КАУБОЈСКИ ФИЛМОВИ!

 

Ја цијели живот сањам како одлазим уз ријеку

Старим паробродом који вози сол

И да носим једну давну, никад прежаљену љубав

Танку дугачку цигару и пар мамуза од злата

Да сам Шејн

Да сам Шејн

Живот уз границу је опасан и тврд

Нек моје име овдје од сад значи правда

Већ чујем причу како за мном јаше смрт

Док јашем црвен поред ватри на рубу града

То је Шејн

То је Шејн

Дарко Рундек

*

То је било време, моје детињство, када се вестерн могао гледати недељом поподне на телевизији или у биоскопу. Ти филмови, уз стрипове, били су део субкултуре коју смо усвајали и у неким сегментима су утицали на формирање личности и систем вредности. Наравно, да не буд заблуде, главни утицаји су долазили из породице, школе, обичаја и вере, из озбиљног образовања кроз школску наставу и лектиру. Било је и идеолошког утицаја али се он у породицама где се гајила вера одбијао о бедеме традиције. Ипак, нису занемарљиви ни утицаји музике, филма, стрипова, спорта, друштвеног живота.

За разлику од данашњих холивудских филмова вестерни нису у себи доминантно садржавали пропаганду и скривене поруке оденуте о обланде других тема. Махом је све у тим филмовима било јасно и срно-бело. Знало се шта је шта? У односу на данашње време када се уметност гуши у блату политичке коректности и родне равноправности, ти филмови су реално описивали време робовласништва и геноцида над Индијанцима. У тим филмовима се могло видети да Индијанци нису могли у салун а да су црнци били робови.

Док се вестернизација спроводила само (или: већином) уз каубојске филмове то и није било толико лоше и уклапало се симболиком у наше митове и симболе. Па и ми у СФРЈ имадосмо своје вестерне у виду партизанских филмова. Валтер брани Сарајево је типичан вестерн са свим својим карактеристикама.

Много сам волео да гледам вестерне, били су реткост, а и данас када их на каналима има свакодневно, увек погледам неки кад год ми се укаже прилика. Рекох већ, ти филмови су делимично утицали на мене и моју генерацију, из времена детињства, на сазревање, игре, формирање кодекса части.

Више бих веровао Фројду да је помињао „каубојско несвесно“ или „да је брзо потезање револвера повезано са прераном ејакулацијом“, него што прихватам његове глупости о инцесту и „несвесном кастрирању оца“. Велика пљачка воза је снимљена 1903. године а до своје смрти 1939. године Фројд је могао да види много вестерна. Наравно, карикирам, Фројд у својој уштогљености није имао појма о систему вредности каубојца и о томе ко је добар а ко лош и зао на Дивљем западу.

Истине ради, у средњој школи сам носио надимак Фројд. Добио сам га од другова и другарица из одељења због мог филозофирања. Али, никако нисам био књишки мољац: знао сам будем и Шејн и Дивљи Бил, у зависности од ситуације.

Архетип, ред је да се помене и Јунг, дакле колективно искуство и перцепција вестерна почива на митовима и симболима које нам је сервирао Холивуд описујући време и поднебље Дивљег запада.

Мит о вестерну, по Чеславу Милошу, састоји се у следећем: ко брже пуца? Он вестерну замера идеализацију и улепшану слику истине и пита се где су у вестернима рана која гноји недељама, врућица, смрад ознојеног тела, дроњави лежајеви, мокраћа, измет... ваши, искрвављене ноге, невоље мушких и женских тела... Он, дакле, није разумео суштину вестерна, чим је у њима тражио чињенице а није пронашао бајку.

Вестерн мора бити саткан од општих места или није вестерн!

Дакле, добри, стари вестерн?!

Од детињства па до данашњих дана, а педесет и шеста ми је док ово пишем, волим да погледам доброг каубојца исто онолико колико и добар порнић (Vintage, и без Фројда, молим).

Шта су општа и обавезна места класичних вестерна, без чега они не би били то што јесу?!

Увек се боре добо и зло и углавном побеђује добро (иако су шансе за победу биле мале).

Двобој се мора одиграти на ферку а суштина је да противник први потегне а ви да будете бржи и тако избегнете вешала или линч. Чак и када неко покуша да вас упуца на кварно, с леђа, увек ће се наћи ваш пријатељ с којим јашете или жена која вас воли, да зликовца смлати са сачмаром.

Револвераш мора бити ладан ки шприцер и брз попут мунгоса. О прецизности нећу ни да говорим: тај може да погоди долар у лету неколико пута и да вам избије пиштољ из руке без да вас повреди (мало се држите за исту и то је то).

Ту су даље идиличне слике прерије и сурови гризлији из планине, стока која мирно пасе, као да се неће тек за који трен догодити стампедо.

Лепа индијанска села која ће бледолики спалити.

Крда бизона која се преливају преријом. Каравани. Кад су нападнути направе круг а Индијанци идиотски круже око њега.

Каубој који јаше у сутон а у даљини пуко Месец!

Кафа са ватре, на којој се пече зец, пасуљ из лименог тањира.

Седло под главу а у даљини завијају којоти (или су то Индијанци?!). Ту је и стари трик са покривеним деблом и шеширом, што треба да изгледа да каубој спава поред ватре а он, уистину, чека из мрака да заскочи бандите.

Од почетка до краја, каубој мора да буде уредан а лепотица чиста, нашминкана, лепо обучена и сређене фризуре и после три месеца и прерији.

Дилижанса! Луде трке!

У добром каубојцу мора постојати зликовац (ружан, прљав и крезуб), херој (леп, јак, брз и праведан), помоћник хероја (због хумора, Валтер Бренан или Виктор МакЛаглен) и лепотица (са којом ће херој на почетку имати несугласице али у коју ће се заљубити до ушију и најзад бити са њом). Некад су присутне две лепотице које се боре за наклоност хероја.

Има неких филмова где је јунак у ствари антијунак и то нас је много нервирало (док не дође памети).

У каубојцу је главно опште место да се скоро уопште не обраћа пажња на број убијених и мртвих. Када Џон Вејн (чувени Војвода, The Duke) побије масу противника и случајних пролазника, он после тога мртав ладан прескаче преко њих, нехајно, хрлећи лепотици у загрљај, а раздрагана маса весело кличе и аплаудира.

Ипак, уколико бих у неколико простих речи дефинисао класичан вестерн то би било следеће: салун, незаборавне туче у салуну, покер, курве, пијаниста, шанк (и чувено дај ми флашу вискија, али не од оног што продајеш Индијанцима), двобоји, када за купање и каубој у њој са шеширом, цигаром и вискијем, добри стари Колт, добра стара Винчестерка, коњ, Индијанци, ранч, воз, караван, шешир, мамузе, вешала, затвор, линч, потера, банка...

Коњ је главно превозно средство и та грациозна животиња је обележила вестерне. Коњ је најчешће и најбољи друг нашег јунака и зна да дође на звиждук. Са друге стране, за железницу увек раде неки бандити који желе да отму ранчеве и земљу од мирних ранчера.

Ми, као клинци, можда тада нисмо чули за Степојевац или Сурдулицу, али смо знали за Тумстон (изговарали смо Тумбстон), Доџ Сити, Аламо, Литл Бигхорн, Ларами, Пекос, Рио Гранде.

Ко од нас, тада, није знао за Џон Вејна или Гари Купера?!

Ко није хтео да буде као Шејн?!

Добро, постоје и шпагети-вестерни, који су једним делом снимани у Југославији и немачки (источно-европски) вестерни са Винетуом и Олд Шетерхендом. У тим филмовима се прославио Гојко Митић, глумећи Индијанце. Ове последње нисам волео због немачког језика. Сматрао сам да каубојац може бити само на енглеском, чак и када Индијанци причају (хауг). Ето, то је свакако део утицаја и пропаганде. Наиме, тада нисам знао оно што сада знам а то је да је у то време немачки језик био подједнако заступљен у Америци колико и енглески.

Постоје вестерни који су обрађивали раније периоде а то је прва половина деветнаестог века и они имају посебну и другачију иконографију, одећу и наоружање. Ту још нема шешира већ капа од крзна (Дејви Крокет) а пушке су кугларе које се пуне са краја цеви.

Прави вестерн, по мени, обрађује другу половину и крај деветнаестог века и чине их свето тројство каубојаца а то су колт – салун – Дивљи запад. Индијанци нису били нужни.

Е, па у том периоду, како би изгледао типичан каубој?

Шешир, у главном Стетсон, прслук, марама око врата, чизме са мамузама, колт на опасачу, везан за бутину.

Код револвера се морамо мало задржати. У зависности од филма и главног глумца, зависило је и који ће револвер бити у главној улози. Џон Вејн је волео да паше Colt 1873 Peacmaker, звани Миротворац. Клинт Иствуд се није одвајао од модела 1847, такозваног Шетач (Walker). У великим количинама су се појављивали и модели 1836 (Paterson), 1851 (NAVY) и 1860 (Army). Наравно, севнуо би, ту и тамо и понеки дилинџер (Dillinger).

Каубој мора да има коња и лепо кожно седло на којем су закачени колут конопца, бисаге, чутурица са водом, и кожна футрола у којој је винчестерка.

Ако би се међу револверима појавио и понеки ремингтон (Remington), када је пушка у питању ту је неприкосновена винчестерка (Winchester) са моделима 1873 (о коме је снимљен и филм под насловом Winchester 73) , па на даље до 1894, са нагласком на старије моделе.

Мање више тако опремљен, каубој лежи поред ватре, после кафе и пасуља, бацио је шешир на лице и куња слушајући ономатопеју Индијанаца. Кренуо је из једног града у други, често без циља, тек да лута, јер тамо су сви градови исти, имају главну улицу, место двобоја, коју граниче дрвене зграде салуна, хотела, банке, продавнице, штале, затвора. Успут је помогао једном каравану којег су напали Индијанци, спасао је лепотицу, извадио јој је стрелу из рамена, поцепао хаљину да је превије али је пре тога посисао отров из крви.

Наш херој се може звати Били Кид, или Вајат Ерп, или Док Холидеј, или Дивљи Бил Хикок, или Џеси Џејмс, или Пет Гарет, или Буч Касиди. Можда бежи од Пинкертона или га јури Луди Коњ. Можда он јури Џеронима или извиђа за Кастера тражећи Бика који седи.

Најважније, већина поменутих ликова је заиста постојала али су тек уз помоћ литературе и вестерна ушли у легенде.

Њих, и многе друге, су глумили Џон Вејн, Клифт Монтгомери, Гари Купер, Клинт Иствуд, Грегори Пек, Кирк Даглас, Ричард Видмарк, Роберт Мичам, Кларк Гејбл, Ван Клиф, Џемс Стјуарт, Хенри Фонда и, мени омиљени, Илај Волак и Роберт Дувал.

Њихове љубавнице и фаталне жене су биле: Џоан Дру, Мерилин Монро, Клер Тревор, Вивијан Ли, Грејс Кели, Кети Курадо, Вера Мајлс, Џин Артур, Шели Винтерс, Дајана Лејн, Линда Дарнел.

Џон Форд је краљ вестерна, што се тиче редитеља. Поменућу Хауарда Хокса, Сем Пекинпоа, наравно, и Серђа Леонеа.

Велика пљачка воза, Поштанска кочија, Моја драга Клементина, Река без повратка, Црвена река, Шејн, Човек из Ларамија, Буч Касиди и Сандес Кид, Обрачун код ОК корала, Тачно у подне, Дивља хорда, Добар, лош зао, Човек звани Храброст, Човек који је убио Либертија Валанса, Седморица величанствених, а, ако ћемо право, и Прохујало са вихором је у неку руку вестерн.

Наравно, ово су само неки и најпознатији каубојци, али их има још на стотине подједнако добрих и на хиљаде који нису лоши.

Рекох већ, вестерн филмови и стрипови су део исте субкултуре и отоме можете читати овде (кликом).

Велика је разлика између гледања филма на телевизији и у биоскопу.О томе сам већ писао и о томе можете читати овде (кликом).

Одрастајући на улици, у школи, комшилуку, ми смо као деца делимично прихватали и кодексе вестерна: владао је закон јачега и обавеза слабијега да се бори до краја без обзира на цену. Трудили смо се да се боримо поштено и по неким кодексима. Била су нека неписана правила. Подразумевало се да заштитиш сестру или другарицу или да браниш слабијега од других. Желели смо да будемо храбри, јаки, поштени и стопљени с природом. Нисмо бежали од борбе, нисмо цинкарили, чак ни када су нас тукли јачи и бројнији. Било је важно да сачуваш част, да не будеш кукавица. Поента је била да се сам снађеш, одбраниш и осветиш. Не ослањајући се на друге (некад и ослањајући се на твоје, другове и браћу) понекад си био принуђен да узмеш правду у своје руке. Какви јебени наставници, професори, педагози, психолози, социјални радници или невладине организације?! Има сам за себе да се бориш и да на тај начин ојачаш и стекнеш поштовање других. За то ти је потребно да имаш доброг коња, брзу руку, бистро око, згодну курву и залазак Сунца! Макар и у машти! И шта ти више треба од свега тога и маште?!

Наравоученије вестерна: никада не бежати од непријатеља ма колико јачи били од тебе; прво сам изађи пред барабе, обрачунај се са њима, победи их, па тек онда баци звезду у прашину и тачно у подне напусти град који те не заслужује. Тек онда! Никако пре!

СРБИ – НАРОД ГЕНОЦИДНИ!

  

Песмица за српске букваре, по новој резолуцији УН, коју ће певати српска дечица:

Заклео сам се пре рођења баш:

кад порастем бићу Србин геноцидаш!

Прво јутро као званично геноцидни човек!  Србин сам иако геноцидан сам! Јуче сам гледао Генералну скупштину УН, Боже ми прости, ко Евровизију (Сербија: твел поинтс). Победисмо на крају!

Елем, у новим околностима непосредно после усвајања и устајања, размишљао сам: да ли прво да попијем кафу или да одем и спалим неко село са све женама и децом, па да се вратим нормалном животу?! Јер, како оправдати оно што сам данас а нисам био јуче иако ничим нисам заслужио то?!

Недоумица, још једна, тињала је у мени: шта Резолуцијом УН потврђени геноцидаш ради у слободно време?! Морам ли само убијати или могу имати и неке хобије, рецимо цвеће или маркице?!

Оптерећен дилемама, излазим из зграде, на улицу, да видим како су се моје комшије и суграђани привикли на нову ситуацију и околности?! Не примећујем никакву разлику у односу на јуче, мало сам збуњен, питам се јесу ли моји суграђани свесни новонастале ситуације и наше улоге у њој?!

Старица преко пута улице, иако геноцидна, и даље је непокретна. Комшиница из суседног улаза (стари злочинац) која се скоро породила, тврди да њена шестомесечна беба уопште не реагује на то што је званично постала зликовац. Клинац од познаника и даље закуцава са две руке из места, на пијаци ни трага ни гласа од логораша и крематоријума, све сама зелен и воће!

Изгледа изглед вара, да геноцид треба тражити дубље у нама, јер ко још може веровати шестомесечној беби да се не претвара и да у својој природи није она безазлена и безопасна како изгледа већ да је то прави правцати зликовац: већ! Па ваљда Немци и Руанђани знају боље од његове мајке?!

Зовем сина да се посаветујем о овоме. Вели: поред свих академских титула које је стекао учењем и школовањем, ова која му је додељена за нешто што се догодило пре него што се родио уопште му ништа не значи јер Данајцима не треба веровати чак ни када ти дарове доносе. Знао сам: да се они школовани шта питају, отишли би и Срби и Српство у курац!

Ја се присећам, морам се ослонити на себе, имам доста година, када сам то могао и како сам заслужио да будем оно што је цео мој народ (по њиховом мишљењу)?!

Добро, убијао сам од зајебанције будале и глупаке кад год ми се указала прилика, али сам то радио и Србима и осталим народима и народностима

Док сам био млађи и јачи, убио сам неке жене од курца, али се оне нису буниле!

Убијао сам и даље себе убијам од алкохола али је то више само-геноцид него геноцид!

Убијао сам песму лошим гласом,

убијао сам грациозност лошим стасом,

убијао сам причу досадним тоном,

убијао сам пристојност лошим бонтоном,

убијао сам знање чинећи незнање,

убијао сам невиност правећи друго стање,

убијао сам јутро непроспаваном ноћи,

убијао сам нећу с "хоћу ли моћи",

убијао сам истину с понеком лажи,

убијао сам тишину узвиком „кажи“,

убијао сам част хотећи маст,

убијао сам веру за понеку вечеру,

убијао сам завичај бекством из њега,

(морао сам бежати после свега)

клали су ме, палили, силовали, драли,

пре него што су ми геноцидно име дали!

Главна моја недоумица, ни учени људи не знају да ми објасне, јесте: да ли смо геноцидни, по овој резолуцији, и ретроспективно, што би рекли писци: анахроно?! 

Наиме, ако јесмо, онда су били у праву сви они који су нас кроз векове убијали: Турци, Аустријанци, Бугари, Немци (неколико пута), Хрвати, Скендербег и Ханџар СС дивизије, Англо-Саксонци и остале слуге им (твел поинтс). 

Јер, да нас нису убијали на милионе ко зна колико би данас било геноцидних Срба?!

ПС

Осећам се недоречено, па питам старог скептика и пропалог писца у себи: какви смо то људи, ми Срби, кад нећемо да признамо оно што нисмо?!

Какви смо и ко смо?!

Кад идемо у војску певамо а кад смо неспособни за рат плачемо!

Највише пуцамо кад се женимо и рађамо! И на Божић! У ваздух! Тако убијамо сами себе јер смо небески народ!

У рату мање гинемо од оних који су остали кући. Јер тада се комшије окураже нашим одсуством!

Плачемо кад само срећни!

Смејемо се кад нам је нож под грлом!

Ми смо једини народ на свету која пева плачући и плаче певајући!

Девојку просимо кад хоћемо да је оженимо! Дакле, ми смо просци, нисмо отимачи!

Признајемо само мушке потомке а само нас женска деца пазе и чувају кад остаримо!

Трпеза нам је подједнако пуна и на свадбама и на сахранама!

Ми Срби нисмо највећи и најбројнији народ на свету али смо јединствени сами по себи! Таквог народа нема више нигде!

Тврдоглави смо па не дамо на себе и увек, на крају, побеђујемо (чак и кад губимо)!

Природно интелигентни али често на граници између генијалности и глупости, зато смо добри спортисти (никс снага, памет, твел поинтс)!

Имамо Светог Саву па немамо куд од тога, од себе!

Поткупљиви смо па само, поред Руса, најбољи издајници на свету!

Својеглави па смо подељени!

Спавамо ко заклани јер смо заклан народ!

Писац, један, вели да смо ми Срби усплахирено стање духа!

Ја кажем: Срби су људи који имају духа, уколико нису другосрбијанци!

Још кажем: Срби су повампирени дух здравог хришћанства преоденутог у Светосавље!

Срби су здрава срж Европе! Једини народ који овде нешто вреди иако и сам прилично пропао!

Наши непријатељи нам завиде јер нисмо као они! Мрзе нас због наше различитости!

Српска ирационалност је доказ наше нормалности!

Боље бити Србин – него стар! Јер џаба ти што си млад ако ниси Србин!

Понос: то је Србин!

И: инат!

Рекох већ!

И, знамо ми нас – јебо ти нас!

ПС

Одох да направим геноцид над Рубиновим вињаком и само-геноцид над собом!

СТАЉИН - ОСЕТИН У КОЖИ РУСКОГ МЕДВЕДА!

   

Када  се дубље и сталоженије размисли, са ове временске дистанце, о тзв. Стаљиновим чисткама и злочинима за које је оптуживан сам Јосиф Висарионович долази се до мало другачијих закључака у односу на оно шта нас је учила школска историја и западна пропаганда али и онога што заиста према њему осећа руски народ. Поготову у светлу данашњих догађаја када се види колико самодеструктивних елемената има у руском народу и колико непријатеља из других народа живе у Русији спремни да нанесу зло истој. Срби и Руси међусобно највише сличе по томе што имају велики број аутошовиниста и издајника у својим редовима који више воле непријатеља од свога народа.

Ако би „чистку“ дефинисали као разрачунавање унутар комунистичке (бољшевичке) партије и владајуће структуре онда би се она могла схватити као рат између два концепта, можда: руског са једне стране и анти-руског и комунистичког са друге. Или: то је била борба совјетских власти против антидржавних елемената плаћених и организованих из иностранства.

Ако оставимо по страни да Стаљин није био етнички Рус (био је Осетин из Грузије) не можемо пренебрегнути да је он ипак био део руског света чији је дух задојен идејама велике империје (коју је на крају крајева и обновио у тешким условима када је део света кидисао да уништи Русију). Најзад, и народ Осетије се определио да живи у Русији.

Троцки свакако није био Рус а још мање део руског света. Он је био амерички човек и агент тамошњег јеврејског лобија. Са друге стране, Лењин је имао подршку Немачке и да није био њихов агент не би га ни слали у пломбираном вагону да у Русији диже револуцију и убија православље и руску империју. И један, и други, имали су исти задатак: да баце руску империју на колена!

Сматрам да је Стаљин доказао да је део руског простора, традиције и народа својим односом према руским непријатељима и својим делом: створио је империју на руском тлу. Нису га без основе и узалуд звали хазјанин (хозјанин) – домаћин.

Шта би остало од Русије (СССР-а) да Коба није преузео власт и да је супротна страна (Камењев, Зиновјев, Бухарин, Троцки) победила и владала, поготово у време великих догађаја везаних за Други светски рат?! 

Ништа!

Али није битан само тај рат: од историјских почетака стварања Русије као велике силе, запад, највише Енглези и Немци а после тога и Американци, желе да униште Русију, да је расцепкају на мање делове изазивајући верске и националне нетрпељивости, директно ратујући, помажући њене непријатеље – а, све у намери да овладају огромним руским пространствима и њеним природним потенцијалима.

Русија би била уништена, руски народ побијен, територија расцепкана и окупирана, природна богатства пљачкана до дана данашњег. Па и сада се рат у Украјини води из истих разлога: да се Русија уништи и да се опљачка њена земља.

Да је друга страна победила, то јест, да је Стаљин изгубио, број мртвих у чисткама би био много већи и на корист анти-руса, већи број чак и од ових садашњих изманипулисаних и пропагандно напумпаних бројева. Једноставно, да је Стаљин убио толике милионе Руса то би се осетило на демографској слици и Руса не би било колико их данас има.

Оптужују га да је потписао пакт са Хитлером и окупирао пола Пољске. Из данашње перспективе: ко то може да му замери?! Ко му може замерити што је у историју музике ушао са својим Стаљиновим оргуљама?! Ко му може замерити и то што је те исте Немце и њихове помагаче уништио код Стаљинграда а потом их прегазио и сравнио са земљом?! Што није хтео да замени заробљеног сина за немачког фелдмаршала?! Што је живео онако како је умро: у чизмама и рубашки?!

Стаљину су још и више замерили такозвани Рапалски споразум из 1922. године који је он потписао са Немачком, исто онолико колико су мрзели Северни ток 1 и 2. Политика Англосаксонаца у Европи вековима се своди на то да се онемогући приближавање Немаца и Руса.

Али, да се питамо, кога је Стаљин тамничио и убијао у својим чисткама?

Комунисте! Пре свих! И непослушне националне мањине склоне сарадњи са руским непријатељима. Дакле, ако изврнемо ствари на апсурд: убијао је и у Сибир слао оне који си били против Русије и православља по самој идеологији коју су заступали или националној припадности. То су били они који су срушили царску Русију, побили царску породицу, створили нове нације и републике. Добро, међу страдалима је било и других, оних који нису били комунисти или анти-руси, невиних људи. Сигурно је било тако! Али је цена била велика јер је улог био велики! Требало је Русију сачувати од хијена и лешинара са запада.

Многи мисле да је Солжењицин послат на Гулаг као писац и дисидент. Не! Он је тамо отишао као официр и комуниста. Писац и дисидент је постао после. Кад је побегао у Америку и схватио где је и код каквих људи дошао: постао је православац и националиста. Дакле, отишао је као комуниста у Гулаг, као дисидент на запад а вратио се као Рус у Русију. То све говори. И: ништа!

Черчил у својој књизи Други светски рат тврди да су Стаљинове чистке 1937. године у којима су страдали Бухарин, Зиновјев и остали биле оправдане јер су горе набројани и одређени број пронемачких официра у Црвеној армији припремали пуч против Стаљина и успостављање пронемачког режима (Први том, страна 270). 

Руско-турски ратови, Кримски рат, Карло XII, Наполеон и све тако до  Макиндерове Теорије средишне земље а преко ње до Октобарске револуције, Хитлера, Хладног рата и Украјине: једини циљ запада је да сруши Русију и окупира је. Мекајндер  (Sir Halford John Mackinder) у, за ово тему важној књизи, Географски стуб историје каже следеће: Ко влада Источном Европом, влада средишњом земљом; ко влада средишњом земљом, влада Светским острвом; ко влада Светским острвом влада читавим светом! Средишна земља је Русија, стожер и кључна тачка света! Најзад, и овај аутор поручује да Велика Британија свим средствима треба да спречи приближавање Русије и Немачке.

Све ово, и још много тога треба знати, пре него што се сагледа атмосфера, опасности и окружење Русије па и у време док је СССР-ом владао Стаљин. Треба нагласити да је Украјина, то јест тај простор под разним именима, кључна тачка са које се кретало у рушење Русије. Треба додати и то да је пропаганда и антируска хистерија део западне агенде већ вековима.

Од Уније из Бреста коју је папа објавио 1596. године а политички подржао пољски крај Сигисмунд III и тиме украјинско хришћанство поделио на западно-унијатско и руско-православно (Стаљин је у време своје владавине забранио рад грко-католичких и унијатских свештеника у украјинским црквама) па до такозваног Брест-Литовског мира у којем је Русија изгубила трећину европске територије (и што је Стаљин својим дивизијама и армијама касније исправио, повратио и проширио) – види се тенденција запада да верски и физички окупира Русију али и разлози да мрзе Стаљина.

Када је 1935. године био у посети СССР-у француски министар спољних послова Лавал рекао је Стаљину да би било добро да дозволи да католичка црква у СССР-у добије слободу проповедања (исто ће као услов за међусобно признање у том периоду тражити и Американци јер је велики број Американаца у том периоду долазио у Совјетски Савез што због рада у Фордовим фабрикама, што због идеологије) јер би побољшало везе СССР-а и папе. Стаљин је на то одговорио: "Охо! Са папом! Колико дивизија има он?".

На простору где се сада воде борбе у Украјини Хитлер је планирао да насели Немце, који су ту требали да се баве рударством и земљорадњом. Русе је требало протерати у Сибир (оне које не би побили). Узимани су узорци земље црнице да се обучавају будући земљорадници у Немачкој. На Криму, одмах после окупације, немачке фирме улажу капитал у прераду дувана и дуж читавог тог предела још у току рата ничу фабрике за прераду хране. Тамо раде углавном Татари које је Стаљин после рата протерао са Крима због колаборације.

Одмах после рата, 1947. године Америка доноси стратегију заокруживања Русије у жељи да је баци на колена и окупира. Пре тога, она, Америка, свесна да СССР постаје велика сила почиње да регрутује нацисте и фашисте из различитих народа у намери да их усмери на борбу против Руса. Међу тим нацистима је много Украјинаца као што су Степан Бандера, Микола Лебед, Јарослав Стецко, итд. Овог последњег, Стецка, по народности Јевреја, лично је примио Роналд Реган у Белој кући. Још десет година ће трајати партизански рат фашиста у Украјини после Другог светског рата а припреме за овај садашњи рат никада нису ни престале.

Као и Путин, тако и онда Стаљин, жели да изгради добре односе са западом и да осигура мир свету. Да би спречио конфронтације Стаљин је схватајући да је НАТО усмерен против СССР-а (Русије) наредио да Кремљ званично преда захтев за пријем у НАТО, 4. априла 1949. године. Запад је одбио ту понуду за мир у свету. После месец дана настао је Варшавски пакт. После распада СССР-а опет су се чули гласови из званичне Москве да би Русија била вољна да буде део НАТО пакта. Опет није било добре воље са друге стране. А, онда је дошао Путин!

Што се тиче Стаљинових тежњи да обезбеди мир са западом горе наведено није све. 10. марта 1952. године Стаљин је западу предложио да се Немачка уједини али под условом да буде неутрална и изван блокова. Одбијен је! После тога Русија креће у масовно наоружавања и покреће индустрију у том правцу. Путин је од запада исто тражио и за Украјину! Одбијен је! И после тога креће са производњом кинжала, циркона и сармата.

Зато и не чуди што је Стаљин и данас једна од најпопуларнијих историјских личности у Русији, раме уз раме са Петром Великим и Путином. Народ је схватио ко се борио за опстанак њега и његове родине, схватио је пој црквених звона после 22. јуна 1941. године, схватио је да се бивши богослов вратио тамо одакле је кренуо – а, народ се не може преварити када су такве ствари у питању. Па Горбачов никога није послао у Гулаг па га у Русији данас сматрају издајником и прљавом крпом. Народ зна ко их напада и шта су им намере а ко се борио да преживе и опстану те да добију најјачу и највећу државу на свету. Тај исти народ је видео и „деведесете“ и шта доноси запад и демократија. Тада је Стаљин још више добио на цени!

А, онда је дошао Путин!

Останимо народ "бесплатног ручка"!

                                                        

Пише: Игор Ђурић

Хоћу, дакле, о оном америчком идиотизму „како нема бесплатног ручка“. Па наравно да има. Можда нема код њих и то је њихов проблем али га је код нас било, јес' и биће (ако Бог да те се дозовемо памети и  не одемо тамо где смо кренули).

Бесплатан ручак ћеш појести код родитеља, деце, кумова, комшија, родбине, пријатеља, код другара који је успео у животу. Јешћеш га у Србији чак и када одеш на сахрану некоме. У кафани најчешће: кад те неко од горе побројаних части и хоће са тобом да се убије око тога ко ће платити. Појешћеш га у фирми, предузећу, канцеларији где радиш: кад колеге донесу остатке од славе или часте рођење сина. На још сто начина можеш појести бесплатан ручак у Србији а да ти нико и ништа не тражи заузврат. Може се само наљутити ако одбијеш.

Истина, у Америци, и на западу, то је тешко изводљиво. Јесте, ако забасаш на неки казан Војске спаса али и тада није џабе: уваљују ти неке преправљене библије. Има и за Дан захвалности кад пострадавају ћурке у част пострадавања Индијанаца. Испада да у Амeрици има бесплатног ручка само у тамошњим затворима. А није баш тако. Има и тамо људи, јео сам, пио са њима, частили су, частио сам, и никада нису тражили да им вратим и платим ручак којим су ме частили (руку на срце, дружио сам се искључиво са Италијанима и Ирцима). Има Божића и празника. Можда би тога било и више да имају времена за себе и друге.

Дакле, где је још остало породице, пријатељстава и људскости: има и бесплатних ручкова. Па код нас је до скоро практикована институција „путника намерника“ где су се храна и конак давали непознатим људима и бесплатно.

Може и овако: то да нема бесплатног ручка јесте и протестантска филозофија и пракса. Где се породица држи на окупу, као код католика, православаца или муслимана – тог ручка још увек има.

Они су хтели да кажу нешто друго али пошто немају народних умотворина у виду поезије, прозе, загонетки, питалица или изрека, нису то баш најсрећније дефинисали. Код нас та мудрост, синтагма, изрека гласи:

„Што не платиш на мосту - даћеш на ћуприји“.

И то је тачно: што човек својим деловањем задужи кад тад мора да плати, он или неко његов. То се пре свега односи на чињење или нечињење.

„Како сејеш тако ћеш и да жањеш“.

„Ако си лоше чинио – лошему се надај“.

Видите колико су то дубље мудрости у односу на ону која се односи на кркање и плаћање?! Код нас Срба све то поприма некакве метафизичке и философске димензије и мање се односи на материјално а више на духовно. Мање се гледа у себе а више около себе. Гледа у сутра а не у сада. Гледа у друге а не у себе. То је код нас етичко питање и дилема а не прорачун колико ће нас пара коштати бесплатни ручак. Па чак и ако треба да нас кошта ми гледамо како да цехови дођу нама а не нашим потомцима.

Богат си онолико колико си потрошио, колико си дао, колико си људи нахранио и дочекао. Разлика између нас и њих је управо на том бесплатном ручку и ми треба да инсистирамо на тој разлици. Има бесплатних ручкова, биће их за Ускрс, Божић, па за кућевне свеце, па кад крену крштења и свадбе, биће их без икаквог повода и разлога. Схватате ли разлику?! Не само да има код нас (још) бесплатног ручка него се здраво увредимо уколико нам нико не дође на њега, уколико немамо гостију, уколико седимо и једемо сами. Чик, ако смеш, не пробај од свега кад одеш код бабе и деде на Божић или одбиј дар (поклон) на крају кад кренеш кући?

Оно што је тамо инцидент овде је правило (колико ће још тако бити – питање је?!). Проблем је што тамо скоро да нема разлике између „својих“ и „туђих“ – сви су ово друго. Зато и нема бесплатних ручкова. Знам, неко ће сада рећи, да се притом мислило на бизнис и пословне ручкове а не ово о чему ја говорим – па тек смо их ту прешли: код нас се рачуна да си успео у животу када добијеш могућност за такозвану „репрезентацију“ и дан данас је Србину слађе да поједе (и части друге) ручак о трошку државе или предузећа („не једем ја због себе, Сладђо ћурко, већ због предузећета“) – него леба да једе.

Ово последње и нема баш смисла, јел' да?!

И, зато:

Пиће за целу кафану!

АУТОШОВИНИЗАМ

 

Кад Србин хоће да буде објективан, он обично преузима мишљење свога непријатеља.

Стеван Сремац

*

Србин, који је вековима страдао од верског фанатизма, врло је толерантан, па чак и у најотменијим четвртима града Јевреји имају храм, лепе куће и богате радње... Београд нема гета...

Феликс Каниц – Србија

*

Шта се то догодило с људима када више воле псе и мачке него једни друге?

Шта се то догађа са Србима кад имају толико само-мрзитеља и аутошовиниста?

Ништа! Само смо ми Срби – такви какви јесмо!

За псе и мачке има објашњења: Србија је земља склада људи и природе!

За издајнике, само-мрзитеље и друго-србијанце, такође: Србија је последње уточиште за сумасишавше и духом оронуле. Ми трпимо фукару јер поштујемо кодексе чојства и јунаштва. Попут Руса, увек смо имали разумевања за људски талог.

Највећа сличност, ипак, Срба и Руса није ни у православљу, ни у језику, ни у словенству – наша највећа сличност је што осим нас и Руса (150 милиона) не постоје два народа на свету која имају више издајника и аутошовиниста у својим племенитим редовима! Ту смо шампиони, опет, опстајемо јер је оно што се издаје веће од издајника (ма колико их било).

За издајство се увек нађе много логичних објашњења – за родољубље није потребно ни једно!

Отуд: издајници лају а Срби ћуте!

За актуелне аутошовинисте мој заставник Трнавац је говорио: Ја га крстим  а он прди!

Моји у Метохији су говорили: Није им се примило!

Друго-србијанци су пицајзле (стидне ваши - Pthirus pubis) које се добију из противприродног блуда званог „европски пут Србије“. Кад са курвом општиш - надај се лошем. За неколико секунди сумњивог слатког има да патиш месецима и годинама! Зато, не треба полемисати с њима, тим пицајзлама, довољно је само мало националне хигијене и прашка против вашака! Трипер, ипак, није њихов ниво, то је нешто више!

Када су 1941. године адмирали и генерали говорили Винстону Черчилу да је опасно да флоту пошаљу у Медитеран јер ће бродови бити изложени ватри он им је одговорио: Ратним бродовима је намењено да се излажу ватри.

Србији је намењено да се носи с издајницима, да буде изложена! Таква нам је генетика, судбина. Нас мрзе највише они који су некад били ми! Или, који немају снаге и храбрости да буду МИ. Издајство у нас није политички или морални акт већ је то генетски поремећај, болест, девијација. То је, донекле, онај горе помињани трипер!

Издајници су углавном људи који кроз издају покушавају да погоде своје промашене животе. Често су и комплекси у питању. Издајство у Срба је фројдовска зајебанција. Свима њима, издајницима, у подсвести је како да оцу одсеку уд и да се ожене са својом мајком! Отуд ваља опрезно, није лако с лудим!

Ствар није компликована, што се  решења тиче, само ваља правилно васпитавати децу и унуке! Онда те боли курац за шљам, да простите.

Ево кратког курса, бесплатног, јашта, шта нам ваља чинити:

Поштовати своју веру, волети своју породицу, бранити своју отаџбину!

Поштовати своју породицу, волети своју отаџбину, бранити своју веру!

Поштовати своју отаџбину, бранити своју породицу, волети своју веру!

МОЛИТВА

 

МОЛИТВА

Игор Ђурић

Господе,

мира ми треба више од воде и хлеба

а здравља више од спокоја!

Учини,

да се пронађе начин

да добијем само оно што заслужујем

а дајем само оно што бих волео примити!

Уради,

да ме људи не мрзе без разлога

и не воле без заслуга!

Боже,

изведи ме на пут

који ме води до предака

на којем ме испраћају потомци:

поносни и једни и други;

и сам ја;

и Ти

због доброте коју ми подари и ја је прихватих!

Господе,

спокоја ми дадни са здрављем

и научи ме упозорењем

да не узлетим и не погордим се

због хлеба и воде које имам

и које Теби дугујем!

Како су ме етикетирали!

 Пише: Игор Ђурић

Негде пред битку код Варварина у Првом српском устанку 1810. године, Хуршид-паши су саветници говорили да крене на Србе (и Русе) јер су Срби добри у шанцу, и у шуми, али никако не смеју Турцима на мегдан ''у поље''. Овај их је послушао и пред одлучујућу битку обратио се својој војсци речима: „Сви кажете да Србин не смије у поље, него се крије по шуми или се по брдима закопава у земљу ко свиња; сад ето поља, а ето Србина; сад да видимо ко царев хљеб једе“. Срби изашли у поље и разбили турску војску.

*

„Слобода значи, пре свега, не лагати. Тамо где се множи лаж, најављује се тиранија, или се она наставља...“.

Албер Ками

*

Мића Поповић: „Уметничко дело је последња одбрана једног народа“. Мада, како сада стоје ствари са српским уметницима, јадна и бедна нам је та последња одбрана.

*

Џони: „да ли лажем када кажем, да је срећа у три ствари...“.

*

Етикетирали су ме у животу баш пуно. Изгледам као картонски куфер каквог циркузанта облепљен налепницама са мотивима градова, који је у циркуским колима обишао свет, а, у шатри провео век. Прву етикету у животу прилепили су ми кумови (скоро сам сазнао да ми је име, у ствари, дала њихова ћерка, тада девојчица петог-шестог разреда јер је у повратном телеграму којег је нашла на полици и који је чекао њеног оца, уписала име које јој се свиђало). И нисам лоше прошао, могла ми је наденути име Стаљин или Лењин. Овако сам именом Игор пролазио сасвим добро.

У тим првим годинама живота, јашта, било је етикета: ''плачко плаче изгубио гаће'', '''де пије зека воду'', ''немирко'', ''усранко'', итд. Прву озбиљнију етикету добио сам кад са пошао у школу: на зиду је неко написао ''смрт шкавелима'' а ја сам схватио да сам између осталих и ја тај ''шкавел'' – Србин. То ми је мање тешко пало од етикете ''клемпави'' коју ми је залепила једна девојчица у коју сам био заљубљен и којој љубав изјавих, ах, ах!

Етикете су се ређале како сам стасавао, неке као инсинуација, а неке утемељене у чињеницама: ''неталентован'', ''дркаџија'', ''паметан'', ''смотан'', ''начитан'', ''занесен'', ''музикалан'', ''дрогераш'' („...завезао би ја њега за дрво па би му пустио армолику на уво док се не излечи, мајке му га набијем...“), ''чупавац'', ''ћелавац'', итд.

Да сам ''из четничке породице'', сазнао сам на разговору за пријем у Војну гимназију. Да сам ''јебач'' сазнала је једна девојка у другој години средње школе (пре тога сам исту етикету сам себи пришивао без икаквог утемељења, баш како се углавном етикете и додељују). Нимало наивно није изгледало када су ми прикачили етикету ''велико-српског националисте'', у трећем разреду средње школе. Имао сам све петице и једног кеца: из албанског језика. Поред тога мој национализам се огледао и у томе што сам прво научио да јебем а нисам научио албански језик.

Другови и другарице из одељења наденули су ми надимак ''Фројд'', јер сам читао књиге. У војсци ме је један мајор ''безбедњак'' опет подсетио на ''улогу моје породице у контрареволуцији'' али су ми због лепог рукописа ипак прилепили етикету ''ћате''. Пресудило је и то што сам официрској деци писао лектире а осталој војсци писма.

На факултету су ме професори мрзели и дали ми етикету ''нерадника''. Мрзели су ме јер ништа нисам знао. Околина ме је у међувремену частила етикетама ''алкоса'' и ''женскароша'', а један део женске околине ми је доделио етикету ''мушке свиње''. Ја сам себи, управо тада, почео да прилепљујем етикету ''песника''.

А онда су дошле деведесете, ''тужне и несретне'',  и ова садашња иста компанија која влада (''у уџбенике и у читанке ушле су битанге'') прилепи ми етикете ''миш из рупе'', ''домаћи издајник'' и ''ст(В)ани п(В)аћеник''. Као таквом увалише ми пушку и послаше у рат да покушам сам себе окарактерисати као ''патриоту''.

После бомбардовања, када побегох из Метохије, у Шумадијицу питому, спичише ми етикету ''Шиптар'', држава ме је назвала ''расељеним лицем'' („...нисте ви избеглице, ви сте само привремено морали да промените адресе...“), а за време боравка у Њујорку звали су ме ''факен Рашан фром Сибериа''.

Кад је стигла ''демократија'' у октобру месецу и када је постало популарно и наплативо бити ''страни плаћеник'', наравно мени избрисаше претходну етикету, исти они који су ми је и залепили, већ ми наденуше да сам ''ратни хушкач'' и ''злочинац'' (због оне пушке коју су ми дали док сам био ''страни плаћеник'' и ''домаћи издајник'').

Оно, у међувремену сам пар пута опет постајао ''издајник'', ''затуцани националиста'', и слично – како су се размењивале ове битанге што владају исто и исти - само мењајући идеологије. Ја сам лично себи накачио етикете ''џангризала'', ''депресивца'', ''скептика'', ''писца'', и још много чега. У последње време чујем од владара и невладиних организација да сам ''нерадник'', ''неспособњаковић'', ''анти-европејац'', ''анти-реформатор'', ''затуцани Србенда'', ''хејтер'', "политички некоректна бараба", "мрзитељ дајгуза"...

Једном сам, на једном месту у Метохији, бранио нечије нешто, за време рата. Неки "велики Србин" ми је пребацио да није патриотски да Србин брани албанско. Одговорио сам му: „За тебе сам ја тренутно Албанац“. Што би рекао књижевник Љубиша Јоцић: у животу сам био све осим лезбејке.

ПС

Уз курац је Митру кад попије литру!