КАКО СМО ИШЛИ У ЈНА, или: смрт са укусом војничког пасуља!

Пише: Игор Ђурић

Прво идеш на регрутацију. Узму ти ципеле, па у папучама Југопластика бежиш у град. Увече ти запале бицикло или гитару. Сутрадан скидаш гаће пред комисијом. Сви су волели да добију ауто-јединицу а добијали су брдско-планинску пешадију. Схватања су била несхватљива а обичаји сурови. Било је то време када је, поред импотенције и педерлука, највећа мушка срамота била бити неспособан за војску. Људи су тражили везе, подмићивали регрутне комисије, не као касније за ослобађање, већ за печат: СПОСОБАН! Сматрало се, поготову у провинцији да неспособнога за војску неће хтети ни једна девојка. Било је то сурово - али је тако било. Као да је човек крив због чињенице да је болестан и неспособан. Данас су девијације отишле у потпуно супротном смеру и још су несхватљивије.

Правиле су се испратнице у војску. Једино код Срба: кад идеш. Код других је било логичније да се веселиш кад се вратиш. Али, то нам је у генима, ми и у рат идемо певајући. У великим шатрама окупљали су се сви они који ће се после окупљати и на свадби. Испијала се војничка чаша па даривао новац или смо паре гурали у џеп кад се опраштамо од регрута.

Пред одлазак добијаш више савета него новца:

Деда: Вежи коња 'де ага каже.

Отац: Немој да ме обрукаш тамо.

Мајка: Једи више чорбасто и носи дугачке гаће.

Старији рођаци: Немој да се сагињеш за сапун док се купате, фикнуће ти га неко.

Комшије: Седи у мензу увек поред Шиптара, даваће ти сланину.

Зет: Чувај се пицајзли и трипера, кад излазиш у град.

Онда:Мој Милане, кад у војску пођеш, немој моју капију да прођеш...

Та песма беше обавезна кад се војник пратио у војску. Кад будући војник крене пут аутобуске или железничке станице, друм би био заузет по ширини: родбина, комшије, другови, другарице... Некад би се вијорила и застава. Обавезно флаша ракије окићена цвећем или пешкиром. Горе поменуту песму лепо и духовито је анализирао Милован Данојлић у књизи Драги мој Петровићу.

Певало се још:

Кад у војску ја полазим, и зелено поље газим...

Затим:

Довиђења друштво старо, нек вас ова песма теши, чувајте ми моју драгу, још је млада може да погреши...

Кад се запева:

Ој, другови јел'вам жао, растанак се примакао... – сви би ударали у плач, док збуњени регрут маше из аутобуса са флашом ракије у руци.

Обично би се преседало у Београду, па би обилазили рођаке и земљаке у Студењаку. Имали би доста пара и пуне торбе хране и ракије, па је радост била обострана. Пре тога су нас на аутобуској станици сачекивали улични фотографи. Фотографи на аутобуској и железничкој станици у Београду који сачекују регруте из провинције и сликају без питања, па онда ваде блокче да дају потврду о плаћању и да узму адресу где ће послати слике. Сећате ли се тога? Добар део нас је имао као успомену тај исечак из парагон блока, потврду да смо платили фотографије које никада нећемо добити. Иако смо већ у првим писмима из војске упозорили родитеље да ће слике стићи.  Фотографисали су без питања а онда су заскакивали збуњене дечаке који не би знали шта их је снашло. Ако би се који побунио, знали су да буду дрчни и да припрете, наравно до неке границе. Није то било као данас. Није било на силу, већ на „жваку“. И ако су углавном били одрпани и офуцани, имали су причу. И знали су да регрути имају по неку цркавицу у џепу, јер је то било време испратница у војску. Сви би даровали будућег војника неки динар. Умело је то да се сакупи. Међутим, није ни тим фотографима било лако. Знали су да налете на пијане регруте, нису предвидели да родбина иде иза њих, не ретко би завршили разбијене главе и поломљеног апарата.

Чим би стигли у касарне: започињала је ноћна мора. Од стреса не би ишли данима у клозет. Прво заједничко купање, немилосрдно шишање уз обавезно питање: Какву фризуру желите?, задуживање опреме (коју ће ти већ први дан покрасти и бићеш уплашен због тога а касније ћеш схватити да никада никоме није фалило опреме за раздужење), упознавање са основним војничким знањима: намештање кревета, гланцање чизама, слагање униформе пред спавање под капу, редарство, пожарство. Већ си и чистио клозет четкицом за зубе. Кад добијеш пушку и руке ти упију мирис уља, којега ћеш се тешко отарасити, схватиш шта у војсци значи бити гуштер и шта значи да се цев сија ко пасја муда на месечини.

Креће, затим, стројева обука (и она друга, у зависности од ВЕС-а - војно евиденциона специјалност), бесмислено и безбројно понављање истих радњи до изнемоглости, безброј остава (понављање радње). Маршевски и стројеви корак, и: Главу горе, поглед право, то за јаја није здраво. Левим и десним крилом, атомски с'лева и десна. Сањаш дан када ће доћи заклетва, да видиш своје најмилије и први пут изађеш у град. У међувремену си већ научио да разликујеш ћату, десетара и стажу, знаш разлику између гуштера и џомбе, знаш ко су ти класићи (гене-и) а ко земе, и научио си да кажеш: Дозволите да се обратим.

Онда би нам родитељи, родбина, земљаци и пријатељи долазили на заклетву, уморни и изгужвани од целодневног путовања, али пуних торби меса и колача, а ми би на трен заборавили тешку обуку са опасним оруђима и на кратко опет постајали мамина и татина деца. Наравно, приупитали би да ли су стигле слике из Београда и увек добили исти одговор: Које слике? Причаћеш им како сте се зезали на заклетви уместо и у тој борби даћу свој живот – говорили твој живот.

Бићеш хронично гладан, уморан и неиспаван, и уверићеш се у неоснованост мита да ће ти војници муслиманске вероисповести давати сланину. Маренду ћеш слистити брзином светлости а пиво са наполитанком у кантини биће ти права посластица. Научићеш шта су СМБ-куглице (грашак), а шта СДО пакети  (самостални дневни оброк), шта је дрнч (за пушку и за јело), шта је по Пе-еСу (правило службе) а шта није, шта је ГИНА (генерална инспекција народне армије), а шта Ка-Пе-еС (велика капија), шта је узбуна а шта терен. Научићеш да на питање цивила Колико вас је у касарни? или, Колико имате тенкова? одговориш: Довољно! Више се нећеш срамити у купатилу, слободно ћеш се сагињати за сапун и водићеш праве мале ратове у борби са пешкирима. После заклетве ћеш се повремено опијати кад одеш у град, ако имаш дозволу до двадесет четири и новца, и срушићеш још један мит: онај у брому у храни и чају, јер ћеш схватити да на тебе то не делује и да би могао да га набијеш комарцу у око, а не некој девојци.

Већ ти јутарња гимнастика и фазанов лет (скакање из чучња са једне ноге раширених руку) неће тешко падати, кад једнога дана угледаш на писти младу, тек пристиглу, војску. Ниси више гуштер. Сада добијаш право да у мензи викнеш: Пријатно најстарија! и да преко писте запеваш: Стара кука легла испод дајца, два гуштера чешкају му јајца. Међутим, и даље ћеш чекати писма ко озебо сунце, и сам ћеш у својим писмима писати глупости, дочекаћеш нову годину уз алкохол и телевизију, ићи ћеш на редовно и викенд, ћебоваћеш гребе и друкаре, побити са цивилима у граду, бројаћеш све ситније и ситније, док се једне вечери не вратиш припит из града (преко ограде) и винеш кроз ходник: Сииитнооо! Џејмс Бонд! То ће значити да ти је до скидања остало још недељу дана: 007. Већ си спремио цивилку, коју си пробао већ педесет пута. Ноћ пред одлазак бићеш тих. Око тебе ћеш чути шапутања: Он је нула-нула-ноћ.

Опрему за раздужење добићеш ујутро комплетну од класића. Када се будеш поздрављао са гене-има заклињаћете се се међусобно на доживотно пријатељство. Углавном се више никада нећете видети. Оно, сусретали смо се у потоњим ратовима на различитим странама, ми деца братства и јединства и ЈНА. Убијали смо се међусобно са укусом војничког пасуља у устима. Јеби га, заклели смо се да ћемо давати туђе животе.

ЧИТАЈ ОВДЕ: ЛЕГЕНДА О БРОМУ!

ЧИТАЈ: ТУКУ ВОЈНИКА

АТЛАНТИДА

                   Пише: Игор Ђурић                  

                                АТЛАНТИДА

                               Борислав Пекић

Освалд Шпенглер, Пропаст Запада:

Цивилизације су најспољашњија и највештачкија стања до којих може доспети једна виша врста људи. Оне су свршетак. Оне долазе после постојања као нешто што је настало, после живота као смрт, после развитка као кристалисање. Оне су - крај...

Тражење Атлантиде, по Пекићу, јесте тражење земаљског раја. Ако постоји Еден (ако је постојао, да ли Рај може нестати?) онда је он тамо где је ''скривена'' Атлантида. Или је све то фикција, како рече Пекић цитирајући Аристотела: „Платон је измислио Атлантиду, па кад више није знао шта ће са њом, онда ју је потопио“. Тако то увек бива када је Рај у питању: никад човек није начисто и то је најјача сугестивна снага идеје о Рају и Паклу. Ту негде, наравно, треба тражити и сакривену вечиту наду у постојање живота после живота.

„Можда је уметност дубљи депо меморије од људског памћења а имагинација у трагању за истином кориснија од научне уздржаности“.

Уметност јесте, без ''можда'', највећи извор из кога се црпе сазнања о претходним траговима људског битисања на овој планети. Трагови старих цивилизација јесу трагови уметничких покушаја, и то оних најбоље могућих у том времену. Шта су древни остаци којима се данас диве туристи до уметничка дела архитектуре, сликарства и нешто мање писаних трагова.

Када су српски народ и његова историја у питању, горе наведена Пекићева мисао у целости је тачна. Да није било народне поезије и прозе, не би постојало ни интерпретације српске историје. Историја је описана кроз песму. То јесте сећање, сећање које се брусило и преносило са колена на колено, у виду уметничког дела: народне поезије. Песма није само одржавала, песма је и чувала. Чувала сећање, писала историју. Нисмо ми Срби нити први, нити специфични, по томе, али смо свакако добар пример да је уметност најважнија тековина једног народа у времену и простору.

Отуд, можда је трагање за Атлантидом, трагање за уметничким траговима који доказују постојање и континуитет. Можда је уметност најближа Рају. У човеку, ако је Рај, јер постоје тврдње да су и Рај и Пакао унутрашња људска стања, онда се и једно и друго кроз човека испољава у уметничком. Трагање за Атлантидом је онда трагање за оним што је у човеку духовно повезано са уметничким. Како објаснити потребу човека да се изражава на начин који није свима јасан и доступан? Чему та компликација? Чему тражење и тежња ка уметничком изражају, ка нечем што се не да лако дефинисати, описати, најчешће ни: видети? Зашто тражимо Атлантиду? Зашто пишемо песму? Да преваримо историју. Да преваримо Ђавола? Или: да спознамо шта нам се дешавало, како смо доспели ту где јесмо и да победимо Врага?!

„Цивилизације су пропадале зато што никад успешно нису решиле загонетку елиминисања својих отпадака. Духовне су отпадке депоновале у обичаје, нарави, подсвест потомства; умне у историју; физичке су сахрањивале под земљу. Умирале су у властитом ђубрету, уместо да, као природа, од њега живе“.

Да. Ми ћемо се удавити у сопственом ђубрету. Било које врсте. А природа од тога живи. То је Пекић. Провуче велику мисао, онако успут, круцијално важну, а уопште се у перу не прави важан. Само, мала контрадикторност, не Пекићева већ општа, неки мисле да је и историја ђубре којег се треба решити да би народи живели срећно. Тврди се да историја, поред религије, изазива и дан данашњи највећа крвопролића и злочине. Видите, духовне отпатке, по Пекићу, цивилизације нису депоновале у уметност, већ у обичаје и нарави, што се опет сведе на историју, личну историју - памћење народа, породице, појединца. Умни отпаци су историја. Нису духовни. То је зато што интерпретација није ствар духа већ ствар ума и образовања. А опет, образујемо се на основу интерпретација написаних у разним књигама. Не образујемо се читајући песме већ учећи историју. Историју, коју најчешће, различито пишемо и тумачимо. Онда, да трагање за Атлантидом, можда, није трагање за истином?

„Оригиналност је политичару корисна колико и рупа у глави. Од оригиналности у политици скупља је једино безумност, оригиналност доведена до њене природне границе. Да би некажњено био оригиналан, политичар мора бити свемоћан, мора бити Хитлер или Стаљин“.

Атлантида је визија пропасти цивилизација, било којих. Међутим, она је и критика садашњости која претходи успону и паду ове цивилизације. Подела на роботе и људе, при чему су роботи већина човечанства у садашњем облику а људи тек шачица одабраних, подела је на уметнике, ствараоце и филозофе са једне стране, и, са друге стране, остатка човечанства. Увек је, и данас, мање људи, много мање у односу на роботе који су дужни  да раде, нису само дужни већ за друго и не знају, да подлежу рутини коју свако време и свака цивилизација поседују и која је гарант очувања система. Они који се исказују кроз много рада а ни мало стваралаштва јесу роботски део цивилизације. Људе представља онај мањи, стваралачки део.

Брат из Европе пише брату на Косову...

 

Пише: Игор Ђурић

Deutschland via UNMIK, prva decenija ovog veka

добио сам писмо од тебе брате тражиš да ти пишем ручно и на артију велиш немаш компјутор а ида имаш немаш струју која нестаје код вас поприлично ти знаш брате да ја са писмом слабо стојим не заврши šколу ал ни ти ниси бољи па ћеш разумет шта ти причам мој син дарко зна по мало ал боље зна немаčки а да ти пишемо немаčкинеćеш да разумеш пошто ти од страни језика добро причаш само šиптарски којиовде називају албански за комјутор могу ја да ти пошаљем стари дарков он дарко добро ради на компјутору зна све можеш и слике да гледаш и музику да слушаш и какво ће време да буде ал ко велим ако немаш струју он не може да ради на ветар тачка. нови ред каже сад дарко

како је тамо јел кулек беzбедније него што је било ми овде гледамо ферсехен телевизију све знамо боље од вас све јављају пре ми чујемо него ви кад је било bомbардовање требало да буде ми смо одма знали и ја сам пробо да те назовем али су линије биле у прекиду али ви тамо не треба дасе дате него треба да се борите за светусрпскуземљу косово и метохију метохија увек треба да се каже јер овде поп каже да то значи да је црквено ал и о европе треба да мислите и србија и европа и кина и русија таки ти је данас свет мораш са сваким гледо сам преко сателита имамо и пинк и све и струју

косовоје срцеsрбије и ти знаш да сам ја морао да одем трбухомзакрухом иначе сам увек био за српску ствар и велики србин и давао сам кад год су тражили абогме су тражили доста свакакв лопов је дошо да тражи гелдес а криза је иовде него мене gазда цени јер сам добар иначе многи су остали без посла ал нисмо ни ми најпаметнији тешко ћемо без европе нећемо добити паре и бољи живот мада ви не живите толико лоше колико се жалите

зато не могу ништа да урадим за синовца јер нема папирензи тешко је и нема посла да ти кажем а овде се и ради није он навико него иде у таверне а овде то нема и није ко некад кад сам ја долазио али ни мене нико није дочекао него сам све морао сам нек седи доле како ћемо да сачувамо косовоиметохију ако сви ви одете тамо деле паре праве хаус све је đабе дупле плате немојте само да кукате него узмите нешто да радите а не само да зовете мобилним телефонима чуо сам да свако тамо има mobile а ни овде нема свако

знам ја да није баш безбедно ал никад није ни било и ја кад сам ишо у шulen били смосе са kosovaren тако их исто зову али морате сада да будете мирни да вас приме у еуропен апосле ће сунце да вас угреје и нико више не сме да вас бије а брудер сонх може да иде де оће не требам му ја јер ће да будне у европу није то мала ствар сад кад ће то да будне тачно нису јављали овде на наш телеfинкен ал у еуропен сви имају право и дајгузи и кучићи и катцен тако ћете и ви срби тамо да добијете право нема границе ништа не могу да вас теру више овде има педераш у сред бела дана и не мош му ништа ја ако не помилујем газдино куче нема на божић њиов ништа од бонуса и куверте оно око плаца да купиш негде не могу ништа да ти помогнем криза је само што сам ја добро са газдом и куче му лепо па имам посо иначе деца траже овде треба сви да имају кола не могу да их одвајам од друге немачке и туркишен kinder а женини се прикачили па ми јебаше мајку немој снајке ово да причаш а да ти кажем право нисам за то да продајеш малу њиву нисмо нужни то је бабовина нек пукну душмани ко им muter fiken нећемо да дамо да нас купе за паре имамо и ми и колико је то кад поделимо не можеш ништа да урадиш ни ти нија нови ред каже дарко и grosen слово да турим

Ове Реде Нећемо у србије на косовоуопште морам на море деца и жена траже после кад се вратимо из дубровника којег су наши бомбардирен ал сад те нико тамо не дира а и ми имамо дојче таблице и аусвајсе да свратимо до жениних у босну јебо им ја матер де је нађо тврдоглаву kinder повукла скроз на њу и тамо је био рата али они се смирили па гледу своја посла што се за вас тамо на косово не може рећи заборави метохију легните мало на руду и ја сваки дан овде срећем шиптаре па ми ништа не фали бољи су него наши оће да учине а наш само гледа како да те зајебе ставићу 5 еура у писмо части људе испред задруге кажи ово части мој bрат да се људи сете да нисам заборавио свој родни крај посло би више али кредиten ме убише а и ви дринкате доста и без моје čасти лако је вама тамо све одплаћено немате kreditraten и остале зајебанције које нас овде даве ко змија жабу бато и куће вам направили бадава само да уђеш и живиш а она што је изгорела колико се сећам је била заједничка а камо мени моја хаус

зато сам мислио да покренеш у суд да се geriht одвојимо и поделимо да се наша киндер сутра не свађу и да снајке више престану да једу шајзе да се зна шта је чије па ти после продај твој део ако оћеш ако може и мени да се направи тамо хаус да дођем по некад а швистер ја сам за то да не дамо ништа није поштено да зетови развлаче нашу бабовину даћу им ја по хундрет еура кад се одрекну да их помилујем ми сестрама тамо доле никад нисмо давали а што је моја фрау у босну узела део то је друго јер је тамо други обиčај а наша muter је ливаче донела ко мираz а не ко део ја знам да ви тамо причате како нисам ја нужан јер сам у dojčland зарадио и да не би требо да се мешам теби удео није тако и ако сам зарадио ја сам то лично а ово је бабовина у питање оћу да моја деца имају нешто од тог ако ћемо поштено нико теби није бранио да дођеш у немачку и zарадиш па јел бисе ти после одреко него теби било лепше кући само си ишо по слава и кафана и пио шнапс и примао плату на државна јасла а ништа ниси радијо и док је бата тојест ја доносио дојчмарке да се прави кућа ни ти ни fater се нисте бунили got да му душу прости и лака му шварц земља а сад те село подфишкава да брата каљаш и шпрехен против њега тојсет мене

од наšи слабо кога виђам овде се много ради немамо времена само по некад на празник у цркву имамо своју цркву овде правимо грил то ти је на дојче шпрахе значи роштиљ није ко тамо славу славите пет дана ја по некад радим седам дана по десет сати дневно самода све отплатим оне паре што ми дугујеш не брини врати кад можеш до лета има времена рачунао сам на те паре да ми буду трошак за море кад одемо тај дубровник кажу скуп али господски није ко црнагора де те не fuken ни два осто и ако троšиš своје паре јавићу ти коме да пошаљеш за сад толико давно нисам писо рука ме заболе бојо сам се да нисам заборавио ал видиш да ми иде добро поздрави švigetoter и децу и ови моји те поздрављу ево дарко маше  мирсада није није ту ради чисти неку зграду да заради викендом више видиш како је овденаке Твој Брат ако сам мешо слова то је зато што се овде не користи ćирилица само некакава њиова латиница а ја већ и језиком заплићем те мешам српске и швапске речи па како неби и словима лакше би ми било да сам копо цео дан него што сам ти ово састављо

АТОМСКИ РАТ И КРАВЕ КОЈЕ ПРДЕ

                                

 Пише: Игор Ђурић

Власти Новог Зеланда су донеле одлуку а зарад наводног очувања озонског омотача да од 2025. године сви они фармери који имају краве и овце морају плаћати додатни порез на њихов прдеж и подригивање. Срећа што су бизони потамањени па макар они не стварају проблем. Овом свету, обзиром на пут којим се креће, Трећи светски рат и није потребан.

А, кад је у питању евентуални нуклеарни рат и да бих још сликовитије објаснио куда иде тај западно-идиотски свет, навешћу и вест која је преплавила медије: на западу и у Америци се масовно купује јод због заштите у случају нуклеарног напада (рата)?!

Јод те може спасити од нуклеарног армагедона таман онолико колико ти живот спашава што си спустио главу на колена (згрчио си се у седишту онако како ти је лепо објаснила згодна стјуардеса пре полетања) док ти се авион сурвава са висине од 10.000 метара у океан или неку планину.

Можда још сликовитије: јод против нуклеарне апокалипсе помаже исто онолико колико вам је помогао тоалет папир против короне (пошто сте га масовно куповали када се вирус најавио).

II део - СУВОПИЧАСТЕ МИСЛИ Игора Ђ.!

                            

Пише: Игор Ђурић

*

Данас је у Србији лакше објавити књигу него наћи некога да ту књигу прочита.

*

У Америци сам видео све оно што сам у филмовима видео о Америци. Чак сам и пишао по снегу. Не морате ни да идете тамо а све знате. Једино што нисам успео да пронађем и видим јесу сви они раздрагани и срећни ликови из серија које нам овде приказују и који по цео дан ништа не раде, посвећени су једни другима и зајебавају се до бесвести.

*

Уместо да када нам је у животу лепо, кад уживамо и кад смо срећни, да се тада препустимо задовољству због тога, ми стално страхујемо да ћемо остати без те среће па смо тужни, уместо радосни. И што нас задеси већа срећа то смо више уплашени. Плашимо се своје среће: плашимо се времена и могућности да останемо без ње.

Човеку никада не можеш удовољити - помисли Бог.

*

Достојевски је написао да „ако Бога нема, све је дозвољено“, а ја мислим другачије (не претендујући да је моја мисао тачна, само да је моја): ако Бога има, све је дозвољено. Јер, ако га нема, онда нама остаје анимални инстинкт који је подложан еволуцији и преживљавању јачег и отпорнијег, што је донекле фер. Међутим, ако Бога има, он нас је створио овакве какви јесмо, добре и зле, способне да чинимо зло без обзира на ограничења и да будемо исто тако добри. Само „божји човек“ чини зло без икаквог разлога, „не-божји“, животињски човек, чини зло само ради преживљавања.

*

Човек сам себи загорчава живот својим личним ритуалима које упражњава због својих личних страхова стварајући тако своју личну религију. Лични богови и ђаволи су највећи проблеми унутрашњих тегоба човекових. Сам себе човек мучи. Сам себи задаје бол. Сам себи прописује правила. Сам себе кажњава. Све сам. Спољашност је само пројекција коју стварамо у својој  глави. Некад и у души. Ту треба тражити решење унутрашњих проблема. То решење је потребно мислећем човеку. Живот је сувише кратак да га не бисмо тражили. За будале је свеједно.

*

Ствари се у животу одвијају добро и лако до оног тренутка док вам исте не постану важне. Начисто стану или се одвијају веома лоше оног тренутка када вам поред важности постану и неопходне, кад зависите од њих.

*

Моју толеранцију и културу неки редовно изједначавају са страхом и слабошћу. А то ме, уистину, љути. Једино сам на то екстремно нетолерантан. Кад примитивац моју жељу за цивилизованим и културним понашањем протумачи као слабост,  несигурност и страх, онда добијем жељу да ударим (а мање да бивам ударен, што не волим).

*

Веровати се може и без доказа али не веровати се мора само уз аргументе. Волети се може без основа али мрзети можемо само са ваљаним разлогом. Волети са разлогом је чиста трговина а мрзети без разлога је узвишена емоција. Само се воли из користи, никад не мрзимо због тога. Мрзимо због штете, по некад, најчешће мрзимо због љубави. Веровање се не мери и нема меру, неверовање увек морамо ограничити и измерити мером могућности да нисмо у праву. Веровати по сваку цену боље је од ниске цене које (не)платимо неверовањем. Боље преварен – него преварант – осим кад вараш преваранта. Верност се не доказује али невера мора бити доказана.

*

У почетку су људи створили Бога, а онда је он створио свет: људе, воду и ваздух, затим, Космос, Рај и Пакао.

*

Мене не убија глупост и људска празнина – мене убија поглед који стоји испред њих.

*

У јуначко дело искоракну углавном они ћутљиви, из ћошка, што нису певали, викали и бусали се у груди јуначке. У хероје се изроде највише они који су ћутке пролазили поред вас, који су поштено одрађивали своје страже и редовно чистили спаваоне и клозете, они који се нису китили борбеним прслуцима, панцирима и скупим „рејбанкама“, они што су титовку натицали до ушију као шајкачу а вунене чарапе су им вириле из војничких чизама. Они су храбро гинули, ћутећи, сматрајући да не чина ништа посебно. Прескакале су их почасти, ордене су добијали они који су преживели, а преживели су јер су чували дупе, што су певали али нису јуришали, што су били јаки на речима а слаби на делима.

*

Нисам ја велики Србин. То тек схватим кад око себе видим колико „Великих“ Срба има и шта све чине те “величине“. Евентуално, можда сам тек нешто напредније Српче, можда Српченце, чак ни то...

*

Право да вам кажем, гадим се турбо-фолка ал' ни оперу баш не миришем. У првом случају не свиђају ми се извођачи а у другом случају: публика!

*

Нормалан и функционалан мушкарац ће се увек окренути за лепом и развијеном шеснаестогодишњакињом. Само ће ненормалан и болестан мушкарац пожелети и покушати да нешто и има са њом. Ту је разлика између нормалности и болести. Остало су фолирања и лажи.

*

Нама се овде пропагира толеранција на тај начин што нас приморавају и присиљавају да прихватимо нечију нетолеранцију!

*

Платили ви расну пасмину неколико хиљада евра, или покупили последњу штивљару на улици: свеједно је. Оба ће дизати задњу ногу кад оће да помокре бандеру. Исто је и са људима и њиховим „ценама“.

*

Пријатељи постоје да би сте веровали у њихову веру у вас!

*

Можда реформе и успеју: постаћемо протестанти.

Пошто веру нећемо да мењамо, онда нам остаје само да протестујемо.

*

Радници су се још пре сто година изборили за осмочасовно радно време. Данас морају да раде по 12 сати да би имали шта да једу.

*

И губити може се на различите начине. И пропадати се може свакојако. Може се пропадати славно, као што можеш побеђивати срамно и осећати се у победи понижено. На човеку је, на народу да бира. Поред тога, у достојанственом поразу увек постоји промил шансе за победом, дочим, кад се предаш ко кукавица – тако ћеш завршити за свагда.

*

Србија, земља пластичних базена, пластичних жена и пластичних суверена. Србија – на сваком кораку, у реци, шуми, парку, улици – земља пластичног отпада.

*

Често чујемо, као оно: борите се за особу до које вам је стало!

До курца!

Борите се ви за своју породицу, за своју земљу, а особу до које вам је стало: волите. На њој је да ли ће она волети вас. Мислим, каква је сврха борити се за некога ко се двоуми, ко је са неким другим или вас не воли?!

*

Неке жене нису способне да усреће своје мужеве а желе да усреће целу нацију?!

*

Политичка сцена и могућност избора у Србији?

То вам је као нека кафана на периферији, у којој се скупља сумњив свет: курве, сецикесе, шверцери, убице, криминалци сваке врсте. Ту не залази пристојан и породичан човек, ту он неће довести своју породицу на недељни ручак, неће доћи са својим пријатељима. Али, то што пристојан и породичан човек не залази у ту кафану, не спречава редовне госте те кафане да га покраду, оробе, убију, силују му ћерку. Зато пристојан и поштен човек мора по некад да зађе у ту кафану, да плати рекет, зеленашку камату, да затражи заштиту или да убије некога светећи се за недела према својој породици. Кад плаћа рекет, камату и тражи заштиту – то је кад излази на изборе; а кад крене да се свети – то је револуција.

*

Апсурдно је очекивати од примитивних и неписмених политичара и посланика да они се залажу и боре за културу и уметност. Зашто би то чинили за свог заклетог непријатеља? Просвећивање и продуховљавање народа директно је усмерено против недемократских и диктаторских власти.

Култура и уметност морају да се боре саме: за себе. И то пре свега и једино: делом. Када својим делом придобијете само једну душу за уметност, ви сте учинили више него читав буџет и сви закони о култури заједно.

*

Нису само културолошке и духовне девијације у питању када се установи да неко гради свој идентитет и духовни либидо на ономе што изводе као ''музику'' Цеца, Карлеуша, Бубамара, Северина, и тд., већ су то озбиљне и девијације сексуалне природе за свакога ко сматра да су горе побројане, и њима слични-е, секс симболи и нешто што се може ''доживети'' еротичним и сексуално интригантним. Да се разумемо, нема велике разлике у сексуалној девијацији између ''геј-параде'' и ''фолк-параде''. Осим, што међу овим педерима са ''геј-параде'' можете наћи неког писменог.

*

Реформе у Србији?!

То је операција при којој је пацијент умро због недостатка завоја али је имао ''луду срећу'' па ће га у књиге умрлих евидентирати по најбољим законима преписаним из ЕУ.

*

За националну књижевност погубнији је добро ситуирани средњи малограђански слој друштва - од свих лоших писаца и још лошије написаних књига!

*

Хтео сам писањем да променим политичку свест просечног српског гласача а онда сам схватио да је мој проблем нису они писмени, они који читају, већ они неписмени или полуписмени, до којих не могу допрети писаном речју. Другим речима, до оних које треба променити не треба допирати пером него тољагом.

*

I део - СУВОПИЧАСТЕ МИСЛИ Игора Ђ.!