МАРКИЗ ДЕ САД: ИДЕОЛОГ НАШЕГ ВРЕМЕНА!

Пише: Игор Ђурић

Донатјен Алфонс Франсоа, Маркиз де Сад, чувени перверзњак и сладострасник, неки кажу писац и филозоф, оставио је писанога трага иза себе. У његовим редовима проналазим опис данашњег друштва, мушкарца и жене, систем вредности који је на снази,  законе новог светског поретка.

Данашње време је отелотворење сна Маркиза де Сада. Да се којим чудом дигне из гроба видео би озакоњено и у пракси све оно због чега су га везивали у букагије: содомију, педофилију, некрофилију, егзибиционизам...

Видео би да се руши све оно што је он рушио: породица, традиција, морал...

Нека цитати говоре сами за себе:

„О, сладострасне девојке, подајте своје тело док то можете! Јебите се, проводите, то је оно главно; али брижљиво бежите од љубави. Проводите се, понављам, али немојте волети...“. (Филозофија у будоару, стр. 112);

„Чувајмо пријатеље док нам служе; заборавимо их чим више не можемо ништа извући из њих; људе треба волети искључиво себе ради; волети их ради њих, само је обмана; никада не лежи природи да људима улива друге снаге и друга осећања сем оних која треба нечему да им послуже...“. (стр. 113);

„На свету је више особа него што је потребно...“. (111 белешки за нову Јустину, стр. 25);

„Родоскрнављење оправдава ломљење свих породичних веза“. (стр. 34);

„...себичњаштво, први међу законима природе...“. (стр 43.);

„Дефиниција содомије; историјска похвала тој страсти. Деструкција религијских и боготворних система“. (стр. 45);

„Некорисност врлине: она не може да послужи срећи људи“. (стр. 47).

КРАЉ ЈЕ ГРБАВ, или: у цара Тројана козје уши

Пише: Игор Ђурић

Енглески краљ Ричард III био је погрбљен човек, да се изразимо колоквијално: грбав!

Дворска свита, племићи, слуге, сви они који су се из неког разлога налазили у његовој близини, стављали су јастучиће на раменима и леђима, те ходали сагнути како би и они изгледали као да су грбави и погрбљени, то јест, да би изгледали као краљ пред којим се појављују, којему служе и којему се клањају.

У случају Ричарда III грба је била очигледна, физички постојећа и од природе дата.

Међутим, и пре и после тога, до дана данашњег, па и код нас (поготову код нас) ти јастучићи и даље постоје, само мењају место у зависности где се налази краљева физичка или ментална грба, чак и када он није грбав никако, чак и када се ти јастучићи ни не виде јер не постоје фактички већ само у главама оних који желе да се додворе господару

И, док се плишани јастук и може скинути с леђа, а место њега може се ставити црвена ружа било где, када рецимо Хенри Тјудор убије Ричарда, онај ментални јастук, због менталне грбе у глави, траје довека. 

Владари се мењају а тај јастук у свести остаје. 

КО ЈЕ ВЕЋИ ПРОСЈАК?!

Пише: Игор Ђурић

Нервирају ме просјаци. Не они прави, локални, већ они које доводе комбијима на буљуке, поразмештају их по граду, па те салећу на сваком ћошку. Врло су нападни и знају да увреде и провоцирају. Знају да буду безобразни па помињу здравље и децу.

Додуше, то и нису просјаци. Они су робови који раде за газду и сав „приход“ иде њему. Ту има старих људи, жена, деце. Па према потреби праве комбинације.

Ако ме они, ти лажни просјаци и донекле нервирају, још ме више нервирају и живце ми покидаше они људи и жене који се на улици расправљају и свађају са њима.

„Дај ти мени!“.

„Иди ради нешто!“:

„Нико мени не поклања!“.

„Имаш више од мене а просиш!“.

И тако даље и даље.

Не знам одакле им та потреба да се надгорњавају са људима који имају доста и својих мука? Зашто кад могу само да прођу, чак и да их не погледају!?

Или, што рече мени један човек на бувљаку, кад сам претерао са ценкањем:

- Па добро, мајку му, ко је овде Циганин, ја или ти?

Срећа се никоме не прашта!

Пише: Игор Ђурић

Како рече Андрић: кашаљ, љубав и сиромаштво се не дају сакрити. Додао бих још и таленат.

Успех се да опростити – таленат се не прашта. Међутим, ако се неко, ретко, и нађе да вам опрости таленат – срећу вам нико, ама баш нико, неће опростити.

Срећа се никоме не прашта!

Туђу срећу не праштају чак ни они за које би се могло рећи да су срећни. Они, наиме, сматрају да нису довољно срећни и да среће никад није доста.

Треба разликовати несрећу од недостатка среће. Има људи који једноставно нису срећни а има и оних који су несрећни. Постоји и курата срећа.

Најгора је, у овим истинитим мислима, истина. Истина је да срећан човек најчешће није свестан своје среће све до тренутка када постане несрећан. Успут, још и док је срећан почиње да кокетира са несрећом јер примећује да га други људи због нечега не воле и нешто му очигледно не праштају, а он не зна о чему је реч.

Зато, уколико нисте несрећни – можда сте срећни. Не преиспитујте своју срећу. Уживајте у недостатку несреће. Нек вас мрзе и нек вам се диве.

Можда треба размишљати и попут Душка Радовића: Пре него кренете да тражите срећу, проверите, можда сте већ срећни. Срећа је мала, обична и неупадљива и многи не умеју да је виде.

Јер, Десанка није у праву: срећа није лепа само док се чека. Може само бити утеха то чекање за оне доказано несрећне.

Имају ли икакве везе таленат и срећа? Никакве! Талентовани људи су углавном несрећни. Осим ако нису талентовани искључиво само за то да буду срећни, што је, као и сваки други, веома редак таленат.

РУТИНСКИ СЕКС

Пише: Игор Ђурић

Рутински секс је смрт секса!

Рутински секс је као шалтерска радница која свакога дана ради исти и досадан посао, нервозна је и незадовољна а мора да глуми љубазност.

Рутински секс је као рата дугорочног кредита.

Рутински секс је као алкохол од којега боли глава и виц који није смешан.

Рутински секс је као досадна сахрана.

Као и у сваком послу, тако и у сексу, рутина убија креативност, а где нема креативности нема ни стваралаштва, а где нема стваралаштва нема страсти и чежње.

Из рутинског секса се чак ни бебе не рађају јер успавана јајна ћелија не региструје рутинере од сперматозоида, пошто та банда млитавих битанги само одрађује посао.

Једина добра страна рутинског секса је што се он заборави још и док траје и нико га се више не сећа пре него што је и започео.

Јер, у рутинском сексу се не свршава – ту се завршава!!!

ПАРТНЕРКЕ уместо ЖЕНА!

Пише: Игор Ђурић

Што је некада било удварање – данас је сексуално узнемиравање!

Комплимент је постао мобинг а алузија је сексуално и политички некоректни говор.

Стихови посвећени жени воде вас право у Лазу Лазаревић.

Уколико жени кажете како треба да буде само жена: онда се мушка шовинистичка свиња.

Социолошкиња ће вам објаснити да сте зрели за психијатришкињу зато што сте наговарали своје родно недефинисано дете да не буде војникшкиња и то артиљеркиња!

Љубавнице су постале партнери а супруге родитељ(ка) број 2.

Љубав се удавила када је дрогирана испала са сплава јер у школама је више није било. Пре тога су емоцију силовали радници обезбеђења ноћних клубова заменивши је са неком клаберком из ријалитија (на крају није било јасно ко је кога силовао). Све се радило под будним оком идеологије ЛГБТ и мачем који су нам држале над главом лево-либерално-зелене силе са запада. Мач је био у рукама домаћег олоша.

Сан о домаћици у кухињи, дами на улици и курви у кревету – распршио се у парампарчад.

Што би некада давно рекао Хенри Милер: Лезбејке нам пред носом отимају пичке.

КОСОВО: ОПЕРАЦИЈА УСПЕЛА - ПАЦИЈЕНТ УМРО!

Пише: Игор Ђурић

Проблем Косова и Метохије данас желимо решити на следећи начин: пацијенту који болује од срца одсећи ћемо ногу.

Неки би данас да реше проблем Косова по принципу да болесник од тешке болести каже: „Од данас више нисам болестан“ – и да верује да је на тај начин излечен.

А Косово је стара српска бољка. Ендемска. Сад нам ваља да мало ојачамо и имунитет подигнемо са препаратима направљеним од сибирских биљака. Откуд идеја, нама, најгорима од када се Срби броје, да баш ми решавамо питање које је пре много векова решено?! Па чак ни ми, овакви какви смо никакви, нисмо успели да га изгубимо!

Оставићемо деци најгору економију, индустрију, образовање, здравство, културу и пољопривреду у Европи. Само смо Косово решили да им не оставимо. Уместо да им решимо ове теже проблеме, ми решавамо најлакши. Најлакши је јер има само две опције: издати или борити се!

Наиме, наша деца о којој "бринемо" могу увек издати, капитулирати и предати Косово кад год им се прохте, лако, као дланом о длан. И да их ништа не кошта. Издати и предати није никакав проблем, то се може лако и то може свако. Борити се не може свако а наша деца нека сама одлуче: шта ће!

Зато је поштеније да њима оставимо да о томе одлуче: хоће ли се борити или га дати. Ако их волимо и бринемо о њима. Пре свега: ако их поштујемо.

ЛОВЦИ НА ЈЕЛЕНЕ

Пише: Игор Ђурић

Кроз оптику, на крсту, имали смо често јелена, најчешће негде око плећке, зависило је само од трзаја где ће се зрно зарити. Свеједно, колико год да је било одступање: био би готов.

Али јелен није био наш, или мој, чак и оног трена када би се стровалио на земљу, мртав пре него је и додирнуо тло. Метак је био, ударна игла и каписла – исто тако. Звук, брзина, мирис запаљеног барута: све! Само јелен није. Јелен и његова смрт били су своји.

Такво је време било. Ловили смо: ко је шта стиг'о. Углавном безуспешно, иако само ловили подло и крајње неспортски. Лов је био неограничено и стално отворен и дозвољен. Ловина није имала никаквих права.

У том брлогу зла и блата, јелена убрзо није више ни било. Тек по неки лишајем и болешћу начет лопатар, стар и изнемог'о, којему је смрт била награда и вредан поклон. Били су ловина вредна презира, срамота за свакога ловца.

Ловили смо све до онога трена када смо схватили да више нисмо ловци него смо постали плен. Да би преживели морали смо почети ловити: ловце. Тек тада смо постали слободни!

ПРЕЉУБА

Пише: Игор Ђурић

Постоје две врсте невере: физичка и емотивна.

Једна се чини из задовољства а друга из незадовољства.

Прву чинимо из пожуде, из страсти, јер нам је слатко (слађе), јер нас то попут наркотика чини зависним.

Другу чинимо јер не волимо онога, или ону, са којим-којом живот и постељу делимо. Није нужно чак ни волети онога са киме прељубу чинимо. Суштина је да не волимо онога кога варамо.

Прва превара је: хемија и сок.

Друга је превара: осећање и суза.

Прва је жеља за више.

Друга је осећај прекраћености.

ДРЖАВУ ЗА КОРИТО СПЛАЧИНА

Пише: Игор Ђурић

Шта су сплачине?

Где их има?

Сплачине се остаци хране, који се не бацају већ се скупљају, па се дају свињама (и другој марви) као главни или помоћни оброк.

Сплачина, квалитетна или било каква, се може скупити код богатијих кућа, где има доста хране, где претекне и остане. Код сиротиње скоро и да нема сплачина: све се изеде, па још и недостане. Ал' то што се поједе: слатко је.

Да се разумемо: сплачина, то је нездрава, масна и канибалистичка храна.

Ко жели добро и здраво месо, тај баца брашна, кукуруза, траве. Сакупи жира и попадалих јабука.

Нас Србе полако разједа вирус националног и државотворног безнађа. То се ради годинама и плански - противу нас. Зато смо и дошли у ситуацију да колективно аминујемо жртвовање дела територије, државност и национални идентитет – надајући се канти маснијих помија из ЕУ.

Колико смо излуђени говори и чињеница да смо се јуче „убијали“ у расправама да ли треба обележавати Светог Трифуна или Светог Валентина, а управо хоћемо да се одрекнемо много важнијих ствари да би били део тог света који слави овог другога. Ако нас буду на силу гурнули у ЕУ, винова лоза ће се садити само по дозвољеним квотама ЕУ а појање свештеника по виноградима биће политички некоректно према другим конфесијама које ће евентулано пити то вино.

Можда и добијемо те сплачине из ЕУ кад се одрекнемо државе, територије и идентитета (па и споменутог Трифуна): али тада више нећемо бити народ, па неће ни бити важно шта прослављамао или поштујемо. Јер, зна се за кога су намењене помије. За људе сигурно не, то знате и сами: јел' да!? А, брашна и траве имамо и без њих, и то знате: јел' да?!