ИСТОЧКИ БИОСКОП

                                          

                                                                   Зграда биоскопа

         Пише: Игор Ђурић     

Данас ћу о биоскопу. Источком старом биоскопу, легенди провинцијског гледања филмова и пушења дувана. Јер ко није пушио за време пројекције њему се не рачуна гледање.

Дуго времена, непосредно после рата, биоскоп са својом салом био је једини вид културног прожимања Источана. Звучник разгласа који је постављен 6. фебруара 1954. године на центру вароши, јесте служио за пуштање музике али и у пропагандне сврхе. Додуше, преко тог звучника знали су поједини Источани да запевају, уз пратњу хармонике. Нарочито се својим гласом истицао Радоје Вулић. Он је тако песмом освежавао омладинце, преко разгласа, кад су у пролеће 1954. године садили липе у центру Истока. Те липе су биле заштитни знак урбаног дела Истока све док их нису крвнички посекли осамдесетих година, кад су направили соц-реалистичко чудовиште од робне куће. 

У приближно исто време, неки други омладинци и старији људи, уз мање помпе и у потаји, имали су радну акцију сађења на другом крају Истока: садили су зимзелене саднице око манастира Гориоч. Имали смо, дакле, и једних и других, хвала Богу да је тако. Елем, тај звучник је кад-кад послужио и да се преко њега обавесте Источани о филмској представи која се даје у источком биоскопу.

Биоскоп је радио у старој згради Соколског дома, саграђеној  тридесетих година прошлог века. Не знам када је набављен први кинопројектор али се претпоставља да је то око 1950. године. Први приказани филм био је „Бал на води“ са Естер Вилијамс, негде 1951. године. 

Знам, међутим, када је набављена нова, друга по реду, кино-апаратура, она која је заменила стару, исту ону која и није била нова кад је доспела у биоскоп него ју је ратни вихор и конфискација донела у метохијску варош. 4. децембра 1954. године у Исток је допремљена нова кино-апаратура „Искра“. Први филм у боји приказан је 16. априла 1955., значи следеће године, и био је то амерички филм „Кад се светови ударе“, филм снимљен по роману Балмера Едвина, 1951. године.

Биоскоп се у почетку звао „Звезда“. И са истим именом радио је у Истоку и Ђураковцу. Касније је, око 1956. године, преименован у биоскоп „Извор“. Иначе је био обичај, у то време, да источке фирме и организације носе имена по околним топонимима. Тако се предузеће за прераду дрвене грађе звало „Радуша“, угоститељско предузеће се звало „Беле воде“, управа пашњака „Новин вр'“, истим именом је било крштено и Планинарско друштво, чији је први председник био инжињер Саво Поповић (који се са властитом женом пентрао по околним врховима на згражавање и оговарање Источана). Иначе је 1935. године основано „Друштво планинара“ Јужне Србије а први председник друштва био је генерал Лав Рупник, начелник штаба Треће армије. Туристичко друштво се звало „Подгор“ а пољопривредно предузеће „Дубрава“.

                                              Мађарица (негде у Истоку)

Будућа биоскопска сала је већ функционисала као простор за приредбе и концерте, у маниру комунистичког модела масовности у културним догађањима. Свирали су, тако, приучени хармоникаши и певале, румене у образима, будуће источке домаћице. Већ 1946. године формира се КУД „Радован Зоговић“ (исте године почиње да ради и гимназија). 1953. године КУД „Прва светлост“ увелико изводи пробе у сали Дома културе а за приредбе које ће уследити. Тако, 7. јула, те године, дају приредбу у Србици. 25. јула у Бањи Илиџи а 27. јула у Дечанима. 18. јула они у тој истој источкој сали изводе и позоришни комад „Памет у главу“. 26. јула се ту одржава игранка са „врапцом“. То је кад се пред игранку читају сатирични стихови познати под називом „Врабац“. 

                                                        КУД Прва светлост

Иначе, у оквиру „Прве светлости“ у то време ради фолклор, драмска секција и хорска секција. У Дому културе су редовно држана и предавања, те разни састанци и зборови. Тако 7. априла 1953. године друг Драшко држи предавање на тему „О националном питању“. Два дана касније, у истој сали, расправљају комунисти Великог Истока о испаду неких чланова који су славили Ускрс у Гориочу. Неколико дана касније, ко да се ништа није десило, гимназијалци ту изводе приредбу. 

Следеће године, тачније 18. маја 1954. године, у уторак, у Исток је стигао мађионичар Мића, директно из Чачка, и он је у Дому културе, пред пуном салом (зар у то треба сумњати и уопште то подвлачити) изводио разне трикове тој истој одушевљеној публици. Пробадао је мачеве кроз сандук, изводио разне илузије, ствари су нестајале и појављивале се.

У то време се у биоскопу дају разни филмови и сала је увек пуна. 28. марта 1953 године давао се енглески филм „Жути лептир“. Десетак дана после тога стигао је и „Кекец“ Јоже Галеа. Између тога се давала приредба, 18. априла, а већ после два дана стиже  „Тарзан и жена ловац“ са Џони Вајсмилером и Брендом Џојс. А после пет дана је ту и француски филм „Картузијански манастир“. Па „Љубавници из Вероне“, па „Леди Хамилтон“.

Следеће, 1954. године неки од хитова у источком биоскопу су били: „Ићи ћемо у Монте Карло“, неизбежни и незаборавни „Један дан живота“. Па, 1955. године један од најгледанијих филмова у источком биоскопу био је домаћи филм „Олуја“. Те године, и то на Титов рођендан, стиже и позориште из Београда са хит представом „Заједнички стан“ од Драгутина Добричанина. 29. јуна 1955. године Силвана Мангано мами мушке уздахе и женску љубомору са улогом у филму „Горки пиринач“. А месец дана после тога Гари Купер долази „тачно у подне“ у источки биоскоп. 

1962. године, 25. августа, Источани су забалавили за Софијом Лорен, а Источанке за Френком Синатром, у филму „Понос и страст“. И, тако даље. 

Одушевљење Источана Софијом Лорен и еротске маштарије изазване њом могле су се мерити само одушевљењем изазвано чињеницом да су у Истоку почеле да пристижу Мађарице из Војводине, које су махом биле запослене у ново-отвореној фабрици позамантерије „Ласта“. Једна ласта не чини пролеће, али је долазак Мађарица уздрмао учмалу средину. Задрмани су многи бракови, понуђене су брачне понуде, а обле Мађарице су мирисале на штрудлу и њихале су се источким улицама као лађе не обазирући се на непријатељске погледе источких жена.

       

                                                 Љуша чита новине на центру (потпуно небитно за ову причу)

                                                 

Седамдесетих и почетком осамдесетих (а то је период кад сам ја стасао за филмове и одлазак у биоскоп) филмови су се приказивали свакодневно. И добар део нас је ишао свакога дана у биоскоп. Само нас је болест могла спречити да не одемо. И хронично помањкање новца. Ипак, сналазили смо се како смо знали и умели, и да ме данас питате како сам долазио до новца сваки дан не бих знао да одговорим. 

Прво је требало купити карту. То на први поглед изгледа просто али у Истоку није било тако. Да ли је испред биоскопа стајало десет или сто људи, гужве испред билетарнице (ако се тако може назвати прозорче заштићено решеткама) је увек   било. Долазило се сатима пре а само да би се купила прва  карта. Неки виспренији би се каишом везали за поменуте решетке како их маса не би одвукла кад почну да се продају карте. Али није увек ни то помагало.

Постојале су две методе, да кажем два начина, које су примењиване код куповине карата а коју су изводили одрасли већ момци.

Први је метод гурања а он се састојао из следећих радњи: изабере се клинац (добровољно или не, свеједно је), приђе руљи испред прозорчета а онда га 4-5 момака гурне свом снагом док не стигне до краја. Сви смо то сматрали као нормалну домишљатост и нико се из реда не би бунио (додуше не би ни имало сврхе).

Други начин је мање болан за „изабраника“ који треба да купи карту „преко реда“ али је знатно тежи за оне који се већ у реду. Дечака би подигли, држали за ноге и преко других људи, „озго“, он би стизао до прозорчета. Док то не би завршио стајао би на главама и раменима оних доле.

И све би се ово дешавало и када је било извесно да ће сала бити скоро празна. Наравно, било је битно заузети прве редове јер седишта нису била уздигнута већ равна, тако да ако ти се намести испред неки дугајлија: ништа од гледања филма. Нама клинцима ни то није била нека сигурација (да заузмемо први ред) јер су нас старији дизали „за уши“ и слали тамо где нам је и место у „хијерархији снаге“.

                                                               Плакат за филм Горки пиринач

Сви једва чекају да се угаси светло. То се обично пропрати уводним аплаузом. Радовали смо се, што због почетка филма, што због паљења цигарета. Оне су биле купљене код Зеље у трафици „на комад“ и пошто није смела да се пали шибица онда се „швајцовало“. Цигарета се држала између руку, да се жар не види, јер би то значило аутоматско избацивање из сале. То је радила полиција и редар. Али и поред тога сви су пушили и обично би се због тога пропустио добар део филма (кријући се испод седишта). Било је и крајње неумесних шала, када ти рецимо неко из задњих редова зафрљачи упаљени пикавац за врат.

Свако време је имало своје филмове.

Прво је то био Тарзан и разни авантуристи по џунглама а онда су стигли и „шпагети вестерни“ са добрим и лошим момцима и најзад неприкосновени Брус Ли (и све његове варијације и имитације). После таквих филмова присуствовали смо незаборавним тучама испред биоскопа, које су обично изводили Цигани, још под утиском вештина које су гледали. Туче су биле безазлене а мајсторије и маштовитост покрета није ништа заостајала за оним са филма и биле су звучно „покривене“ имитацијом оријенталних језика.

                                      Школско позориште седамдесетих

Мрзели смо негативце. Нико није хтео то да буде. Зато често нисмо могли да се играмо јер нико није хтео да буде друга страна – она која губи. Сви смо хтели да будемо непобедиви хероји, борци против зла и шмекери попут Џемс Дина или Стива Меквина. Хтели смо да освајамо лепе жене. Аплаузом смо поздрављали сваки подвиг хероја, звиждуцима привремене и краткотрајне победе негативаца. Сви присутни у сали давали су такт херојевом коњу ударајући ногама о под.

Посебно место у репертоару, такође, су заузимали и партизански, индијски и еротски филмови.

Без обзира на садашње приче појединаца, партизанске филмове смо обожавали. По нашем укусу Бата Живојиновић је и мало Немаца побио, колико би смо ми волели да јесте.

Индијски филмови су представљали културолошки и социолошки феномен. И ако су рађени сви по истом калупу, и ако наше културе нису имале никаквих додирних тачака, то су филмови који су највише пута репризирани и који су пунили сале женском популацијом.

                                                         Музика из индијског филма Сети се моје песме

Еротски филмови су били најпосећенији. Карте су додуше за њих биле скупље али ко је марио за то. Била је то навала „Истинитих прича“ у сто делова, „Емануеле“ и незаобилазне Швеђанке на пумпама, у болницама, дворцима и студенским домовима, те данске претече каснијих порнића са разним докторима, собарицама и незаобилазне „Грчке смоквице“. Ти филмови би имали најоригиналнију подршку из публике, није се аплаудирало (није се ни могло једном руком), па је углавном одобравање појединих сцена бивало гласовно пропраћено. За време тих филмова највише се ишло „као у ВЦ“.

Зими је у сали ложена бубњара, која је у мраку бајковито светлела, изазивајући у нама осећај спокоја и стварајући привид интимности дома. Тако смо га и звали: „Дом културе“.

То је био наш биоскоп.

Они који нису имали пара да уђу тога дана, нису одлазили кући (што су долазили без пара??). Трудили су се да загорчају гледање нама који смо ушли, светећи нам се што смо „богатији“ од њих. Лупали су у врата и прозоре и стварали неописиву буку а онда бежали од редара и поново се враћали. На крају филма заједно са нама враћали се кућама. За неку ситнију услугу они елоквентнији би им препричавали филм, често додавајући „своје“ детаље и епилоге.

Ако би филм био из жанра страве и ужаса онда смо морали да доплаћујемо старијима и пратњу до куће.

Девојке нисмо изводили у биоскоп. Тога у Истоку није било. Није ни чудо обзиром на горе наведено. Изузетак су били само поменути индијски филмови или евентуално неки домаћи хит.

Карта се није враћала ако би се пројекција прекинула због нестанка струје. А то се дешавало редовно, обзиром какав зна да буде источки ветар и какво је било стање електро система.

Једино место где су заједно и солидарно протествовали Срби и Албанци јесте источки биоскоп. Када нестане струја или изгори трака, па се филм прекине, сви би устали, окренули се према оператеру (који је извиривао из свог прозорчета) и настали би протести који су се манифестовали звиждањем. Кад је требало нешто скандирати а да би се прескочила језичка баријера, слогани су били мешавина оба језика тј. шиптарске варијанте српског језика . Најчешће су у глас сви у сали викали: „Оћемо фиљму!“, „Оћемо фиљму!“. Углавном се није удовољавало захтевима јер је нестанак струје виша сила. Касније је набављен агрегат од чије буке и дима нисмо могли ни да седимо у сали. А и нафте је често нестајало.

На центру вароши стајао је рекламни пано и сви смо се грабили за постере кад би дошли да их мењају.

Наш биоскоп је имао душу. Волео нас је и зато нам је отварао прве видике, водио на путовања, приказивао свет. Учио нас је да будемо добри и храбри, и да добро увек побеђује. Остајао је исти, само сваке године мало трошнији. А ми смо одрастали. Стасали смо у људе, неки у добре, други у мање лоше, упознали се са видео технологијом, сателитским антенама, почели да гледамо филмове са врхунском компјутерском анимацијом и... и... и, јебе ми се на све то. Мој биоскоп је био једино место где је могао да се гледа прави   филм.

                                                                              Нови Дом културе

Када се направио нови биоскоп клинци нису ишли у њега. Гледао сам их како носе видео касете ка својим кућама и како их враћају. Филм је тако издахнуо а наша деца изгубила могућност да обогате своју душу лепим успоменама. Да имају о чему да причају и чега да се сете кад им је тешко. Они сада играју видео игрице, уместо да се гурају за биоскопску карту. Немају ни корзо, да филмове на њему препричавају, ни излоге фотографских радњи да у њима виде будуће филмске звезде. Немају игранке и „даме бирају“ и обавезно колце на крају. Прва пива по саборима и вашарима, што их хладе у коритима са водом, исцепане женске хулахопке – немају. Немају своја прва пијанства и прве љубави, него загледани у екране покушавају да победе машину а увек губе, јер не знају људе.

                                                           Текст објављен у Хвосну 2006. године

Давно нисам био у биоскопу. Нема ни филмова више. Не постоје жанрови а филмаџије покушавају да сниме филм који је верна копија стварног живота. А, прави филм мора да буде илузија, машта, бајка. Ја и волим филм зато што у њему један може да победи стотину и што у њему нема немогућег. Што се може победити и простор и време и што ни један природни закон не важи. То је филм: бајка. Дечачки снови пренети на платно.

Један обичан школски дан у Метохији...

 Пише: Игор Ђурић

Тога дана ми је наставник узео праћку. И не само то, морао сам са одмора да донесем прут којим ће ме казнити за учињено. Јер, речено је: праћке је забрањено доносити у школу. Сваки је дечак моје генерације имао макар једну праћку у животу. Ако није, нешто није било у реду са њим. Обично би нам је направио неко од старије чељади и из породице или би нам уступио своју стару. Праћка је знала да буде зајебана ствар. Било је дечака који су са лакоћом и к'о од шале скидали голубове и вране. А, и да ти разбију главу ако им се нешто замериш: о томе нећу ни да причам због болних искустава. Омиљени су били школски прозори или прозори каквог „тешког“ наставника. Отуд је наставничка освета према мени била тежа.

Треба наћи какво тврдо дрво у облику рашљи. Што је веће, тврђе и сувље: то је боље. Онда је важно наћи и гуму, најбоље од унутрашњег точка каквог бициклета и парче тврде коже у коју се ставља камен. Треба и жице да се све то притегне. Праћка се носи у задњем џепу тако што гумени и растегљиви део вири из џепа и млатара. Водили смо праве мале ратове праћкама против деце из других крајева вароши.

А онда је једног дана у наш стари биоскоп дошао ОН: Брус Ли! Намах смо заборавили праћке и почели да правимо чоке (чаке, нунчаке) и да њима разбијамо главе, најчешће сами себи, док би вежбали несхватљиве потезе млатарајући њима. Чоке се задену за панталоне, изнад дупета, као Брус Ли, и бивале су опасније за онога који их има него за његовог противника, јер кад погледаш, колац је био много практичнији да некога измлатиш, него чаке са којима смо бесмислено вртели око тела и између ногу, покушавајући да један крај држимо у руци а други под мишком. Док све то изведеш, ем што си сам себе ударио неколико пута, ем те је противник већ нокаутирао.
Читај овде: О ИСТОЧКОМ БИОСКОПУ

Нисам само ја добио батине. Заједно са мном прут је бирао и мој друг из клупе, али из сасвим другог разлога. Примећено је да су му прсти жути. Најтеже је било красти орахе (орасе). Остане траг, издајнички жути траг на прстима и шакама. Траг који не можеш моментално опрати чак ни бабиним сапуном, прављеним од соде и свињске коже. Учитељи су нас кажњавали због жутих прстију на тај начин што смо са одмора морали да донесемо тај поменути добар прут са којим би били ишибани по шакама (ређе по дупету). И родитељи су нас кажњавали батинама ако су знали да то није траг наших ораха (а знали су увек и без грешке).

Када би накупили доста ораха, онда би играли „куле и бега“. Ораси се поређају у „кулу“, „бег“ је био главни орах, највећи и најтврђи. Ти гађаш својим орахом, као на куглању. Колико ораха избациш из „куле“, толико узмеш. Кад избациш „бега“, онда узмеш све. 

Најлепше је, ипак, бивало у пролеће и рану јесен. Долазили смо много пре почетка часова а одлазили много касније пошто се исти заврше. И сво то време проводили смо у школском дворишту играјући фудбал, касније и пушећи иза школског клозета. 

Тога дана сам кроз прозоре гледао у високе борове парка који се наслањао на стару зграду основне школе која се звала „17 новембар“ и патио за одузетом праћком, планирајући чији ће први прозор страдати кад ми брат направи нову. Једва сам чекао звоно, па да се стуштим низ степенице и трчећи стигнем до куће. Да једном руком бацим у ћошак торбу са књигама а да другом ухватим комадину хлеба намазану машћу и преливену шећером и поново заждим напоље.

Када је најзад курир огласио крај наставе – са ручним звоном шетајући ходником – слетео сам и кренуо кући. Док сам се спуштао низ падину од Центра према Рибњачком брду, спазио сам комешање на пијаци поред које сам пролазио. Беше четвртак, пијачни дан. Маса људи се окупила у круг и гледала нешто. А милиција их растерује, често и грубо, пендрецима. Пробио сам се међу ноге присутних и успео да видим бели чаршав који је нешто покривао. Загледавши мало боље, приметих да чаршав није баш цео бео, те да на једном његовом крају белина прелази у црвенило боје крви. Нешто је било под чаршавом. Мртво.

Кући сам чуо: убили човека на пијаци, одсекли му главу. Крвна освета. Деца осветила свога оца. Пришли су док се сагињао да подигне џак са житом и једним ударцем одсекли му главу. После тога су наслонили секиру на тај исти џак, сели поред мртвог човека (убице њиховог оца), запалили по цигару и сачекали милицију. Кад им је отац убијен имали су тек десетак и мање година. Стрпљиво су чекали да ојачају, да њихов крвник изађе из затвора и да спроведу у дело оно што им је налагао обичај народа којему су припадали. Говорило се да их је мајка благословила док су оштрили секиру.

Играо сам фудбал, правио праћке и заљубљивао се први пут на поднебљу где су неки људи једни другима одсецали главе зарад освете. Макар да је то било једино убијање. Не! Убијало се и без освете, из чистог порива и воље, из беснила људског и мржње животињске. Убијали су, некад, само што се другачије зовеш, презиваш и што се у цркви крстиш и молиш. 

Један обичан школски дан у Метохији...

Читај овде: ВЕЛИКИ ОДМОР У ИСТОКУ

Читај овде: Волим ли голе жене?

Пуковник Ваухник - врхунски обавештајац!

                                          

        Пише: Игор Ђурић         

Свет шпијуна и шпијунаже одувек је будио машту код обичних људи. Потакнута књигама, а потом и филмовима, та машта је досезала далеко изван граница реалног (као и свака машта): и завршавала у митоманији. Кад размишљамо о шпијунима пред очима нам одмах заиграју слике скупих одела, коцкарница, скупих пића, лепих жена, јаких аутомобила и супермена који су спремни да из приручног алата направе атомску бомбу. Истина је поприлично другачија. Шпијунажа је пре свега аналитика и дипломатија, тежак рударски посао, најчешће непризнат, понајвише невидљив. Шпијуни су људи којих се свако одриче и за које би свака служба пожелела да нестану кад заврше посао. Шпијуни најчешће долазе до важних информација не својом способношћу већ нечијом проценом да треба дати информацију зарад неких већих циљева или случајем. Понекад, има ту и нешто авантуре, секса, новца и јаких људи - али на маргинама.

Свет шпијунаже (и легенде које су настале на том пољу) своје златно доба доживљава у годинама између два светска рата а кулминира у време Хладнога рата. Данас је та тема по мало замрла и демоде. Ипак, већина нас је некад и нешто прочитала о Рудолфу Абелу, Рихарду Зоргеу, о чувеној петорици из Кембриџа на челу са Кимом Филбијем, о пилоту Гарију Пауерсу који је срушен изнад Совјетског савеза...

И наша су поднебља била богата именима из света шпијунаже, по неки од њих су били и важни обавештајци. Између Драгутина Димитријевића Аписа и Драже Михаиловића, који је такође био обавештајни официр и који је због шпијунаже протеран из Бугарске где је био војни аташе: читава је галерија ликова. Тако је номинални дописник Политике из Токија Бранко Вукелић био најближи Зоргеов сарадник и са њиме је заједно страдао. Вукелића је, веле, у Токио послао лично Владимир Рибникар а по налогу совјетског ГРУ-а. Исти је помагао и Мустафу Голубића, те Павла Бастајића. У ту исту групу совјетских шпијуна сумња се да је био и Драгиша Васић, убачен у штаб Драже Михаиловића. 

Душан Попов Трицикл је био двоструки шпијун који је од Немаца убачен у Енглеску, а, у ствари, је све време радио за Енглезе. Урбана је легенда да је баш он био инспирација Јану Флемингу за стварање лика Џемса Бонда чувеног тајног агента 007. (На те опаске Попов је одговарао да „сумња да би тај, Бонд, преживео 48 сати на терену као тајни агент радећи онако како је он то радио у књизи и на филму“). Мустафа Голубић је чувени агент Коминтерне, па Жарко Поповић први и последњи војни аташе Краљевине Југославије у Москви, пуковник Љубомир Петровић (који совјетском конзулу у Софији, 15. јуна 1941 године преноси податак: „За седам дана, Немачка ће вас напасти“. Руси му нису веровали а тек касније му одали признање да је био у праву).

У новије време, у доба кризе и ратова на простору бивше Југославије, најпознатија шпијунска афера била је везана за случај француског официра Пјера Анрија Бинела. Он је агенту српске обавештајне службе Јовану Миловановићу доставио низ важних података из НАТО-а, између осталог и податке о циљевима које  НАТО намерава да гађа у Србији. Француз је откривен кад су Американци увидели да Срби дислоцирају своје наоружање и осуђен на пет година затвора. Важно је нагласити да Бинел за своје услуге од Срба није тражио новац, нити било шта друго. Нешто више о овом може се прочитати у мом тексту о Бинелу. (ОВДЕ читај: Бинел и други)

Тако, читајући мемоаре, историјске књиге, не стриктно проучавајући шпијуне и шпијунажу, већ пре свега свет дипломатије пред почетак Другог светског рата налетео сам и на име Владимира Ваухника (Зарија Д. Вукићевић га у својим списима потписује као Ваухнић). Тај случај ме веома подсетио на догађаје везане за Бинела и Миловановића, и по форми, и по садржини, јер су се у оба догађаја зликовци спремали да бомбардују Србију, оба пута под истим околностима и са истим „правом“, и, у оба случаја су неки храбри обавештајци покушавали да упозоре Београд, уз помоћ људи који су им доставили информацију. Са друге стране, заинтересовао ме је и лик Владимира Ваухника. То је једна живописна личност, који се толико уплео у разне мреже и службе да нико ни до данас није успео да утврди за кога је он заиста радио – по чему се, пак, разликовао од профила Бинела и Миловановића.

Ко је Владимир Ваухник, пуковник В.?

Словенац, рођен 26. јуна 1896. године у Светом, Горица. Похађао је кадетску школу у Марибору (постоје непроверени подаци да је учио школе са потоњим немачким генералом Глеза фон Хорстенауом, који је касније тврдио да је баш он дао Ваухнику планове за напад на Југославију, док су други тврдили да то није тачно већ да је то учинио генерал-мајор Ханс Остер по налогу адмирала Канариса). Са чином поручника војске Аустро-Угарске отишао је у Први светски рат. При крају рата јавља се као добровољац у српску војску и учествује у ослобађању Словеније. Потом постаје официр војске Краљевине Југославије, завршава генералштабну школу у Београду, затим и чувену војну академију Екол де Гур -  Ecole de Guerre (кажу неки извори: заједно са Дражом Михаиловићем и Шарлом де Голом). 1938. године именован је за војног аташеа при амбасади Југославије у Берлину, где редовно о својим активностима извештава Иву Андрића, потоњег амбасадора у Берлину. Ту и тада почиње главни заплет приче. (О Иви Андрићу читај овде!)

Он одмах, по доласку у Немачку, започиње свој обавештајни рад, успоставља контакте, ствара познанства, анализира сваку информацију. Ваухник је направио прецизни систем анализе добијених информација и скоро научном методом, уз помоћ математике, он је филтрирао информације одвајајући важне од неважних. Анализирао је најбаналније приче, потпуно неважне догађаје и из најситнијих, наизглед небитних детаља он је стварао реалну слику и долазио је веома важних обавештајних података. Наводио је људе да му кажу информацију без форсирања праве теме, манипулисао је са дамама из високог друштва и девојком која је била заљубљена у њега (други тврде: и он у њу). За предстојеће бомбардовање Југославије посумњао је кад је једна госпођа из високог друштва чији је муж био важан шраф у Хитлеровој машинерији за партијом бриџа казала: „Тако сам срећна што си овде са мном, а не тамо доле у својој земљи, где је све у таквој гужви“. Друга дама се пожалила да је њен муж, ваздухопловни генерал, „хитно пребачен у Беч“. То је њему био јасан сигнал да треба проверити шта се спрема. (Руске обавештајне службе су 2016. године схватиле да се спрема војни удар у Турској на основу тога што су на сателитским снимцима видели да се у касарнама и војним аеродромима у исто време сипа гориво у свим возилима и авионима)!

И заиста, два дана пред бомбардовање Србије и Београда, Ваухник шаље сва могућа обавештења и упозорења о ономе што предстоји (Пројекат 25), јавља тачно бројно стање немачких снага спремних за напад као и информацију да ће Београд бити сравњен са земљом. Нису му веровали. И други обавештајци, војни аташеи из Грчке, Италије, Румуније, Француске, јављају да немачки напад на Србију предстоји у наредним данима. Ништа није вредело: генерал Симовић се спремао за свадбу своје ћерке заказану за 6. април.

Међутим, знатно пре тога, немачке обавештајне службе сумњају у њега, јер из Београда добијају информације о томе шта Ваухник шаље својој централи и схватају да од некуд цуре веома важни подаци. Ваухник је дакле „пао“ зато што је неко Немцима из Београда преносио шта југословенски обавештајац ради у Берлину. Јер ту су веома прецизни подаци о бројном стању и распореду немачке војске, о капацитетима индустрије и производње наоружања. Он чак шаље тајне немачке планове, између осталог предвиђа и напад на Пољску.

Немце, пре свега интересује где Ваухник набавља тако прецизне податке па га не хапсе одмах него почињу да га прате. Тај задатак лично надгледа Валтер Шеленберг, шеф Одсека за контрашпијунажу немачког Рајха и најближи сарадник Хајндриха и Химлера. Убрзо откривају да је Ваухник у љубавној вези са младом Немицом, ћерком власника ресторана где се скупљају немачки официри. Он се повремено виђа и са две даме из високог немачког друштва. Тај „велики“ заводник био је висок 164 центиметара. Убрзо су идентификовали и његову везу са једним службеником у немачком Министарству ваздухопловства. Интересантно је да Ваухник није никоме плаћао за информације, осим галантног чашћавања и повременог раскалашног живота, и да је углавном манипулисао у односима не би ли добио податке.

Ево шта Шеленберг пише о томе у својим мемоарима У лавиринту шпијунаже: „Један од ових извештаја, који је показан Кајтелу, садржавао је тачне и аутентичне податке о немачкој производњи бомбардера и ловачких авиона, као и многе друге техничке појединости. Кајтел је показао овај извештај Хитлеру, који је одмах почео с једном од оних његових увредљивих грдњи...“.

На Хитлерово питање 3. априла 1941. године: „Шта Београд зна о плановима за напад?“, Кајтел му одговара да „зна све“ и то захваљујући извештају Владимира Ваухника. Хитлер је полудео и наредио његово хапшење без обзира на дипломатски имунитет.

Ваухник је ухапшен пошто је Југославија окупирана. Шеленберг тврди да га је ухапсио у Немачкој непосредно после немачког напада на Југославију. Тврди да му је Ваухник одмах испричао све што је знао и о свему што је радио, јер више није имао дипломатског имунитета, па му је следило стрељање. Хтео је, уједно, и да заштити своју девојку Јуту, коју је волео, и сву је кривицу свалио на себе. Међутим, докази су говорили да је највише података добијао из ресторана девојчиног оца где су официри под дејством алкохола развезивали језике. 

Шеленберг тврди да је и Ваухника и његову девојку заврбовао да раде за Немце, те су отуд и пуштени на слободу. Као немачки шпијун Ваухник је послат у Загреб да се јави управо поменутом генералу Глези фон Хорстенау. Владимиров брат Милош је тврдио да су га Немци у заробљеништву дрогирали и мучили те да није добровољно проговорио, како је то Шеленберг тврдио.

Насупрот томе, Ваухник, као и други словеначки аутори, тврди да је све време радио за Енглезе и савезнике. Како било, он после пуштања из затвора Гестапоа одлази у Загреб, јавља се заиста нареченом генералу и убрзо бива ангажован у војсци НДХ. Постаје Павелићев официр, додуше, у домобранским јединицама. Неко време проводи у Загребу а онда одлази у Словенију под неразјашњеним околностима: на који начин је ослобођен обавеза према НДХ и Немцима?! 
      У Словенији формира обавештајну мрежу која ради за савезнике (и заиста је Љубљана у том периоду главни обавештајни центар савезничких сила за средњу Европу), неки га оптужују да уједно ради и за Немце и Италијане, постаје повереник ђенерала Драже Михаиловића за Словенију, где формира четничке одреде и четничку обавештајну службу. Дража Михаиловић 9. септембра 1942. године шаље депешу мајору Жарку Тодоровићу: „Поручите Новаку и Ваухнику да делују што енергичније. Радио станица мора непрекидно радити...“. 

Уједно, преко Херте Хас и Прежихова Воренца контактира и сарађује са комунистима којима под псеудонимом Марко Стрелец израђује Приручник о герилском ратовању. Радио је још и под псеудонимима: Влајко, подпоручник Весић и генерал Рачић. Мало после тога избегличка влада у Лондону додељује му чин генерала. Био је, дакле, уједно официр Краљевске владе и НДХ?!

После рата Владимир Ваухник бежи у Аргентину (где ће и умрети у Буенос Ајресу 1955. године). 

За живота је написао књигу Невидљиви фронт у којој наступа као заклети антифашиста али и поборник политике кнеза Павла, најзад као Југословен и борац за очување исте (мада су га неки аутори оптуживали да је био словеначки националиста, на пример Милан Петковић који у књизи Обавештајци Југославије тврди: „Ваухник је касније променио своје опредељење за Југославију у уско националистичко опредељење за самосталну Словенију“). 

Ваухник је свакако био антифашиста, макар по ономе како је се понашао кроз живот и шта је писао о томе. Чини се да је био и антикомуниста. Он у књизи анализира ситуацију пред рат и позиције кнеза Павла и југословенске Владе пред потписивање Тројног пакта. Преговори су вођени тајно тако да ни он, нити Иво Андрић, нису били укључени у њих.

У новембру 1940. године он добија телеграм од министра војног Милана Недића у коме га он наводи да преко својих веза сазна став Немаца према југословенским аспирацијама за Солуном. Он, међутим, сазнаје да Немци спремају распарчавање Југославије. О Солуну су размишљали само у оквиру погодбе за потписивање Тројног пакта и то по цену отцепљења Словеније и припајања исте Немачкој.

Даље, говори о својим подвизима: распоред напада на Пољску, напад на Норвешку, планове за напад на Белгију и Француску, северна Африка, бројно стање немачке војске у припремама напада на Русију (250 дивизија), опис немачког наоружања, капацитети немачке војне индустрије и производње, напад Немачке на СССР, хиљаде студија, нацрта, препорука, предвиђања – све је он то слао за Београд, а после личне и детаљне анализе. 

Он је изводио закључке из најбаналнијих информација (што и Шеленберг признаје) и захваљујући својим знањима он прецизно одваја важно од неважног. Што се тиче напада Немачке на Југославију 6. априла 1941. године и његових дојава у вези тога, он лично тврди у својој књизи да није било никаквих спектакуларних шпијунских акција. Једноставно га је неко позвао телефоном (баш као и Миловановића педесет и кусур година касније), представио се као југословенски пријатељ и саопштио да ће Немачка 6. априла напасти Југославију и при томе претворити Београд у прах и пепео. „Нека Бог чува Југославију“ - завршио је анонимни саговорник.

Тако у својој књизи долази и до његових описа о хапшењу у Немачкој. Ухапшен је пошто су немачке трупе прегазиле Југославију у некаквом егзилу за дипломате. На саслушању су му објаснили да су у Београду пронашли његове извештаје у којима је откривао војне и државне тајне Трећег рајха, те су захтевали од њега да им каже шта зна о томе. Уједно су му и предочили те документе.

Његов опис сопственог држања у немачком затвору се наравно дијаметрално разликује од Шеленберговог. Он пориче да је открио имена својих сарадника и информатора у Немачкој. И, онда, после бројних испитивања у којима према његовим тврдњама није био мучен (осим неких ситних догађања), замолили су га да потпише записнике, изјаву да није био у Гестаповом затвору, да не потражује ништа од немачког Рајха – и, пустили су га на слободу?! Мало пре тога, добио је написану поруку у књизи коју је добио на читање: „Пођите у Словачку или Хрватску и до даљњег тамо чекајте упутства“.

Пар дана након пуштања на слободу у Рејонској полицији му саопштавају да је Штајерска постала део немачког Рајха те је и он сада поданик и држављанин истог. Нешто касније му један од шефова Гестапоа саопштио и препоручио да се јави немачком генералу Хорстенау у Загребу.

Стигао је у Загреб. Ту слуша о страшним злочинима усташа.  Он у књизи реално сагледава трагедију Срба у Хрватској. Али је ипак приступио хрватској војсци и све у нади, по њему, да на тај начин ступи у контакт са савезницима. Ипак, после неког времена напушта службу без проблема и одлази у Љубљану. Тамо оснива обавештајну службу ББЗ, која ради за Енглезе, али сарађује и са осталим савезницима. "Сматрала се за самосталну групу независних обавештајаца која је нудила информације свима који су се борили против нацизма".

У контакту је са комунистима, мада политику Треће интернационале сматра за лошу. У књизи каже: „У том часу је Трећа интернационала развила своје акције на целом хрватском подручју. У Србији је Дража Михаиловић био народни херој, који је код савезника уживао велики углед...“. 

Интересантно је да је Титова војска своју прву обавештајно-сигурносну службу формирала управо у Словенији и ако је тамо устанак почео најкасније и није узимао бог зна каквог маха.

Са Дражом Михаиловићем тесно сарађује. Урош Шуштевич, војвода Триглавски, тврдио је да су Дража и Владимир били побратими. 1944. године Михаиловић га поставља, заједно са Карлом Новаком, за повереника Југословенске војске у домовини за Словенију, а Влада из Лондона га унапређује у чин генерала. Он организује четнички покрет у Словенији, настају четнички одреди под његовом командом али посебно посвећује пажњу обавештајном раду.

Кад се рат ближио крају, њухом искусног обавештајца напушта Словенију и преко Швајцарске одлази у Аргентину, где живи до краја живота. Као шлаг на торту његовог контроверзног живота тамошња емиграција га оптужује да је совјетски шпијун и агент УДБЕ. Тако је Владимир Ваухник употпунио свој списак служби за које је радио или био оптуживан да је радио: био је аустро-угарски официр, официр Краљевине Југославије, официр НДХ и генерал Драже Михаиловића (ова задња два истовремено), уједно (стварно или лажно оптужен) радио је за обавештајне службе Краљевине Југославије, Немачке, Италије, НДХ, четничког и комунистичког покрета, Енглеза и савезника, Совјетског савеза и најзад УДБЕ. Заиста импресивно, макар и само делић свега овога био истинит.

МАЈДАН-ПЕК: МАЈДАН-СМРЗ

                                       

Пише: Игор Ђурић

Основна школа у једном селу код Мајданпека. Децембар месец, 2014. година. Пао је први снег, изненадио локалне и остале власти те покидао каблове. Снег био мокар и тежак и ич није марио за реформе и економску консолидацију. Каблови за струју стари иако се посебно плаћа за њиово одржавање. Елем, није било струје. Писмени задатак са темом „Стигла је зима у наш крај“ који је саставио ђак пешак из тог села, кад је зајебанција већ прошла:

Ст'гла је зимчка у наш крај. Кво работиш, питува ме тајко. Домаћи си работим, да ме учитељка не кара. Батали гу ту работу, зборува тајко, ће писуваш вечераске, него, вели, даидемо у шуму оште едан пут, дрвца да си спремимо, гледувај тегај што ние запао сн'г. Отидосмо у шуму, грбина ми пуцала, ал' ни то не беше главно ебање. Уфануше ни у сред шуме, не могасмо нигде да се скутамо, све ни узеше, секирче и дрвца, и пријаву написаше. Дођосмо кући дапростиш голи ки она ствар. Мајћа гледи ниш не зборува. Поче да падува сн'г, изгоре ни електрика, наебасмо начисто. Ни дрва ни домаћи, мислим се, пре'еба ме татко. Кад утече струјка беше касно да пишем а татко штеди петролеи, ебем га шкртог. Кво сад да радим, мислувам, питам га на татка, а све мнием учителка има да ми ебе нану нанину. Кад освануло, курац, и даље нема електрика. Не види се ни слнце, наоблачило, не питувај. Татко, јопет ја велим, шта да работим за домаћи, а он вика колај работа за тоа, ће се размрзне месо ебем те блеавог. Ја немогадо диздржим реко кво ћу ја кад ме учитељка опичи преко ђукљу боли ме стојко за месо и не заврши а опичи ме тајко. Казуј да си заборавео, вика замном и пцује ме. Не'е ми право ал' немадо куђ. Срећом из школу нас испустише веле беште кући немаси струја начисто ћемо да најебемо.

Дођо кући седо да јем а татко си пије раћију и пцује, ниш друго не збори. Дојде други дан, нема струја да је ебеш. Нема струјка, ал нема ни школка. Мислим се убава работа. Ал нем ни дрвца. Татко ниш не глчи, само ме у едан ма шутну у тртичку, вели, друђи се муће даизгину а ти спиеш цел дан. Марш си напоље да си најдеш кое дрвце, бем ти оног ко те направи. Кво да работим, јопет се мислим. Кадће дојде струја, ники живи не знае. Најгоро, нигде дрвце да најдеш, размилели се љуђи све живо пкупили.

Сг, татко шусевит несмем на очи дамузађем. Едва чекам да дојде струа. Излзнуо напоље а не сме да улезувам внутри у ижу. Знаем ако си врнем без дрвца ћуизем преко џукле. Ломатам се туј и тамо, чекам да татко легнува да спије, знаем добро ми се не писува. А и он не може више да спие нонстоп. Поче ебење са ладноћу и мрк. Мислио сам да рипим некуд ал немадо куђ. Дизвинеш смрзну ми се гзица.

Немадосмо струју четр' плна дана. Моа душа знае како ми је било. Мислим се оне поплавке беху сунце за ову ладовињу. Примише стринка и стриц да не измрзнувам и начисто не наебем.

Таки је стгнула зимичка у наш крај,  изједанпут, јопе не изненади, људи ниш не глчу, само у себ ебу матер коме треба. Саде е боље, татко се отрзнуо а јајопет идем у школу де има греање.

ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ: псећи живот!

 

Пише: Игор Ђурић

Из романа Време злих пастрмки (књига предака и потомака куће од камена - породична басна)

Његовом унуку се завршавала већ друга недеља псећег живота у бегу. Није разумео али му је било јасно. Пас је изабрао борбу и постао човек а они су изабрали бег и постали штенад. А онда је разумео и то да су из свога родног краја побегли у штенару. Када је и како цела држава за коју су се бориле генерације постала штенара, то нико поуздано не може да утврди. Процес свакако није од јуче, али су генерације унука градитељевог можда прве спознале шта се догодило. Доста времена им је требало за ту спознају: читав лични и скупни људски и историјски век. Како год, морало се ићи у корак са реалним стањем на терену и фактичким стањем у друштву, па је у то име промењен и устав, донешени су закони, како би се како тако уредио живот у штенари. Псећег живота је било и пре, није унуков пас са шаре први дефинисао ту синтагму, међутим, први пут је организовано и плански цела држава постала штенара или азил за џукеле. Псима и људима ту више није било места, напредовале су само џукеле.

- Значи ли то да смо онда сви ми џукци? – питао је син унука градитељевог, проговоривши после дужег времена.

- Не, ми смо само људи које третирају као џукеле, иначе живимо сасвим солидно.

- Па што онда нисмо остали преко баре, тамо су џукелска права на нивоу?

- Зато што нас овде само држе да смо пси а тамо их дресирају да буду животиње свих врста, а знаш и сам, дресирана џукела је послушна џукела, док овде можеш увек очекивати да те нека штивљара довати за ногу кад се најмање надаш. То је та нада која нас још држи овде: да ћемо једнога дана свом снагом угристи ногу која нас шутира

- Претерујеш – рече син од унука од градитеља куће од камена којега су баш тих дана учили на факултету да није лоше бити кер под условом да имаш да једеш сваки дан и то су називали либералном економијом и демократијом.

Међутим, ни штенара није седела скрштених руку. Да би људи били задовољни и срећни пси, редовно су почели да их вакцинишу против беснила на тај начин што су им давали кредите колико су тражили, и свуда около су почеле да ничу јавне кухиње где су сви могли да се нахране, да не би почели да гризу једни друге или шинтере, јер се подразумевало да после вакцинације неће имати шта да једу. Онда су, ови што владају штенаром а увек су били једни те исти, аплицирали за пријем у ходник европске асоцијације паса луталица и осталих европских џукела, лепа будућност је почела да се смеши (и смеје) штенари, макар оним млађим и снажнијим псима из ње који су могли да снагом изгурају остале и први приђу кориту где су се сливале кости и труло месо из асоцијације. Могло се живети сасвим псећи солидно. Штенара је почела да личи на организовано друштво.

У то време, деда је још долазио у сан, али доста ређе, додуше.

- Ав, ав – рече градитељ једне вечери.

- Ав, ав, ав – одговори му унук.

Ујутро се унук обратио укућанима:

- Ав, ав, ав!!! Ав.

- Ав? – питали су укућани.

- Ав!!! – потврдио је унук градитељев.

- Ав – одговорише сложно чланови његовог легла тако доказујући припадност накоту.

Следеће вечери ненајављено и ничим изазвано упаде баба ствараоц у сан:

- Шта вам је, јесте ли сви полудели? Што лајете васцели дан? Ено и на гробљу, заболе ме глава од лавежа. Јел' то постала нек нова мода?

- Ав – одговори кратко унук.

- Ма, ајте молим вас! Каква држава, каква штенара. Ви сте луди ако то желите да будете, то јест, ако не желите: нисте.

Унук је на то само спустио реп и неприметно али одлучно зарежао.

Баба је наставила:

- Самосажаљевате се и годинама гуслате како вас нико не разуме и не воли. А нисте нашли за сходно да нађете доброг газду кад сте већ решили да будете пси.

Унук шапом истресе две буве са леђа и протеже се на све четири тако да му се сва длака накостреши.

- Престаните више да живите у прошлости и окрените се будућности, то је решење за вас!

- Па ми на овим страницама и јесмо у будућности, ово се не догађа сад, тек треба да се догоди – најзад проговори унук људским језиком што му није сметало да подигне ногу и испиша се уз стуб електричне лампе што изазва кратак спој али срећом није било струје па све остаде без већих последица.

- Ав – заврши баба посету и оде.

*

КЛИКОМ ОВДЕ ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ "ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ"