Српски копљаник Марије Терезије...

                             

Пише: Игор Ђурић

https://srbij-a.blogspot.com/

          Не мораш се за отаџбину борити само оружјем. Можеш и са оним што ти је од Бога дато. Душом и телом. Најбоље комбинацијом истих. То је борба за већ извикану ''добру слику у свету о нама''. У светлу најновијих (најстаријих) српско-хрватских антагонизама желим да напишем помирљиве речи, кроз своја сећања. Нису сви Хрвати лоши. Има неких добрих Хрватица. Не, није Колинда. Ова се звала другачије, сад није важно како. Права загребачка пургерка, како је за себе волела да говори, са свим оним словима ä и ü у имену и презимену, што ме додатно стимулисало. Еј, море, рвао сам се са ''тисућљетном културом'', није то мала ствар. Све је то морао да поднесе један део мога тела, а мозак није. Тек данас, кад почињу да отказују ти наречени делови тела – почео сам помало мозак да користим.

Мој друг Џога, за кога ће злобници рећи да је исти лажов као и ја, сведок ми је и не да ми лагати. Био сам седам дана и седам ноћи закључан у једној соби у Студентском граду, Трећи блок, са том Хрватицом, која је специјално за то ''закључавање'' стигла из Загреба. Тај исти Џога је само дотурао џебану у виду алкохола и провијант у виду хране из мензе (усе и насе) а ја сам се потрудио за: пода се. Били смо потпуно голи, што се дало очекивати, само смо на главама имали перике из доба Марије Терезије а ја сам имао и трикорн (повремено), реквизите које су у то доба студенти масовно дрпосали радећи као статисти на снимању филма Сеобе, Александра Петровића. Те перике су давале додатни еротски набој јер је такву перику носио и сам Казанова, савременик Терезије и времена које је Црњански описивао.

Када смо, најзад, осми дан изашли напоље, исцрпљени, бледи али са сјајем у очима и перикама на главама, Хрватица која није Колинда је изјавила:

- Ја, може бити, не бум била за ту вашу Велику Србију, ал' сам свакако за Великог Србина, дапаче.

Да би показала приврженост тој идеји Великог Србина, или макар неког дела тела истог, дошла је после тога и у Исток, где смо се данима опијајући се, ''борили'' за свето српско Косово. Тада је пала друга чувена изјава:

- Косово мож' бит' ни' срце Србије ал' пак има и других органа једнако важних как и срце. Не?!

Сад, нек ми каже неко, ко је још довео неког пургера да се бори за српско Косово. Дапаче.

Једном да и ми Срби не будемо јебена страна.

Ако ми не верујете, питајте Џогу. Љушу: немојте. Због његовог Југа 45.

У ЧОРБУ - Источка прича!

                                                 

Пише: Игор Ђурић

ЧИТАЈ ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ КЛИКОМ ОВДЕ

Ниси мог'о баш како си 'тео! И над попем је био поп. 

Кад кренеш да базаш по околини, или си решио да се купаш (и успут да пецаш), или, не дај Боже, имаш заказану утакмицу са ''центрашима'' или ''љугашима'' (јер ти си ''фабрикант'') – увале ти млађег брата на чување. Обашка, што га вешти родитељи увече испитају и томе где си све био, шта си радио и какве си све шерове направио. 

Наравно да је то била сметња невиђена. Ниси слободан, не можеш да јуриш слободно. Ако клинац падне па подере панталоне или колена (најчешће и једно, и друго), или се окваси до голе коже, ти ћеш кући ''да поје'ш попару''.

Покушаш ти све: обећањима, подмићивањем, претњама – ништа! Мали је тврдоглав и упоран. Та, твој је брат – 'де не би био такав. 'Оће упорно за тобом, неће да седи мирно на месту где си га посео, а таман сте нашли добар вир пун пастрмки, или сте угледали пуну трешњу у туђем забрану (а сама реч ''забран'' је толико инспиративна па те вуче да прекршиш забрану). Мали само смета. Вучеш га за руку, он не може да те прати, па пада, или 'оће да се отргне. Ти се изнервираш због тог сецања, па му лупиш чвргу, а онда му се пола сата извињаваш, молиш га да престане да плаче и да те не изда код родитеља. Твоје друштво, около, саветује те како зна и уме, говоре ти шта ти ваља чинити, али само под условом да исти немају сличну ''приколицу'' као и ти.

Најгоре је било, враћам се у време док је млађи брат још клиња, кад одеш да се купаш, доле у Брод, и кад се оде у Лојзе, да се играју лопте. Добро, код реке је у питању страх: плашиш се за њега, да не оде у воду и удави се. Код фудбала је друга прича. Кад се игра фудбал, онда си љут. Имаш место у тиму, цене те као играча а ти сваки час мораш да прекидаш игру, да јуриш за братом, да га тражиш кад се изгуби, да му скидаш панталоне кад 'оће да пишки, да му бришеш дупе кад каки. 

И шта можеш очекивати за све то што чиниш за њега? Да ти сутра узме део од куће и имања. Интимно, по стотину пута дневно пожелиш да си јединац. А после, у току тог истог дана, млађем брату даш срце од лубенице коју сте украли. Или, кад крајичком ока угледаш неког билмеза како је ударио твог брата, претвориш се у риса и онда кроз батине које даш напаснику покажеш колико волиш брата.

Елем, да би се ти проблеми са млађом браћом како-тако решили у смислу да може да се играју лопте и да они буду на оку, постојао је начин који се колоквијално називао ''у чорбу''. Дакле, поделите се, мада не мора да буде само фудбал у питању већ било која друга игра, рецимо, пет на пет. 

И твој млађи брат уђе ''у чорбу''. 

Шта подразумева бити ''у чорбу''? 

Тај што је ''у чорбу'' трчи по игралишту, покушава да дође до лопте, јури на све стране а нико не обраћа пажњу на њега. Он званично није у игри али има право да буде на терену. Чак и ако случајно лопта стигне до њега, онај најближи, без обзира којем тиму припада, одузима му је и наставља игру. То није проблем јер су сви већи, јачи и бржи од њега.  Клинац често и смета, али се сви труде да га избегну или да ге не повреде. Сви вичу један другоме: ''Пусти га, он је у чорбу!''. Чак да тај што је ''у чорбу'' и да го(л), то се не важи јер је он ''у чорбу''. Тако ти одиграш утакмицу а твој млађи брат има осећај да је учествовао у игри и веома је поносан због тога. Чак ће и бити послушан неко време због тога.

Проћи ће време. Заборави се све то. Дође час када клиња крене у школу. Тада ћеш га бранити кад га дирају старији гилиптери, нећеш се мешати кад се туче са својим вршњацима, само ћеш пратити да буде ''ферка''. Ти ћеш га водити на прве игранке и опалити му шамар кад га први пут ухватиш са цигаретом у устима. Позајмићеш му своје фармерке кад крене на први љубавни састанак, уводићеш га у биоскоп на своју карту, ако буде имао среће и код локалне курве (такође на своју карту). После ћеш бити илегалац код њега, кад он стигне као бруцош у Студењак а ти си већ љоснуо неколико пута. Никад се нећеш посвађати са млађим братом, осим што ћете се чаркати – чак ни онда када се ожени са неком роспијом која ће га завадити са целом породицом. Кад постанеш стриц, гледајући свог братанца, сетићеш се, понекад, клинца ''у чорбу''.

Отуд се синтагма ''у чорбу'', код нас користила и у другим сегментима живота и разним конотацијама. Тако је неки муж код властите жене већ дуже време био ''у чорбу'', и мада цела варош то зна он и даље мисли да је у правој игри. И излапели баца је одавно ''у чорбу'' што се тиче кућевних послова, новчаника и одлучивања у домаћинству. Он и даље ламоће али га нико не слуша. И сеоски ђилкош не зна да је ''у чорбу'' код младе удовице, којој сваки дан ради по пољу, цепа дрва и риља башту, надајући се награди. Давно ту свраћају много јачи играчи од њега. Најзад, ''у чорбу'' је и председник општине, само му то још нису јавили из комитета.

Како године пролазе а све исти "ликови" у Србији на власт одлазе и долазе, и ја лично све више схватам да сам ''у чорбу''. А, ви?

Есеј о сисама - по други пут међу Србима...

                                

Пише: Игор Ђурић

https://srbij-a.blogspot.com/

„Петер Хандке показује доследност која би нашим интелектуалцима требало да служи за пример. За њега увек могу казати: ево човека који је жртвовао Нобелову награду због Срба. Реците ми једног српског писца који би жртвовао неку много мању ствар због Срба?“

Мило Ломпар, Повратак српском становишту

*

Да ми не би укинули блог, ја данас нећу ни реч против власти написати. Шта више, написаћу неколико реченица захвалности што мене малог и непризнатог нико не дира, јер, кад укину неког познатог сви пишу о томе, кад настрада неки скрибоман из провинције то никога није ич брига. Ко сам и шта сам ја да се курчим? Мрва тек, статистичка грешка. Ко ми даје право да говори против великана? Њихова великодушност и ништа друго. Да није њих зар бих ја написао десетину књига и једно (брат брату) 'иљаду текстова и песама?! Ко ми је то омогућио? Они!!! Јер они су ту две и по деценије. Хвала им, о, небеско хвала!!!

На крају, и на почетку, нигде није све потаман, па ни код нас, али да је све потаман: о чему бих ја писао у тим текстовима? Да (ни)је Косово наше, не би било ни неких књига. Да се нисам напијао - не би било ни неких песама. О чему бих писао? О томе како цвета цвеће и како се двоје младих воле?! О чему бих размишљао? На пример, како да ми сутра не искључе струју, или ко је млада а ко младожења кад се узимају два педера, то јест, ко скупља сватове а који чека код куће да буде предат? Хвала, о хвала!!!

И за то што немам редовних примања, па нисте могли да ми скинете ни динар од плате. И за то, да ми таман укинете блог, ја нећу финансијски ништа осетити а ови познати, богами, буду кратки за две-три хиљаде евра месечно кад их забраните. Хвала, о хвала!!!

Ја морам да турам слике голих жена да бих банализовао ствари о којима пишем, да бих улепшао сиву свакодневницу о којој пишем и да би повећао посету блогу (још и да одбијем тетке и стринке са блога) – а, ето, нико до сада није вршио притисак на мене да почнем да стављам, зарад родне равноправности, и слике голих а развијених мушкараца. (То би са моје стране био чист мазохизам), могли сте а нисте, хвала, о хвала Вам!!!

ПС

Ако може и једна захвалница личне природе. Хвала, о хвала, дудици са ове слике на блогу што ми је дуплирала број посета. Прочитајте овде моју песму и мој есеј о сиси (сисама).

*

ПРЕЉУБА!!!

                               

Пише: Игор Ђурић

„Спавати са рођеном женом, то је чист инцест“.

Момо Капор

*
      Тешко оној која је поштена, кад остари нема успомена.

Кум кумици – ко бик јуници.

*
         Не љути се на неверну жену – није трошила твој сапун.
         Нико још није нашао дно оној работи.
      Да се разумемо?! У прељуби увек учествује најмање троје! Ако нема трећег, онда нема ни прељубе. Највише у прељуби може учествовати четворо: два и две, од чега су најчешће половина преварени а друга половина су они који варају (прељубници). Прељуба без троје јесте обична обљуба. Тај трећи, у ствари, даје чар прељуби, он је зачин без којега би прељуба била бљутава и обична. Сласт прељубе је у размишљању о оном трећем, нема везе да ли је то осећање страха, стида, освете или једноставно страсти и сласти. Када тај трећи не постоји духовно, макар мало, онда чему његово физичко постојање?! Чему прељуба уколико немате осећање да некога варате?! Јер, ви тада не љубите већ прељубљујете (презубљујете). Уколико немате осећај гриже савести онда сигурно нисте прељубник. Прељуба се деси много пре самог чина. Оног трена кад један (једна) помисли да жели другу (или: другог) прељуба је већ учињена. Остало је само техничка ствар.

Због свега горе наведеног, прељубници таје и крију своје везе и само у то време илегале њима је лепо. Кад се све обелодани, кад се разведу бракови и раскину везе са својим старим партнерима, престаје и чар прељубе. Одглуме још неко време да им је лепо, па свак на своју страну. Често сам се питао, због чега се мушкарац који има љубавницу и годинама то крије свако вече враћа у свој топли дом? Исто је и са женама, многе од њих на крају кажу да воле мужа којега су варале. То је управо зато што је њима лепо варање а не само огољени сексуални чин.  Како би рекао Црњански свом пријатељу Драгану Аћимовићу: Ах, да знате каква је сласт... на страху...

Ту је проблем и оног трећег (и: четвртог) – превареног. Тај (та) најчешће после неког времена осети или сазна. И, најчешће: ћути и трпи. То већ није сласт и страст, пре би се могло рећи да је то нека врста мазохизма. Шта ћете забога са особом која вас вара? Изговори су разни: најчешће деца, осећај посрамљености, заједничка имовина, мада сам знао и за мањи број оних којима се то допадало: да буду преварени. То их је узбуђ(о)вало, желели су да остане нетакнут тај троугао како би били у њему и на неки начин се такмичили. То би трајало кратко али би се у то време најчешћи свима у троуглу посрећило.

Највећи је промашај варање из ината. Тада нема страсти, нема сласти, нема никаквих осећања (јер и кад варате можете волети, и онога са којим варате и онога кога варате). То је тежак и мучан физички рад на крају кога се сви осећају уморно и прекраћено. Свакако, нико није задовољан. Јер када варате из ината, ви се или светите или хоћете да окренете пажњу према себи што значи да вам је стало до онога којег варате више од саме преваре. Тада превара постаје средство а не циљ. Превара мора бити и остати само узбуркано стање тела и духа. Уколико се у време варања не осећате онако како сте се осећали кад сте први пут љубили онда треба баталити тај посао.

Са моралне стране варање не треба узимати здраво за готово. Наравно, није морално некога лагати и варати, па је још тај неко онај са киме сте у некој вези. Опет, чим сте осетили потребу за варањем онда вам није лепо са својим партнером па је живот са њим лицемерје. И то је врзино коло.  Где се умеша морал и етика нема доброг секса, а добар секс је основа добре прељубе. Рационалности ту нема, тако да се моралисањем обично баве они ван троугла или завидници који све и да хоће не могу никога преварити јер најчешће немају кога и немају са киме. А, понављам, варање не би било то што јесте кад би свако обелоданио своје планове и радње. Не би постојало прељубе кад би сви били поштени. Кренете на посао па кажете својој жени: „Драга, данас ћу, уколико стигнем да те преварим са секретарицом“.

Најзад, сама превера је дискриминаторска работа у односу према половима. Кад се вара, мушкарци и жене нису једнаки, што не подржавам али се и не буним превише, а када је секс у питању. Жена која вара мужа бива од околине окарактерисана најчешће и неправедно као курва. Мушкарац који вара жену, пак, добије епитет швалерчине. „Свака му част“, говоре по кафанама, „кад може да стигне на све стране“. „Тај зна због чега живи“, настављају на послу. И што је мени нај-нејасније у целој овој причи: почну да га јуре и друге жене, уместо да га осуде, што би било логичније. Наравно, дискриминација према половима није баш тотална када је прељуба у питању јер је ту и преварени муж, рогоња, коме се сви смеју иза леђа, тако да је то половична ствар у питању, а, дискриминаторска је јер жене ипак нису подељене као мушкарци (на рогоње и швалере) већ су увек и једнодушно окарактерисане и олајане као: неморалнице. Али, и ту им се прави некаква услуга, јер познато је да мушкарци највише балаве управо за таквим женама. Каквим? – стварно не знам!

Наравно, од поднебља до поднебља, другачије се гледа на ову ствар. Енглески муж ће се осећати увређено уколико му жена нема љубавника јер би то значило да је потцењена и није вредна његових инвестиција у њу. Најзад, ако већ може неко други да ради посао уместо њега: што да не. Стари је то колонизаторски менталитет који предвиђа да неко увек ради уместо тебе. Код Италијана ствар је другачија, они воле да се варају међусобно, па онда да хрле назад једно другоме у загрљај, кунући се да су преварили само зато што воле превареног. Француз ће се трудити да остане дискретан. Швеђанин ће тражити да и он уђе у кревет са женом и њеним љубавником. Немац ће волети да провирује из неког ормара и да снима своју жену. Американка ће сачекати повољан тренутак да унајми приватног детектива који ће прељубу документовати а она ће на крају узети прељубнику све што има: тако је код њих, све је у сфери материјалног. Арапима је свеједно: ем су им све жене на улици исте, ем их имају по неколико, па и не воде евиденцију. Швајцарац је тражити лекарско уверење од љубавника своје жене. Јевреји, пак, траже извод банкарског рачуна. Словенац је захтевати да га не узнемиравате док то радите.  Хрвату је само битно да га жена не превари са Србином – све остало јој опрашта. Хрватице, пак, не праштају – уколико им се укаже прилика. Црногорци са погачом и маљем крену пут планине, да јебу оца очињег неверници (иначе, они ређе варају жене: неће да се замарају). Код Срба, ех, код Срба ради секира, често, уколико се сустигне. Или, што је још чешће: правимо се да не видимо и не знамо. А, толико могућности има. На крају, за Србе и Српкиње је права ноћна мора ово ново време: не дај боже да те жена превари са комшиницом или муж са поштаром.

Да закључимо: овде говоримо о класичним прељубама а не о данашњим релацијама где нико никога не поштује и воли. Не говоримо о спонзорушама и спонзорима. Говоримо о односима где се руши емоција, где је постојала духовна веза, где постоји заједнична прошлост. Неверство је као и издајство: не можете издати оно што нисте волели и што није ваше, и не можете издати за паре (јер тада нисте издајник већ плаћеник). Овде не говоримо о швалерима и курвама већ људима и женама који нешто осећају. Осећај може бити погрешан по критеријумима околине, али, нити је околина неки морални и етички бастион, нити ми можемо увек манипулисати својим осећањима: једноставно се догоди. Таква су каква су: наша су - и сасвим људска. Ако је затвор за људе зашто не би била и прељуба.

Ко нас је питао хоћемо ли се или не заљубљивати када се то догађало. Једноставно се догодило. Тако је и са прељубом: она се догоди било то исправно или не. Па сад, кад је већ ту, нека бар некоме буде лепо. Какав вајда да сви буду несретни?! Као што рекох, ако је за прељубу потребно најмање троје, онда су у прељуби срећни и задовољни најмање: двоје. По некад и троје. А то, признаћете, није  мало. Не осуђујмо људе који желе да буду срећни. Ни чинимо исто као наши очеви и дедови када су стварали комунизам: изједначили су све у сиромаштву. У несретном браку је двоје незадовољника, у прељуби: само један. Па кад преварени удари контру: онда су сви задовољни. То кратко траје али је слатко. 
      Карикирам, наравно, најебаће ми се миле мајке - преварене жене и мужеви. Мада, по неко ће ме и благосиљати док чита овај текст, шћућурен уз свог љубавника, на неком скровитом месту, у паузи, док листа интернет преко телефона и прави тајни снимак који ће, на крају ће се испоставити, доћи главе обома. Наравно, фигуративно. Најебаће ми се мајке и моја супруга уколико ово прочита, иако, верујте ми, ово елаборирам на чисто теоријској основи и нисам имао прилике да се бавим новинарским истраживањем. Ја ћу рећи да то нисам хтео – биће да нисам могао!

ПС

НЕМОЈТЕ ПЛАКАТИ КАД ВАС НЕКО ПРЕВАРИ – ДА ЈЕ ШТА ВРЕДЕО НЕ БИ ВАС ВАРАО И САМО ВИ ЗНАТЕ ШТА ЈЕ ТАЈ ИЗГУБИО (САЗНАЋЕ И ОН, АМА, КАСНО)

Балада о пијачном дегустатору...

                                       

Пише: Игор Ђурић

https://srbij-a.blogspot.com/

Гурман сам али сам и злојешан. Једем само бирано, оно што ми се свиђа. Радије остајем гладан, него да једем оно што не волим. Али кад на пијаци угледам професионалне пробаче, оне што иду од тезге до тезге, па као процењују робу а уистину се намирују храном и пићем, одмах добијем жељу за јелом, апетит ми се поправи, наручујем ракију да поспешим ствар и шта год има за мезе.

Како они само знају спретно и брзо да смакну парче сира са ножа продавачице, па онда оставе да се сир топи у устима и само цокћу. Онда пређу на кајмак и пробају који чварак или парче меса. 

Обично је тај пробач старији човек, у похабаном оделу које одаје негдашњи сјај службеника, књиговођу, учитеља, судског писара или инкасанта, некога ко је оставио земљу зарад државне службе па данас нема ни земљу, ни службу, тек мизерну пензију колико да покрије трошкове. Некада му је фрижидер био пун, о празницима је одлазио у родно село, пунио зембиље и балоне, и враћао их у град и стан, а са платом је зидао кућу и школовао децу, мада је знало и да претекне кад стигне регрес или топли оброк. Данас је оковратник прљав а машна коју и не скида је масна. 

Масна машна?! 

Маснија му машна од шерпе у којој се кува недељни ручак. Ипак, наш јунак увек има добру причу, елоквентан је и љубазан. Са својим дотрајалим оделом он и даље изазива страхопоштовање код сељака који су навикли да се увек требају и морају чувати машне и ташне. Носи са собом увек отрцани цегер, новчаник набубрен од новинских исечака, али без динара у њему, и новине које је покупио успут у Дому пензионера или у кафани некој.

Највише воли да приђе сељацима који продају мученицу. Погледом тражи некога новог јер код старих продаваца дегустација иде теже и зависи од њиховог расположења: одавно они знају да он није никакав купац и да само штетују од њега, па му дају да гуцне само ако су расположени и вољни за терање шеге. Онда, кад приђе, наш јунак почиње да се распитује: јел' домаћа, да није шећеруша, немој да је нека мутљавина да му се гости потрују, нешто је вештачки жута, ајде нека сипа једну да проба, он иначе не пије али воли да зна шта купује. Дрмне он чеп, можда затражи још један јер није баш добро проценио, па онда климне главом и каже како му не одговара јер се осећа доста, повукла је од бурета или није била довољно у истом. И тако, чеп овде, чеп онде, скрпи се цела чашица.

Са сиром и кајмаком је додао подлогу да га не би ватало на празан стомак. Највише га мрзе продавци воћа и поврћа. Поготову такозваног сезонског. То је његово време, тада долази до пуног изражаја његов таленат, тада он попут циркуског артисте чуда чини. Јагода овде, шљива тамо, трешња кад јој дође време. Њему више за тај дан не треба. Не штетују они много од њега, него их више нервира што се претвара да купује а још више их нервира кад почне да куди робу оправдавајући не-куповину нечега што је већ пробао: кисело, труло, ужегло, зелено, презрело...

Око подне наш чичица крене пут куће, сит и задовољан. Наравно, жена и деца немају појма како он проводи време и шта ради, мислећи да се замајава по парку или у Клубу пензионера. Они мисле да је њихов муж и отац скроман али достојанствени пензос који се никад не буни против ничега него гордо подноси недаће и једино је наново нервира увек погрешним избором на дан гласања. Криза јесте али је он усправан и стамен какав је био читавог живота. После подне ће са задовољством посркати празну чорбу и неће се жалити што нема више ништа.

Некада сам више одлазио у кафане. Било боље друштво, сада се полако селе на нека друга мирнија места а у кафане долазе неки људи који не знају ништа о кафанским обичајима. Већина нас љубитеља старих и правих кафана воли оне ћумезе на пијаци, где се недељом ујутро одлази по зелениш, кобајаги да помогнемо женама, а враћамо се око подне добро накресани. То су неуредне кафане са карираним столњацима, алуминијумским пикслама и олињалим конобарицама које кокетирају са гостима. Пиће се ту сипа у чашама од 0.5, доноси се обавезна кисела вода, кува се само кафа у филџанима са ратлуком на ивици тацне, а шкембићи су непревазиђени и најчистији су део и детаљ кафане. 

      Тако бих ја са стола у башти једне такве кафанице или кроз прозор исте, посматрао те професионалне пијачне дегустаторе. И, док би их гледао како слатко мљацкају сир и лицкају ракију из чепа, док се мрште кад пробају лук или рен, док се сладе кад избацују коштицу трешње у руку па под тезгу, и ја сам добијам жељу да све то пробам одмах и сада. Стотине њих тога дана на пијаци чини исто, проба и купује, али само пар њих са задовољством чини то. Чини то уметнички. Артистички!!! Ја бих онда, у таквим случајевима, позивао конобара, који и онако цео дан пије са мном барабар, и послао га да купи двеста грама сира, да ми сипа домаћу ракију и да ми насецка лука са пијаце. Ни ја, као ни наш дегустатор, не би се после кући бунио око тога шта има за јело, што од ситости, што од главобоље изазване шећерушом.

Онда, једнога дана приметиш да га нема. Можда је окаснио, можда се прехладио, стићи ће, само што није. Кад видим да продавци ракије сипају у чеп, па мало проспу из њега на земљу те потегну, схватим да наш чичица више неће долазити. Отишао је да дегустира неку другу робу по небеским пијацама где су пензионери сити а где се уместо шећеруше пије рајски нектар.