестане тако “настран“ и неспособан да прихвати да је слобода говора и избора неприкосновена у демократијама. У име слободе они спутавају његову слободу.

Појединац који мисли својом главом и не прихвата наметнуте наративе левог-либералног-ЛГБТК-еколошког наратива, на западу, данас, то је онај човек који не салутира Хитлеру, тридесет и неке, а због чега је завршио у концентрационом логору. Звао се, вреди и њега поменути, Аугус Ландмесер.

Не знам, не схватам, како људи који мисле својом главом могу уопште да живе у таквим земљама. Зар је убијена свака слобода, сваки грам разума, сваки промил  интелигенције?! 

Зашто живе тамо?

Зато што су неспособни да се боре за слободу! Зато што су се опростили од здравог разума. Зато што не доводе у питање нити једну идеолошку догму која им се намеће!

Ми, овде, у Србији, треба да се боримо за слободу. Морамо. Имамо још мало времена. Док на не поједу и појебу.

У Украјини се води рат између поборника новог фашизма (запада) и слободарског света (Руса).

А шта су те дугине боје? Шта је дуга?

Дуга се појавила после потопа а сада најављује потоп!

Нојева барка се, тада, кад се попуњавала, није пуштала у своју сигурност по два мушка слона или две женске жирафе, већ парове способне за репродукцију. А сам Ноје није повео са собом неког дајгуза већ своју породицу.

Кад се потоп завршио а голуб донео гранчицу, Бог је у знак помирења дао небу дугу. Прва књига Мојсијева, Постање, 9.13, вели:

Метнуо сам дугу своју у облаке да буде знак завјета између мене и земље.

Дугина боја је била знак помирења. Сада је то знак раздора, њиме хоће да нас посвађају са Богом.

Циљано гађају децу са веселим бојама (којима су се некада фарбали вртићи и дечије болнице) и једнорозима које девојчице одрасле на Дизнијевом свету обожавају.

Марко Поло је, својевремено, описао једнорога мислећи на носорога.

То је отприлике естетска разлика између пропаганде ЛГБТК и онога што је истина: једнорог је носорог.

Салвадор Дали је волео да слика носороге али није волео да га педери гузе. Зато је у писму Алану Боскеу написао следеће о Лорки:

Као што је познато, он је био педер и лудо заљубљен у мене. У два наврата покушао је да ме опали. То ми је много сметало, јер ја нисам био педераст и нисам намеравао да му попустим. Све ме је то стављало на муке. Дакле, међу нама се ништа није десило. Али сам био веома поласкан због угледа који сам стекао том везом. У себи сам говорио да је он велики песник и да би му требало дати малчице ону рупицу од дупета Божанског Далија. Напослетку, он се спанђао са неком девојком, тако да ме је она заменила у жртвовању. Пошто није постигао да му ставим своје дупе на располагање, он ми је касније тврдио да се жртвовао он а не девојка: наиме, тада је „први пут спавао са женом“.

Дакле, ни Дали, слободоуман и луд какав је био, који је волео да гледа лезбејке, није волео да му продају рог за свећу: носороге за једнороге! Јер као сликар, знао је: у шупку нема нити једне нијансе дугиних боја!

СРПСКА НОВА ГОДИНА, или: ЈОК, ТИ ЋЕШ!

                           

Пише: Игор Ђурић

13. јануара, у време комунизма, то јест предвече тога дана, добар део виђенијих кафана ''радиће'' попис. Ето, баш се потрефило, ''случајно'', да већина угоститеља планира да баш тога дана ради инвентарисање, чак и ако је тај датум падао у суботу или недељу. То је била мера предострожности јер је примећена тенденција код непоузданих Срба да баш тога датума, те вечери, многи од њих (наравно не сви и не већина), добију ''изненадну'' жељу да се лепо обуку и да са породицом или пријатељима оду у кафану и провод. Чим љуљну коју више, што се обавезно дешавало јер каква би то српска работа била ако се не попије и поједе (са акцентом на ово прво), збуне се, шта ли?!, и у поноћ почну да се грле и љубе и честитају једни другима незнано шта. 

Нешто и роморе једни другима, љубећи се тако, далеко од ушију конобара и шефа сале. Познато је, наиме, да је УДБА имала највише доушника баш међу конобарима, пошто су они најчешће и најлакше могли чути шта говоре луди и пијани Срби против власти и државе (још и ко је са чијом женом и ко је дрпио паре из државне касе). Јер, Србин се најлакше и најмекше открави у кафани: ту каже што на другом месту не сме ни да помисли. У кафани још, тај исти Србин, склапа и растура бракове, води послове, пише песме и романе, и наравно, као што рекосмо, пцује власт и Бога.
     Све се интензивирало после пада Ранковића и чувеног Брионског пленума. Већ је дочек Српске нове 1967. године показао незадовољство и бунт Срба (поготово Срба са Косова и Метохије) који се показао на тај начин. Пала су и прва хапшења Срба у Истоку већ 1. јануара 1967. године и то највише због певања разних песама а највише због стихова: "Друже Тито, сиви тићу, пусти престо Ранковићу". Тако су Срби по ко зна који пут помешали лончиће: кроз испољавање националних осећања бранили су комунисту који са нацијом није имао скоро ништа.

Како било да било, комитетлије су схватиле да добар део Срба тог 13. јануара, у ствари, иде на дочек Српске нове године. Или: Православне, мада, руку на срце, мало чега заједничког има то све са православљем у форми у којој се упражњавало. Наиме, верници, прави, рећи ће да је то дан Светог Василија Великог, или Мали Божић, у најмању руку Обрезање Исуса Христа, али да је то нека ''нова година'' никада неће рећи. Те ујдурме они нису признавали. 

Она је, ако ћемо право, више последица неусаглашених календара (погледати шта је о томе писао Милутин Миланковић), који су нас тотално збунили, па правећи се да поштујемо стари и црквени календар ми сами себи правимо збрку. Како? Па ево, кад кажемо дочек Српске нове године је 13. јануара, ми већ самом том чињеницом говоримо нешто конфузно, јер ако поштујемо и признајемо стари календар та нова година мора падати 1. јануара, као што на светог Николу идемо 6. децембра а не 19.  децембра како сви говоримо. Али, оставимо то, јер то не би била српска ствар да није конфузна у старту.

Елем, да наставим, комунисти су схватили у ком грму лежи зец а у ком ћошку се хлади прасе на ражњу, па су покушавали да то закоче на најбезболнији могући начин: директивом да се те вечери ради попис у кафанама или да буду затворене. Наравно, бивало је и других марифетлука: наредбе да се све кафане морају затворити до 22 часа, да се тога дана не обнављају залихе и да набавка наручена волшебно закасни, или, кад баш све то не би дало резултата, онда би се предвече у највиђеније градске кафане сјатили ''удбовци'' и милиционери у цивилу, који би заузели столове и остајали до фајронта да ''другима срећу кваре'' и прибележе ко се ким љубио у поноћ. Наравно, било је угоститеља који су се оглушавали о директиве, што из идеолошких разлога, а више због тога што је то вече мирисало на добру и масну зараду.

Да разјаснимо сада: слављење или обележавање, како вам драго, Српске нове године, је био политички и национални а не верски чин и акт. То је био вид отпора у најмању руку: пркоса. То је онај српски инат специфичан по томе да се пристаје на крупне и круцијалне уступке и одрицања од националних и политичких интереса нације (као и данас што је случај) и када се тим одрицањем и равнодушношћу, те одсуством отпора и борбе чини велика штета националном опстанку, а са друге стране се истрајава, тврдоглаво и упорно, на ситним и неважним видовима отпора и инаћења. 
      Најзад, и сами корени почетака обележавања Српске нове године леже у периоду после уједињења Срба, Хрвата и Словенаца (те осталих), када је новоформирана држава прихватила за световни Грегоријански календар, 1919. године, а Хрвати почели, са њиховим познатим кампањама, да пропагирају да се не обележавају празници по старом календару (чак ни верски). Мада, мора се признати, друштво није лоше по старом календару: Руси, Грузини, монаси на Светој Гори.

Српска нова година се, дакле, најискреније и по души обележавала док је то било ''забрањено воће'' и ''опасна ствар''. Ако би дефинисали прецизно узроке и корене чињенице да је све више и више Срба славило Српску нову годину, то би најлакше објаснили на трагу старог вица о Дражи, Стаљину и Черчилу:

Лете авионом, у време Другог светског рата, Черчил, Стаљин и Дража, и препиру се ко има боље војнике. Черчил каже:

- Енглески војник је најбољи на свету, дисциплинован је и обучен, и спреман је да за империју да живот. Погледајте, па се обрати свом војнику: Џорџ за краљицу и Енглеску, jump out!

Један војник устане, оде на излаз и скочи из авиона без падобрана.

Стаљин каже:

- Руски војник је најиздржљивији и најбољи војник на свету. Он је спреман да за мајчицу Русију и велики Совјетски савез умре без размишљања. Серјожа,  выскакивает!

И заиста, један војник из Стаљинове пратње устаје и скаче из авиона без падобрана. Онда обојица, Стаљин и Черчил, упитно погледају Дражу. Он се мало промисли, прочеша браду, па викну:

- Милојица, немо' да си случајно скочио без падобрана ко ова двојица пре тебе.

- Јок, ти ћеш ми забраниш – одговори Милојица и скочи.

Због чега су Срби славили Српску нову годину наћи ћемо у том одговору: ти ћеш ми забраниш!

Да се вратимо на ту борбу лукавстава и домишљања између власти и народа. Ако кафана ипак ''ради'' попис, да би се ''доскочило Власима'', смишљани су разни марифетлуци (сада са друге стране). Уколико би се одлучило да се Српска нова година дочека у такозваној ''породичној атмосфери'', са све гостима, онда би се баш на тај дан, опет као случајно, организовала прослава усељења у нову кућу, окаснели или урањени рођендан, веридба или заруке, крштење, слазница (силазак са стоком са планине) или ''свињска даћа''. Најзад, кад све то не би било могуће, ''разболео'' би се остарели Баца, па би рођаци баш то вече долазили да га обиђу.

Ако и кафана ''ради'' попис, и Баца није болестан, онда би се одлазило у оближњи манастир (којих нама на Косову и Метохији није недостајало). Свако би са собом понео шта има: флашу ракије, печеницу, прут кобасице. Онда би се све то заједно постављало на велики дрвени манастирски трпезаријски астал, па би  барабар са архимандритом Савом ''чекали'' нову годину. Он би апеловао да се гости не напију, да не пуцају, или, не дај Боже, да у повратку не ремете јавни ред и мир и певају ''Ој војводо Синђелићу'' и песме о Шумадији (касније смо схватили, после 1999. године, да је то трагично певање серенаде под балконом неузвраћене љубави, те да су нас, макар што се Шумадије тиче, шиптарски милиционари лемали за џабе). 

     Ипак, никада ми неће бити јасно шта им је сметала песма о војводи Синђелићу и због чега је била забрањена те сматрана националистичком, и што смо је ми певали сматрајући да тако пркосимо систему? Можда због стиха: „Ти си знао Србина заклети, како ваља за слободу мрети“, јер у песми су турске главе падале и Туркиње су се клеле, дакле, не помињу се Шиптари. Или: што се помињао војвода, па макар и из Првог устанка, (јер, војвода је војвода). Почетак одлазака у манастир поклопио се са доласком Саве Кривокуће на место игумана, негде 1967. године. Пре тога, отац Јустин или отац Хризостом нису смели ни помислити да примају госте 13. јануара увече.

Углавном, уколико би се разминули са свим препрекама, на крају и са милицијом, певајући – рачунали би да је дочек успео. Али!, то није био никакав дочек, никакво славље – то је био бунт. То је био политички отпор. Као што видимо: и национални. То је био вид исказивања незадовољства и исказивања љубави, додуше у неким случајевима како видесмо: неузвраћене љубави, а када је у питању војвода Синђелић онда је то љубав према херојству и жртви за свој народ (а нешто и жеље према Туркињама). То је, најзад, било надмудривање са ригидним системом који је само Србима бранио да исказују национална осећања и то од стране самих Срба. То је било и кетманство, јер смо се претварали да радимо нешто друго у односу на оно што смо заиста радили.

Како су стеге попуштале а систем пропадао, опадао је и жар славља као и чар самог чина (јер више није било забрањено, није више бивало потребно лукавства и храбрости да се обележава, није представљало никакав бунт, могао си да наричеш о војводама и Шумадији колико ти је воља). Кафане су широм отвориле врата, почело је  масовно да се слави, отац Сава је бивао све усамљенији – није то више било: то. ''То'' је сада ово како данас изгледа: у Шумадији певамо песме о Метохији и нико нам не брани.

Мада, имам осећај, нешто ми се јавља, да уколико наставе овако ''коминтерновски'' и комунистички да нас притискају и гурају у ЕУ, да нам намећу своје законе и глупе обичаје, да нас на силу терају да будемо сексуално и политички коректни (односно, некоректни према свему што је национално, породично и српско), да ћемо ми Срби поново почети да се окрећемо дочеку Српске нове године, из истог разлога као и прошли пут: у инат и из бунта. Коме ћемо певати сада је свеједно: више нас нема на местима одакле можемо побећи у Србију!

ЧИТАЈ ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ ОВДЕ!!!